Čudan oblik života
Po rečima njene majke, Amalija Rodrigeš rođena je 14. jula 1920, dok u zvaničnim dokumentima kao datum rođenja stoji 23. jul. Ona sama kaže da je rođendan slavila 1. jula, jer je to bio datum kad bi roditelji imali nešto novca da joj kupe poklon. Amalija od četvrte godine pevuši komšijama, a već u 14. je primorana da napusti školu i počne da radi kako bi pomogla svojoj siromašnoj porodici. Prodaje voće na lisabonskom keju, veze, radi u fabrici slatkiša. Četvoro od njenih osmoro braće i sestara umreće u detinjstvu.
Verovatno u tim teškim uslovima odrastanja treba tražiti razloge za njenu melanholiju. Pre svoje dvadesete godine, tri puta pokušava da izvrši samoubistvo. Amalija govori u jednom intervjuu :
Nikad nisam bila vesela i srećna. Ne mogu da objasnim zašto je tako.
Nakon prvih nastupa u lisabonskim bistroima, Amalija glasom opčinjava publiku koja se svake večeri vraća da sluša njen fado. Od bistroa do bistroa, od ploče do ploče, njena pevačka karijera se vrtoglavo razvija i Amalija postaje najznačajnija portugalska fadista (pevačica fadoa). Pojavljivanje u francuskom filmu Ljubavnici sa Tahoa doneće joj popularnost u čitavoj Evropi. Njeno izvođenje pesme Barco Negro bilo je tako snažno da su statisti na setu ustali i usred pesme počeli da aplaudiraju. U toku pedeset godina duge internacionalne karijere, Amalija Rodrigeš odvešće portugalsku kulturu dalje nego bilo koji umetnik iz ove zemlje.
Amalija, pevaj mi fado
Amalija Rodrigeš nije začetnica fada, ali ga je svakako upisala na mapu svetske muzike. Fado je nastao u 19. veku u Portugalu (fatum – sudbina, na latinskom), a prva poznata fadista bila je Marija Severa. Fado označava sudbinu, stanje čoveka nemoćnog naspram sveta i suočenog sa sopstvenom prolaznošću. Za čuvenog pisca Fernanda Pesou fado je umor snažne duše, pogled prezira koji Portugal upućuje Bogu u koga je verovao i koji ga je napustio, dok u klasiku Tudo isso é fado (Sve je to fado) Amalija peva :
Pobeđene duše
Izgubljene noći
Čudne senke
U Murariji
Skitnica peva
Gitare plaču
Ljubav, ljubomora
Pepeo i vatra
Bol i greh
Sve to postoji
Sve je to tužno
Sve je to fado
(…)
Fado je sve što govorim
I sve ono što ne znam da kažem
Kad bi Amalija stala pred publiku, skoro uvek obučena u crno, sa maramom prebačenom preko ramena, skrštenih ruku, zatvorenih očiju, iz nje bi izbijala strast, prirodna elegancija i nekakva tragičnost, jer je uvek izgledalo kao da je na ivici suza.
Senzualna i uzvišena, ona je bila oličenje saudade, tog čuvenog neprevodivog bisera portugalskog jezika koji je nazivala gorkim i slatkim trnom. Prema nekim izvorima, saudade se javio kad su Portugalci brodovima krenuli u velika otkrića. Daleko od svojih domova, osećali su čežnju za domom i bližnjima, pomešanu sa nostalgijom i tugom. Iz te mešavine osećanja rađalo se nekakvo čudno zadovoljstvo.
Isti osećaj uživanja u melanholiji imali su i oni koji su ostajali kod kuće i čekali moreplovce. Amalijin glas koji se uzdizao iznad pratnje žičanih instrumenata, poprimao je nijanse bola, čežnje, unutrašnjeg nemira i uzaludne borbe koju nastavljamo uprkos neminovnom porazu. Taj čudni oblik života nateraće je da 1984. pokuša još jednom sebi da oduzme život. Jednostavnost instrumentalne pratnje (uglavnom dve ili tri gitare i portugalske gitare od 10 do 12 žica, vrlo retko orkestarska pratnja) i umeće kompozitora poput Alena Ulmana ostavljali su prostor za ekspresivnost i strast kojima je publici donosila svoje, ali i stihove velikih pesnika portugalskog jezika, od Kamoinša, Davida Muraa-Fereire do brazilskog pesnika Pedra Omema de Mela koji o Amalijinom izvođenju njegove poezije kaže :
Ono što sam osetio u tom trenutku bio je osećaj čiste pobede, najveće od svih kojima sam se mogao nadati. Zato što sam upravo u tom trenutku shvatio da je moja poezija, kroz Amalijin neverovatni glas, doprla do ljudi.
Sveprisutno osećanje saudade, ljubav, more, ulice Lisabona, Portugal, vera, porazi, prolaznost, ali i sam fado teme su koje dominiraju njenim opusom. Uma casa portuguesa, Gaivota, Ai Mouraria, Foi Deus, Povo que Lavas no Rio ili francuska Aïe Mourir pour toi koju joj je napisao Šarl Aznavur, svetski su klasici. Čitavu karijeru posvetila je fadou, ali se rado doticala drugih žanrova poput flamenka, šansone, džeza ili tradicionalne meksičke muzike rančere.
Glas Portugala – Amalija Rodrigeš
Tokom Salazarove diktature u Portugalu, fado je, uz fudbal i Fatimu (koja je predstavljala katoličku veru) činio jedno od Tri F, tri portugalske vrednosti koje je Salazar koristio u svrhe nacionalističke propagande. Nakon Karanfilske revolucije 1974, Amaliju optužuju da je služila Salazarovom režimu i finansirala komuniste. Iako je sa Salazarom bila u prijateljskim odnosima, njena muzika bila je samo sredstvo njegove propagande. Salazar je čak cenzurisao jednu od njenih pesama za koju je smatrao da je himna političkih zarobljenika. Nakon tih optužbi, Amalija se povlači sa scene. U toj tišini ostaće 11 godina.
Amalija Rodrigeš je verovatno jedna od retkih umetnica koja je uticala na skoro sve muzičke stvaraoce u svojoj zemlji. Izvođači kao Madredeuš ili Mariza direktni su naslednici muzičke zaostavštine Kraljice Fadoa čija je muzika obišla svet. Njen fado odjekivao je koncertnim salama od Brazila do Sovjetskog Saveza, od Holivuda do Japana, Rumunije do Izraela i Francuske u kojoj je godinama punila čuvenu Olimpiju. Bila je nosilac međunarodnih priznanja kao što je Legija časti i prva portugalska umetnica koja se pojavila na američkoj televiziji. Snimila je više od 170 ploča, pojavila se u filmu Vima Vendersa Do kraja sveta, igrala Majku Hrabrost u pozorištu, snimila film sa Edit Pjaf, a glumila je čak i u brazilskim telenovelama. Prva je žena koja je sahranjena u Panteonu u Lisabonu, najpoznatija portugalska umetnica, a njeno ime je danas gotovo sinonim za fado.
Umrla je u 79. godini u Lisabonu, a njenoj sahrani prisustvovale su desetine hiljada ljudi. Portugal je odlazak svoje prve dame fadoa obeležio trodnevnom državnom žalošću.
