Žena zbog koje je Meša Selimović napustio porodicu i pisao joj najljepše stihove

život

Žena zbog koje je Meša Selimović napustio porodicu i pisao joj najljepše stihove

Piše: razumno.rs

Kad bih umio da napišem najlepšu knjigu na svetu, posvetio bih je svojoj ženi Darki. Ovako ću zasvagda ostati dužnik njenoj plemenitosti i ljubavi. I sve što mogu, to je da sa zahvalnošću pomenem njeno ime na početku ove priče, koja, kao i sve druge, govori o traženju sreće.

Najlepša posveta ženi, i to ne ženi ljubavnici ili neostvarenoj ljubavi, kakve najčešće srećemo u književnosti, nego ženi supruzi, majci njegovih ćerki i požrtvovanom saborcu.

A borbe je u njihovom životu bilo. Nešto zbog vremena koje nije trpelo one čije misli nisu uklopive u jednoumnu matricu komunizma, nešto zbog njihove ljubavi koja je  bila tema ogovaranja, jer je Mešina prva žena imala poganu narav a veliki uticaj.

Desa Đorđić je bila lepa profesorka fiskulture u tuzlanskoj Gimnaziji, mažena i pažena mezimica iz poznate srpske porodice partizanski i komunistički nastrojene. Drugarice je opisuju kao visoku i vitku, okretnu i žustru, živu sliku energije i vitalnosti. U gimnaziji se zaljubila u Mešu, prvom i strasnom ljubavlju koja često ume da preraste u mržnju. Istina je da je Desa bila uz Mešu u godinama rata i bila mu je podrška. Iz tog kratkog braka rodila se ćerka Slobodanka.

Da lepota žene, pa ni njena dobra dela nisu dovoljna da bi se ostvarila prava povezanost, iskonska veza gde su žena i muškarac i ljubavnici i prijatelji, gde je “Brak jedno dvoglavo biće kakvo brak i treba da bude”, kako mudro reče Lorens Darel, spoznao je mladi Mehmed Selimović na jednom putu za Beograd. U prestonici sreće Daroslavu Božić, ćerku oficira kraljeve vojske i bespovratno se zaljubljuje u nju. Daroslava Božić je imala u svom imenu ono što se pokazalo kao Mešina sudbina: dar od boga.

Da se ljudi upoznaju tek kad se rastanu, ovde se potvrdilo u najsurovijem obliku. Desa je zamrzela Darku mržnjom strastvene a ostavljene žene, mržnjom koja nikada nije prestala niti se utišala. Darka je žigosana kao brakolomnica, buržujka, nemoralna žena koja ruši porodicu i otima nečijeg muža i oca. Slika kojom je Desina ljubomora oslikala Darku toliko je bila oštra, a veze koje je potegla tako moćne, da je Meša pozvan pred sud svoje partije da objasni i opravda se; bilo je to surovo vreme kad komunizam nije bio društveno uređenje nego mentalni sklop, način razmišljanja koji nije tolerisao i najmanje odstupanje.

Tako se Meša našao pred partijskom jedinicom Komiteta za kulturu, gde je morao da objasni i izvini se partiji zbog nedostojnih držanja. Predloženo je da se kazni strogim ukorom, ali ga je Komitet saveznih ministarstava kaznio isključenjem, zbog neiskrenosti prema partiji i kršenja partijskog morala. Naime, neko ko je iz partizanske porodice, prikladno oženjen ženom takođe  partizanskog opredeljenja, nije smeo da pomisli da, kao neki nemoralni buržuj, ima ljubavnicu, i to ćerku kraljevog oficira!

Ovo je bio veoma bolan momenat za Mešu, kome je partija surovo i nepravedno oduzela rođenog brata.

Šefkija Selimović je bio šef komande tuzlanskog kraja kome su ustaše poharale i popalile kuću i okućnicu. Negde pred kraj 1944 saznao je da mu je, pukom srećom, žena preživela koncentracioni logor i da treba da se vrati u Tuzlu. Na brzinu popravljene prazne sobe trebalo je pretvoriti u dom, pa Šefkija uzima iz Glavnog magacina krevet, orman, sto, stolicu i par neohodnih sitnica. To je bio neoprostiv greh, upravo zbog činjenice da je partizan i da potiče iz porodice gde su dva brata komunisti i borci. Streljan je u zoru, nevin, žrtvovan slepoj  ideologiji koja nije imala razumevanja za radost čoveka kome se vraća žena iz ustaškog pakla i kojoj želi da stvori kakav-takav dom. Najstrašnije od svega je držanje trećeg brata, Tevfika, partizanskog komandanta i moćne figure u vojnoj hijerarhiji tuzlanskog kraja, koji nije hteo da se uključi i interveniše za brata.

Meša nikada nije oprostio Partiji ubistvo Šefkije, ali ni bratu ravnodušnost i nezauzimanje za očigledno nevinog čoveka. Nikada nije prestao ni da traga za njegovim grobom, ostalo je nepoznato gde je sahranjen, što je bila kazna predviđena za najveće zlikovce. Da im se ne zna grob ni znamenje da su postojali.

Mnogo kasnije, iz ove tuge i pobune protiv najcrnjeg jednoumlja, nastalo je njegovo remek delo, “Derviš i smrt”. Omaž i izvinjenje bratu koji je svoje poslednje reči zapisao na cedulji koja je Meši tajno doturena: “Brate, nisam kriv”.

Tako se njegova partija, kojoj se iz ideala o ravnopravnosti i istinskom vrednovanju čoveka davno pridružio, ponovo ogrešila i pokušala da mu istrgne i drugu ljubav, onu prema ženi.

