Svako od nas jednom dostigne vrhunac. Ne samo vrhunac uspeha. Postoje one najviše ili najdublje tačke koje zakrive život u liniju "U" i učine ga ili ugodnim ili užasnim, u zavisnosti od toga gde se u tom trenutku nalazimo. Taj pad na najnižu tačku na krivoj normalan je s vremena na vreme. Svi smo svesni da postoje one etape u životu kada će doći do vrhunca - vrhunca uspona ili vrhunca pada. Minimum i maksimum koji dostižemo u životu.
Recimo, istraživači iz Stokholma i Pariza pokazali su da, kada je u pitanju naša sposobnost da razmišljamo po principu slučajnog izbora brojeva, tj. sposobnosti predviđanja sledeće nasumične cifre - kao u igri "pismo-glava"- vrhunac kreativnosti dostižemo u 25. godini. A onda kreće da opada. Depresivno, da. Kapacitet da se nauči drugi jezik najveći je u osmoj godini života, i to ne samo da se nauči, već tečno i bez akcenta, a onda naglo opada. Poredeći statistiku 96 velemajstora u sličnim fazama karijere, istraživači su, posmatrajući kognitivne sposobnosti igrača, objavili studiju u magazinu Age, tvrdeći sa sigurnošću da vrhunski igrači dostižu vrhunac u 31. godini. Opet, osnivač sajta OKCupid Kristijan Ruder tvrdi da je istraživanje pokazalo da su žene najatraktivnije - tj. najviše tražene - u periodu od 20. do 23. godine.
Sa tim opadanjem moglo bi se očekivati da opada i naše zadovoljstvo. Tri godine nakon osećaja samoće, a nova studija kaže da postoji "tiha epidemija" muškaraca koji se ne osećaju dobro u svom životu i svojoj koži sa 35 godina, a šest pre pojave depresije, koja je najjača u 44. godini (ali o tome kasnije), najveće zadovoljstvo prema nekim podacima, da ne verujete, osećamo u 38. godini. Tačna godina varira u zavisnosti od toga postoji li bračni partner, pa se ta linija pomera ka višem stupnju, i oženjeni osećaju maksimum zadovoljstva u 42, odnosno ka nižem broju godina, pa se oni koji nisu u braku tako osećaju sa 27. Zašto baš tada, zašto se usamljenost i krize javljaju na pragu četvrte decenije? Da li je u pitanju ona prekretnica koja se javlja posle dvadesetih, kada većina misli da ima još mnogo vremena pred sobom, tačnije, jedna od onih kada zastanemo i podvlačimo crtu jer se neke godine neće vratiti, nebitno da li se javlja u 38. ili 42? Kako to naš biološki sat tačno zna kada treba da počne da klizi ka nižoj tački i "uvali" nam depresiju?
Ako pričamo o usamljenosti, ona se javlja - kako kaže Milica Jakšić, psihoterapeut iz Temenos centra - kada nismo u mogućnosti da budemo sa nekim ko nam je emotivno važan i prirodno je da se javlja u okolnostima u kojima smo sprečeni da budemo sa nama važnim bićima. "Kada smo dugo u hroničnom stanju usamljenosti, to je za nas verovatno signal da nismo povezani sa drugim ljudima, na željeni način ili onoliko koliko bismo to hteli", kaže Milica za Nedeljnik i dodaje da to osećanje nije vezano samo za partnerske odnose.
"Usamljenost ćemo neretko osećati i kada smo odvojeni od prijatelja, porodice ili zajednice kojoj pripadamo. Snažnu usamljenost možemo osećati i kada jesmo u vezi, imamo porodicu i prijatelje. Usamljenost u vezama, partnerskim ili prijateljskim, javlja se kada je narušen doživljaj psihološke i emotivne povezanosti, kada imamo doživljaj da nas naša voljena osoba 'ne vidi' ili 'ne čuje'."
Milica kaže da društvo i savremeni način života takođe ne pomažu jer živimo u vremenu u kojem se neguje kultura individualnosti, samousmerenosti, čak i samodovoljnosti i jer učimo da ne zavisimo od drugih i da možemo sve sami.
"Kod mnogih ljudi javlja se snažan osećaj otuđenosti i zapravo možemo govoriti o epidemiji usamljenosti u zapadnim društvima. Toj filozofiji samodovoljnosti i lične omnipotencije prkosi, ako ništa drugo, evolucija. Ljudska vrsta je po svojoj prirodi društvena: ona živi u grupama čiji su predstavnici nužno upućeni jedni na druge. Doslovno ne možemo preživeti bez drugog čoveka, a najjednostavniji i možda najilustrativniji primer je da bebe ne mogu samostalno da se kreću do oko završetka prve godine. Potrebna nam je povezanost sa drugim ljudima, sa životinjama i sa prirodom. Kako bismo izbegli da budemo povređeni, a možda i odbačeni, što je naravno potpuno ljudski, mi biramo da osećaj povezanosti ostvarujemo u poluvezama, prijateljskim i partnerskim, koje negujemo preko interneta i socijalnih mreža. Umesto da adekvatno zadovoljimo svoje bazične ljudske potrebe, pribegavamo naizgled emotivno jeftinijim verzijama bliskosti, u želji da ne patimo. Na taj način ostajemo otuđeni, a naši životi emotivno osiromašeni."
