Jedini put kad su autora ovog teksta probudile sirene koje upozoravaju na predstojeći vazdušni napad, bilo je 2010. godine u Seulu. Pre toga, jedina sirena koja mi je bila poznata, bila je ona koja upozorava na opasnost od tornada. Ovo je za mene bila novina. Probudio sam se iz sna u vojničkom šatoru u okviru Jongsan garnizona, gde sam se odmarao od noćne smene tokom vojne vežbe naziva "Ključna rešenost" koja je simulirala rasplamsavanje sukoba na Korejskom poluostrvu. Tih dana, uglavnom sam razmišljao o mogućnosti izbijanja novog rata u Koreji, posmatrajući simulaciju napada divizija severa na Seul.
U času kada su se sirene oglasile, u onom kratkom intervalu pre nego što sam shvatio da je reč o rutinskoj vežbi, pomislio sam da je košmarni scenario ranijih simulacija postao stvarnost, i da mi je ostalo svega nekoliko sekundi da nađem zaklon pre nego što severnokorejska artiljerija krene da gađa taj deo Seula.
Često se u mislima vraćam svojoj kratkotrajnoj službi na tlu Koreje, časovima provedenim u bunkeru, jezivim brojevima predviđenih žrtava na kompjuterskim ekranima, i osećaju potpune ranjivosti u trenutku oglašavanja sirena. Vraćajući se s osamnaestomesečnog boravka u Iraku, vrlo brzo sam shvatio razlike između tamošeg sukoba, ili onog u Avganistanu s jedne, i tihe pretnje u Koreji s druge strane. To je razlika između protivterorističkih akcija i totalnog rata, uzmeđu sporog krvarenja i potpune klanice.
Tu razliku Amerikanci više ne shvataju.
Generacije koje su se borile u Drugom svetskom ratu i u Koreji polako nestaju. Više nemamo zakonodavce, generale, ili diplomate koji po sopstvenom iskustvu znaju šta znači izdržati pravi artiljerijski baraž. Nema više ljudi koji su videli žrtve sukoba koje iz desetina prelaze u stotine hiljada u svega nekoliko dana. Već 30 godina svet nije imao prilike da vidi masovni napad bojevim gasom, onakav kakav čak ni Asad u Siriji ne bi imao kapaciteta da izvede.
Sve to bismo imali prilike da vidimo u nekoliko kratkih časova kada bi se 65 godina dugo primirje u Koreji prekinulo. Medijski izveštaji koji nabrajaju severnokorejska artiljerijska oruđa koja mogu da pogode Seul, ili balističke rakete sposobne da pronađu mete van poluostrva, zvuče više kao izgra Rizika nego mogućnost realnog života. Na kraju krajeva, svesni smo sopstvene vojne superiornosti. Znamo da ćemo, ako do rata dođe, pobediti. Čak se smatramo prekaljenim u borbi, nakon 15 godina sukoba u Avganistanu i Iraku. Tako je Korejsko poluostrvo postalo mesto "užasne stabilnosti".
Dok su povodi za rat i razlozi za očuvanje mira uvek složeni, jedan faktor često biva sasvim previđen: sećanje. Sećanje je Evropi obezbedilo dug period mira nakon užasa Napoleonovih ratova. Sećanje je zapadne sile teralo da po svaku cenu izbegavaju započinjanje Drugog svetskog rata. Sećanje je Hladni rat održalo hladnim. Kada čovek iskusi užas, čini sve da mu se taj užas ne ponovi. Međutim, plašim se da američki odgovor na izazov Severne Koreje ne oblikuje sećanje, već zaborav. Zaboravili smo šta znači totalni rat i zato smo sada na ivici da u njega uđemo.
Užasne aspekte je lako uočiti: Severna Koreja je država tiranskee vlasti, pod jarmom nazadnog režima koji je sopstvenom narodu i njegovim interesima suprotstavljen do mere koja nije viđena nigde drugde u svetu. On se, između ostalog, održava na vlasti stalnom ratnom pretnjom, preteći potpunom devastacijom u slučaju da bude isprovociran na sukob. Dok organizacije poput Al Kaide možemo napasti bez ikakve neposredne opasnosti, svaki ofanzivni potez prema Severnoj Koreji bio bi ogroman gambit u kome bi sudbina čitavih gradova bila dovedena u pitanje.
To nas dovodi do pojma stabilnosti. Koliko god dinastija Kim bila loša, ona ne teži da se nametne kao regionalni hegemon. Oni nisu pretili ratom, obarali američke avione, ili dovodili u opasnost ogromne zalihe nafte. Već tri generacije, Kimovi svoju državu vode na ivici sukoba, ali bez želje da u njega ikada zaista i uđu. Već tri generacije, američki i južnokorejski odgovor je bio odmeren i takav pristup se svaki put isplatio.
Možda će doći vreme u kome će užasni aspekti severnokorejskog režima postati toliko neizdrživi, da će Amerika morati da stavi stabilnost na kocku. Na neke od izazova će moći da se odgovori i bez srljanja u katastrofu. Važno je sve vreme biti svestan ogromne opasnosti koja preti. Pod patronatom Sjedinjenih Država, Južna Koreja već preko 60 godina opstaje i napreduje. Održavanje takvog statusa kvo ne bi bio znak slabosti, već mudrosti.
Ipak, ne tvrdim da užasi rata mogu da oblikuju svaki aspekt politike mira. Šok od Prvog svetskog rata je doveo do politike namirivanja Hitlera koji je kasnije pokrenuo najsmrtonosniji rat u ljudskoj istoriji. Ipak, jasna je razlika između udovoljavanja jednoj ekspanzionističkoj sili, i zadržavanja i odbijanja jedne države bez takvih ambicija. Severna Koreja će se određivati prema našem delovanju. Totalni rat je užasan rizik koji ne treba preuzeti na sebe.
PIŠE Dejvid Frenč za National Review
Izvor: Newsweek.rs
