Nebojša Kuruzović, po struci diplomirani pravnik, zaposlen u Ministarstvu za ekonomske odnose i regionalnu saradnju Vlade RS, mnogima je poznat sa nastupa Džez poezi kabarea, gdje u pratnji džez muzičara recituje svoje stihove i oduševljava publiku svojim šarmom i duhovitošću.
Ono što možda niste znali je da Nebojša ima oštećenje vida, koje je posljedica urođene bolesti. Formalna dijagnoza je retinopatija pigmentoza, a bolest se manifestuje tako što osoba vremenom gubi vid. Nebojša sada još uvijek vidi obrise i snalazi se u porostoru, ali ne vidi da čita i da piše, a ne vidi ni lica ljudi, pa prijatelje i poznanike ne može da pozdravi na ulici.
I Nebojši i njegovoj sestri ova bolest je dijagnostifikovana u ranom djetinstvu.
„Kad je moja sestra otišla na sistematski pregled za školu, otkrili su joj ovu bolest, a nakon toga su je otkrili i kod mene. Vid nam odumire i svakim danom sve manje vidimo. Nekad bolest može brzo da napreduje, pa da osobe rapidno gube vid. Neki u potpunosti izbube vid, a nekima ostane vid na nekom nivou. Ja sam vidio i još uvijek vidim da se krećem na neki način, to mi je olakšavajuća okolnost. Ne vidim čitati, ne vidim pisati, ne vidim lica ljudi, tako da ne mogu pozdravljati ljude kada ih sretnem u prolazu. Vidim obrise, vidim objekte, pa mogu da funkcionišem u prostoru“, priča nam Kuruzović.
Nebojša kaže da je vidio do pred sam kraj srednje škole.
„U osnovnoj školi sam vidio, a u srednjoj školi sam vidio da čitam iz sveske, ali nisam vidio sa table, pa sam sjedio u prvoj klupi i imao sam Mirelu, drugaricu koja je sjedila sa mnom i sve mi šaptala. Uvijek se šalim da sam srednju školu uspio završiti, jer mi je Mirela šaptala. Na kraju škole, išao sam u grad da nađem najveću bombonjeru u gradu. Našli smo neku ogromnu i na taj način sam joj pokazao koliko mi je značila njena pomoć u školi“, priča Nebojša.
MAJKA MU JE ČITALA KNJIGE
Nakon završene srednje škole, Nebojša je upisao Pravni fakultet u Banjaluci. Na početku fakulteta još uvijek je mogao da čita i da koristi udžbenike za učenje.
„Polovinom školovanja nastao je problem, jer više nisam mogao da čitam. Tu se onda javlja moja majka koja je čitala knjigu i to snimala na diktafon i onda sam ja taj materijal preslušavao i tako učio i pamtio. Mnoga zanimanja su ranije bila nedostižna osobama koje ne vide, pa tako i pravo, ali je tu na scenu stupila tehnologija, koja je olakšala mnogo toga. Da sam završio pravo osamdesetih godina prošlog vijeka, ja sigurno ne bih radio, a sada radim u oblasti međunarodnog i evropskog prava. I opredijelio sam se da radim u ovoj oblasti, jer većinu kvalitetnog materijala mogu naći na internetu. U današnje vrijeme, svi kompjuteri i telefoni imaju govorne programe i mogu normalno da radim, samo mi je važno da mi dokumenti budu u elektronskom formatu“, kaže Kuruzović.
Nakon završenog fakulteta, Nebojša je radio u jednoj advokatskoj kancelariji, kada je dobio informaciju da je prošao na konkursu za posao u Ministarstvu ekonomskih odnosa u Vladi RS. „Iako su mi govorili da imam talenta za advokaturu, ipak sam se odlučio za međunarodne odnose i posao u Ministarstvu, jer sam mislio da ne bih mogao biti dobar advokat pošto ne vidim“.
