Deklaracija o opstanku srpske nacije nije nešto čime Narodna skupština treba da se bavi. Razlog za to je krajnje jednostavan – najavljena deklaracija je potpuno nepotreban dokument, a evo i zašto:
prvo, položaj Srba u susednim zemljama je pitanje sa kojim se, pre svega, moraju baviti države u kojima Srbi žive. Ne vidim zašto bi se tim Srbima, hoću reći stranim državljanima, Srbija bavila više nego što se njima bave Francuska ili, na primer, Trinidad i Tobago;
drugo, u samoj Srbiji postoje daleko veći i ozbiljniji problemi od položaja Srba u regionu. Spisak tih problema je malo poduži i započinje sa izneverenim nadama, pa se nastavlja sa sve dubljom socijalnom polarizacijom, a završava sa uništenim institucijama i proteranom vladavinom prava;
treće, sa istim problemima sa kojima je suočena Srbija, suočena je i većina okolnih država, pa su za bolji položaj Srba u njima daleko značajnije investicije u vladavinu prava, nego u izgradnju, recimo, sportske dvorane;
četvrto, za sve bi Srbe, kako one u Srbiji, tako i one izvan nje, bilo mnogo bolje kada bi se država bavila ozbiljnijim problemima – neki od njih su gore navedeni, a brigu oko izdavanja novina na srpskom jeziku u Bugarskoj, ili već nekoj drugoj susednoj zemlji, prepustila na volju samim Srbima. Ako smatraju da je to opravdano i potrebno, oni bi mogli sami, bez ikakvog državnog tutorstva, svoje donacije uplaćivati u za to unapred i precizno određene svrhe;
peto, problem je, međutim, u tome što se deklaraciji o opstanku srpske nacije ne prilazi sa moralne, nego sa etničke pozicije. Ponosimo se, kaže Aleksandar Lupus Maximus, što smo pripadnici istog naroda;
šesto, mislio sam da smo Vučić i ja pripadnici istog naroda, ali sada vidim da Novak ne spada u narod kojim se Lupus Maximus ponosi, nego Milorad Dodik. Jednu stvar treba naglasiti: Ako Novak ne spada u narod, a Dodik, recimo, spada, onda u Srbiji ne postoji narod. Postoje samo plemena, odnosno etničke zajednice;
sedmo, zagovornici deklaracije njeno donošenje pravdaju potrebom zaštite srpskog etnosa, jer su njegova prava napadnuta, njegov se identitet podriva, tradicija obezvređuje, itd. Ta retorika neodoljivo podseća na retoriku koja je predhodila ratnim sukobima;
osmo, u toj se retorici, doduše, još uvek ne spominju granice, što ne znači da se one, u jednom trenutku, neće uvesti u javni govor. U zajedničkoj konferenciji za medije, od pre neki dan, pomenuto je očuvanje nacionalne geografije. Nisam siguran šta to znači, ali sam prilično siguran da Maximus, kada je izgovorio te reči, nije mislio na glasilo udruženja National Geographic;
deveto, nepotrebno zaoštravanje odnosa sa susednim zemljama navodi na zaključak o Vučićevoj spremnosti da još agresivnije i „radikalskije“ zaigra na nacionalnom terenu, kao rezervnom, u slučaju da njegova politika počne ozbiljno da kašlje i očekivani efekti sve češće izostaju;
deseto, deklaracija o opstanku srpske nacije potrebnija je Vučiću (i Dodiku) nego Srbima u regionu. Srbima je, od jalovih deklaracija, potrebnija prosperitetna privreda, vladavina prava i pristojna građanska egzistencija. Na žalost, njihova indivualna dobrobit često je žrtvovana zarad opstanka nacije, a oni sami korišćeni kao instrument pogrešnih politika;
Na kraju, vraćam se na početak. Nije ključno pitanje da li nam je potrebna deklaracija o opstanku nacije. Ključno pitanje, nakon svega što nam se u vezi nacije krajem veka dešavalo, glasi: ko će nas zaštiti od zaštitnika nacije?