U životu ćemo biti nesrećni, između ostalog, i onda kada ne ostvarujemo nama važne životne ciljeve, kaže naša sagovornica. "Prirodni razvojni ciklus svih nas uključuje i težnju ka postizanju nekih ciljeva koji su mnogima od nas zajednički. U mlađem odraslom dobu, na početku odraslog života, težimo da ostvarimo intimnost, koja uključuje spontanost, toplinu i stvarnu razmenu bliskosti. Kasnije, u odraslom periodu, obično nas okupira potreba da stvaramo - za neke od nas su to porodica i deca, za druge karijera, za treće stvaranje umetničkih dela i tako dalje. U tom periodu težimo da negujemo i da se brinemo o drugima. Kada ne uspevamo da postignemo ono što nam je važno, ono čemu težimo i ono što od sebe očekujemo u određenom dobu, možemo osećati nesrećnost koju pominjete."
Veliko istraživanje od pre deset godina kaže da čuvena kriza srednjih godina kreće u 44. godini. Osećaj starenja i opadanja sposobnosti hvata sve nas, bez obzira na to ko smo i čime se bavimo, samo je pitanje koliko će koga zahvatiti pomenuta tuga. Ona je za muškarce bliža pedesetoj godini, a za žene četrdesetoj.
Svako životno razdoblje donosi razvojnu krizu, a ona, opet, kako kaže Milica Jakšić, pred nas stavlja određene zadatke, bar prema razvojnom psihologu Eriku Eriksonu. Te krize jesu šansa za rast i ukoliko ih uspešno prevaziđemo, kako kaže naša sagovornica, često donose nove, do tada nepostojeće kvalitete življenja.
Do krize srednjeg doba svako od nas je verovatno obavio veliki deo posla kako bi postao odrasla osoba i, kako ističe Milica Jakšić, prošli smo kroz različite faze razvoja i postigli neke od željenih životnih ciljeva. "U tom periodu ljudi često zastanu i osvrnu se na svoj dotadašnji život, uslovno rečeno, da naprave presek stanja. Postavljaju sebi pitanja među kojima su: šta sam od svog života napravio, šta sam postigao i obrnuto - šta nisam napravio i šta sam propustio. Zaključci sa kojima izađemo iz ovog promišljanja biće direktno povezani sa tim kako ćemo se osećati i da li ćemo i koliko snažnu krizu doživeti. Što je broj ostvarenih životnih ciljeva manji i što je broj propuštenih prilika veći, kriza će biti snažnija. Međutim, takva kriza ponovo može biti šansa za rast i razvoj."
Te prekretnice, ma koliko ih bilo, dovode u pitanje prethodni način poimanja življenja i guraju nas u novi način posmatranja i procenjivanja nas samih, drugih ljudi, života i sveta. "Prekretnice šire našu sliku sveta i otvaraju nam vidike za koje do tada nismo znali da postoje. Tada imamo priliku da organizujemo i osmislimo svoj život na novi, za nas smisleniji način", kaže Milica Jakšić.
Uprkos svim tim depresivnim očekivanjima opadanja, istraživanja pokazuju da prosečan dobitnik Nobela ima 59 godina. To znači da još ima vremena.
"Velike stvari i veliki uspesi uglavnom dolaze posle mnogo truda i rada. Talenat je važan, sposobnosti su važne, znanje je važno, ali uspeh dolazi kada posvećeno radimo na ostvarenju svojih životnih ciljeva", kaže Milica. "U odraslom dobu bolje poznajemo sebe, svoje mogućnost i ograničenja. Imamo više iskustva i jasniju sliku o tome kakav sve život može biti. Kada znamo šta i koliko možemo, kao i šta i na koji način želimo da postignemo i šta nas na putu do postizanja tog cilja može čekati, lakše nam je da usmerimo i uposlimo svoje snage i lakše nam je da istrajemo. A istrajnost je nužan sastojak velikog uspeha. Ne moramo čak ni da verujemo u sebe, niti da smo motivisani i inspirisani. Važno je da svakodnevno marljivo radimo na ostvarenju svojih snova. I tada se dešava magija, tada ostvarujemo naše snove."