Foto: BUKA
Danas, uz pomoć tehnologije, osobe sa slabim vidom mogu nesmetano da funkcionišu. Međutim, problem nije u tehnici, već u ljudima, kaže Kuruzović. „Živimo u vremenu kada trebamo više raditi na osvještavanju sebe i drugih. Potrebno je prihvatiti stanje u kojem se ljudi nalaze i onda raditi i živjeti u skladu sa tim.“ Nebojša smatra da smo došli do trenutka kada više nije potrebno odvajati slijepu djecu u posebne škole, jer ona mogu pohađati redovno školovanje.
„Ja sam otvorena osoba i pri svakom upoznavanju nastojim reći da imam problem sa vidom tako da osoba zna da je ne mogu pozdraviti. Imao sam više tragikomičnih situacija da se ljudi, koji ne znaju da ne vidim, naljute na mene, jer ih ne pozdravljam. Ja imam čudnu teoriju o tome da mi je nemogućnost vida donijelo mnogo toga pozitivnog u život. Bog ti nešto uzme, ali mene je stvarno ispoštovao na svim ostalim poljima - sve što sam poželio, u tome sam uspio“, priča Nebojša.
OBRAĆA PAŽNJU NA DETALJE
Nebojša skija, iako, kako kaže, to nikako ne bi trebalo da radi. U skijanju mu pomaže brat, koji nosi drečavo ski odijelo i ide ispred njega. Ni vožnja bicikla, kaže, nije preporučljiva za njega, ali on na biciklu vozi čak i svoju djecu. Laganim tempom se kreću bez ikakvih problema.
„Ja stalno putujem i na putovanjima nikad nisam imao problema. Ova bolest stvara povjerenje u ljude, ja stalno nekoga nešto pitam, pa se na kraju ispostavi da se u nekom gradu bolje snalazim nego ljudi koji vide, jer ja obraćam pažnju na objekte i detalje. Čim dođem u neki grad, gledam gdje je sjever i gdje je jug, pa tražim logiku konfiguracije, pamtim zgrade, detalje, fasade i to mi pomaže u orijentaciji. Iako sam se dobro snalazio u svim gradovima Evrope, bilo mi je zeznuto u Pekingu i u metrou u ovom gradu, a landrao sam sam po tom gradu i ipak se nisam izgubio“, priča Kuruzović i ponavlja da vjeruje ljudima i da, kada plaća, izvadi novčanik i kaže osobi kojoj plaća da sama izvadi novac.
Prilikom poslovnih susreta, kako kod nas, tako i u inostranstvu, Kuruzović uvijek napomene da ima problema sa vidom, ali kaže da nikada nije imao neugodnost zbog toga.
Kada je u pitanju budućnost, Nebojša kaže da ne strijepi od nje.
„Što se tiče izlječenja, ja sam probao sve i odustao sam od toga na kraju, a biće onako kako Bog želi da bude. Postoji jedna operacija koja košta 50.000 dolara i nosi rizik od raka, ali ne želim da je probam“, kaže Nebojša.
Želja mu je da se, kada njegova djeca napune 18 godina, svi zajedno popnu na Kilimandžaro.
„Mislim da je lijep Kilimandžaro, bar ga ja tako vidim u svojoj glavi. Kad sam bio mali, bojao sam se budućnosti, ali sad je se više ne bojim. Čovjek se navikne. Ja možda tad neći vidjeti, ali nekako ćemo se svi popeti na Kilimandžaro“.
Na kraju, Nebojša Kuruzović kaže da osobe sa invaliditetom ne treba sažaljevati, već im treba pomoći i izaći im u susret, kako na individualnom nivou, tako i na nivou cijele ove populacije. „Društvo treba da obrati veću pažnju na ovu populaciju i da im pomogne oko zapošljavanja i samozapošljavanja, jer slab vid danas ne predstavlja nikakvu prepreku za obavljanje većine poslova.“
Tekst nastao u saradnji sa partnerskim portalom diskriminacija.ba
