U „normalnoj porodici“, zamišljaju listom razni naši konzervativni mislioci, otac i majka svojim svetlim primerom detetu prenose poruku o tome da je jedino normalno živeti u maloj, zatvorenoj zajednici koju čine tata i mama (poželjno je, i brat i sestra). Ta nuklearna struktura detetu isporučuje diktat o tome kako se poštuje i voli, učeći ga i o vrednostima tradicije, jer se u njoj izvode mali porodični rituali povezani s lokalnom religijom i običajima. I tako dete raste u jednom velikom staklenom zvonu. Onda, jednog dana, samo poraste, pronađe svog izabranika ili izabranicu, obavi ceremoniju bračnog spajanja pred Bogom i državom i obrne još jedan istorijski krug normalnosti porodičnog života. Oko nas svuda sve samo „normalne“ i baš ovakve porodice.
„Normalna porodica“ živi, takoreći, izvan vremena i prostora, poput nekog čardaka ni na nebu ni na zemlji, u kojem su na idealan način sjedinjeni materijalno blagostanje i tradicionalno vaspitanje; gde, drugim rečima, nema nikakvih nepočinstava, loših uticaja, čudnih čika i teta, seksualno izvitoperenih, naprednih vršnjaka, slika i reči koje bi dete zavele na nepodesan put. „Normalna porodica“ ne poznaje nasilnike i zlostavljače: u njoj je vazda red i vazda mir. Niti ih poznaje niti, nedajbože, nasilje sama generiše. Oko nje, a osobito u njoj, nema nikoga ko bi dete doticao tako da taj dodir bude nepodesan – incest se uvek dešava negde drugde i nekom drugom (u onom nenormalnom što ni ne zavređuje da se nazove porodicom). U njoj, a ni oko nje, dete nikada nije izloženo nikakvim uticajima – primera radi onim s televizijskog ekrana, gde se svakodnevno reprodukuje nasilje svake vrste, a seksualnost ne samo da nije skrivena, već se razbacuje u svojoj ogoljenosti, pa i vulgarnosti. „Normalna porodica“, najzad, tako je u svojoj normalnosti snažna da dete oprema svim neophodnim rekvizitima kojima će se ono odbraniti od vršnjačkih predatora, koji bi poremetili zadati sled o seksu koji se dešava tek prve bračne noći i odmah sa sobom donosi reproduktivne plodove, jer seks, zna se, samo tome i služi.
Pomisao o tome da može postojati nešto takvo kao što je seksualno obrazovanje oduvek je izazivala zgražavanje. Seks je jedna od onih stvari o kojoj pristojni ljudi ne govore – iako na nju misle svaki put kada kažu „bela kuga“ i „umiranje nacije“ (to množenje se odigrava upravo tokom stidnih činova od kojih pristojni ljudi okreću glavu). Seksualno obrazovanje, posebno kada se javlja u sprezi s rodnim nasiljem, „normalnim porodicama“ ne treba. Zastrašujuće je da bi se u školi – inače jednom od temeljnih uporišta dečje socijalizacije – moglo prozboriti o nečemu tako skarednom, nečem što, uzgred budi rečeno, predstavlja jednu od najuređenijih i istorijski najnormiranijih sfera ljudskog delovanja otkad je sveta i veka. Mučno je bilo o tome debatovati i krajem sedamdesetih u socijalističkoj Jugoslaviji, kada se verovalo da škola doprinosi socijalizaciji daleko više od porodice, a kako tek neće biti danas u ovom bajnom vremenu kada se veruje da ne postoji društvo, već samo pojedinci i njihove „normalne porodice“?
Zato, kad bi ih neki zlonameran Marsovac kojem je u šake dopao seksualno-obrazovni Priručnik za prevenciju rodno zasnovanog nasilja o njemu nešto pitao, samoproklamovani predstavnici normalnosti bi na sledeći način odgovarali. Ljubopitljivi Marsovac pita da li deca masturbiraju. Ma haj’te molim vas, odgovaraju oni, nema toga u našoj kući! A da li su deca zlostavljana? To rade neki nenormalni, otpadnici, neki što ne poštuju tradiciju, ne pominjite to naglas, nemojte da vas neko čuje! Deca stupaju u seksualne odnose i pre braka? Nemoguće, moje dete to ne bi nikad, tako ga nismo učili! Ne samo da u tinejdžerskom uzrastu stupaju u seksualne odnose, nego praktikuju i analni seks? Iju, kako se samo usuđujete da izgovarate takve opscenosti?! Postoje i neka deca koja buđenje seksualne želje osete prema vršnjacima svoga pola? E, tu stvar postaje posebno zaoštrena i oni gube strpljenje: sada je zaista dosta, nemojte nam ovde nametati taj uvoz sa zapada, nemojte promovisati homoseksualizam!
Ako je ovo zamišljeni niz reakcija predstavnika „normalne porodice“, onda pakete kojima se proširuje seksualno obrazovanje treba glasno pozdraviti. Jer deca masturbiraju. To je jedan od prvih susreta sa sopstvenom seksualnošću, još u najranijem dobu. Deca masturbiraju i mnogo kasnije, kada se samo figurativno mogu nazivati decom, i možda bi dušebrižničke „normalne porodice“ učinile više na razvoju zdrave seksualnosti svoje dece kada bi im ukazale na to da pornografski materijal – danas apsolutno svuda dostupan – nije ni realan ni poželjan prikaz seksualnih odnosa, nego kada skreću pogled ili se priklanjaju viktorijanskim predstavama o sasušenim rukama, histeriji i sporoj smrti u senci zloćudnog Onana. Deca trpe različite oblike seksualnog zlostavljanja koje nekad izvode njihovi najbliži srodnici, nekada poznanici i osobe kojima deca veruju, nekad osobe kojima deca ne veruju, ali im veruju roditelji. Način da se ustanovi da li je malo dete zlostavljano svakako nije ćutanje o tome, niti je to pokušaj da se dete prisili da to kaže i objasni – možda zato što se dete plaši, ili zato što ne zna da to ne treba da spada u korpus svakodnevnih iskustava, ili zato što nije u stanju da artikuliše ono što doživljava. Crtež je u takvim situacijama signal za odrasle obučene osobe da reaguju i da detetu pomognu. Ukoliko je pak reč o starijem detetu, ćutanje i pretvaranje sredine da je svaka porodica „normalna“, onemogućava bar potencijalan razvoj zdrave seksualnosti i života koji ima perspektivu bez nasilja. Deca stupaju u seksualne odnose – i pre braka! Mnogi roditelji odlučuju, iz različitih razloga, da ih ne obaveste o raznorodnim aspektima takvog čina. Mnogi se zadovolje da ispričaju, negde na početku, pričicu o jajašcima koja se spoje i, pras, mamin stomak se napumpa i bude beba. Za decu koja stupaju u seksualne odnose takva je priča korisna otprilike koliko i ona o rodama, da i ne govorimo o notornoj temi – u 21. veku! – da napumpavanje maminog stomaka nije ni jedino ni najvažnije za seksualni odnos, osobito za nekoga od 14, 15 i 16 godina, kada se interesovanje za ove činove rasplamsava. Ako se, na primer, od devojčice koja se zaljubila i ne zna ništa o seksualnim odnosima (recimo, nikada nije gledala nijedan rijaliti na nekoj od televizija s nacionalnom frekvencijom), traži da se upusti u oralni seks, a njena „normalna porodica“ je o tome nikada ni na koji način nije informisala (niti o neželjenoj trudnoći i različitim seksualno prenosivim bolestima što se, zamislite, da prevenirati korišćenjem kondoma!), onda se nipošto ne smemo pitati zašto bi to bilo činjeno u školi. Najzad, ima dece i dece. Neko (čak i neko iz „normalnih porodica“!) može biti dečak i zaljubiti se u dečaka. Preporuka da taj dečak (ili devojčica) „prati svoja osećanja ili potrebe, da ih se ne plaši i ne stidi, jer su zaljubljenost i ljubav dragocena osećanja“, u svojoj je osnovi samo i jedino – humana.
U očekivanju sveta u kojem će sve porodice biti srećne, pune uvažavanja, poštovanja i ljubavi koja se iz dana u dan uvećava, dozvolimo sebi bar da ne budemo licemerni. „Moje telo pripada meni“ i znam kako, kada i šta želim da učinim sa svojim telom, uvod je u zdravu seksualnost koja vodi samouvažavanju, ali i poštovanju sebe i drugoga, a potencijalno i trajnoj sposobnosti za ljubav. O polu i rodu, tim zamornim temama, nekom drugom prilikom…
Peščanik.net, 20.04.2017.