Nije se dao Meša slomiti ni izdajom dojučerašnjih saboraca, ni nedostojnim bežanjem nekadašnjih prijatelja, ni bedom, surovom bedom koju su on i Darka upoznali braneći jedno drugo.

Mnogo kasnije, pričao je o teškom odrastanju njihove dve ćerke koje su u najranijem detinjstvu upoznale nemanje svake vrste. Nemanje cipela, knjiga, lepe odeće,nemanje čokolade, slatkiša, voća, nemanje čak i drugarica, jer nije bilo društveno prihvatljivo da se deca “ispravnih i na liniji” roditelja, druže sa decom čoveka partijski i moralno posrnulog i prokaženog. Međutim, ni ta surova beda gde je Darka morala da isprodaje sve što je donela iz roditeljske kuće, često  za osnovne namirnice, nije Mešu toliko bolela koliko ignorisanje njegovih kolega.

“Malo je trebalo pa da počnu prolaziti kroz mene kao kroz vazduh, ili gaziti po meni kao po vodi. Osjetio sam strah. Kako su me to ubili? Nisam ranjen? Nisam zaklan? Nisam mrtav ali me nema. Zaboga, ljudi, zar me ne vidite?” Ovako opisuje svoje stanje u “Tvrđavi”, drugom velikom delu u kome je opisao svoju životnu priču.

Alija Selimovič, Mešin otac, izjašnjavao se kao Srbin muslimanske vere. Na početku prošloga veka to je bilo normalno i uobičajeno. Prema deci je bio strog i dalek. Pripadao je onoj staroj generaciji koja je bila potpuno turski orijentisana, religijom, (mada nije bio strogo religiozan, samo je poštovao najveće muslimanske praznike), odećom, nameštajem po kući, pismom koje se zvalo arabica i predstavljalo neku mešavinu arapskog i hrvatskog jezika. U svemu krut i nedodirljiv, nije sinu pružio toplinu roditeljstva niti razumevanje za novo vreme koje je preokrenulo njegov stari, osmanski svet u neki novi, njemu nerazumljiv.

Kad osetljiv i ljubavi gladan čovek raste u teškim vremenima i teškoj zemlji, od teškog oca i sa još težim životom, očekivalo bi se da postane grub, opor i barem sarkastičan. Ništa od toga nema kod Meše. On je jaka osoba da izdrži udarce onih u koje je verovao, ali i tanana duša koju razume i voli njegova zvezda vodilja, žena zbog koje je trpeo osudu a koja mu je donela nezamislivu emotivnu sreću i ispunjenje.

“I ne samo da se nikada nisam pokajao, nego sam uvek zahvaljivao sudbini što me je darovala takvim čovjekom kao što je Darka, moj dobri duh. Da ona nije bila pored mene u životu, ne bih uradio ni djelić onog što sam uradio. U njenom slabom tijelu  lijepog lica bila je tolika snaga volje i toliko hrabrosti , da me je uvek zaprepašćivala; ona me je branila od nevolja života, štitila od njegovih grubosti, hrabrila kad mi je bilo teško, verovala u mene kada su drugi sumnjali, usmeravala me svojom fantastičnom intuicijom, moju tvrdoću korigovala svojom mekoćom, hranila me svojom ljubavlju..”

Dvadeset godina je trajala Mešina i Darkina borba da pobede uskogrudost i neprijateljstvo zajednice, da premoste dane koji su bili obeleženi suvim hlebom i nemaštinom svega potrebnog za pristojan život. U zemlji koja se oporavljala od “kapitalističke nepravde i siromaštva radničke klase”, jedan idealista borac za to bolje sutra živeo je život najcrnjrg prognanika jer se razikovao. “Bosna je teška, teretna zemlja u kojoj nije lako živjeti ako si centimetar viši od ostalih. A meni je sudbina dodelila taj centimetar i osudila na vječno ispaštanje”.

Mešina sreća je bila što je na svom putu naišao na ženu koja je, takođe, imala taj centimetar koji je za njih značio prepoznavanje ali i dugogodišnji hod po trnju.

Tek kada je izašao “Derviš”, počinje za Selimoviće normalniji život u materijanom smislu ali mu čaršija nije oprostila uspeh. Njemu nije ništa oprošteno. Šta god da je uradio ovaj veliki čovek i pisac, nekako je nailazilo na osudu okoline.

Umoran od napadanja i nerazumevanja, od optužbi za nacionalizam, oportunizam, proglašavan disidentom i neprijateljem,  sit iskošenih pogleda i licemerstva, zauvek napušta Sarajevo i dolazi u Beograd. Po sopstvenom priznanju, tih devet godina života u sredini koja ga je prihvatila, volela, proznavala, u kojoj on i Darka nisu nosili pečat koji u Bosni nikada nije bio skinut, bile su najbolje godine njihovog života.

Pre neku godinu otkrivena je spomen ploča u Gospodar Jovanovoj 39, gde je proveo te lepe godine. Koliko je Darka bila ogromna figura u Mešinom životu, heroina koja je iznela sav čemer teškog života i ljudske pakosti, najbolje govori ono što je Matija Bećković rekao tom prilikom.

“Da ima pravde na toj ploči bi bilo i Darkino ime, ali jedina koja bi sigurno bila protiv toga je ona sama, kao što je bila protiv one raskošne posvete na Dervišu i smrti“.

Ne treba Darki spomen ploča. One se ionako ne čitaju, ljude slabo zanimaju natpisi koje u prolazu ni ne primete.

Jedno od najvećih dela muslimanske i srpske (Meša je insistirao na tome da je podjednako srpski i muslimaski pisac, da jednako poštuje poreklo i opredeljenje) književnosti, ono preko koga je svet saznao za njega, počinje njenim imenom i zahvalnošću njenoj dobroti i ljubavi.

Tako je Darka zapisana u večnosti zajedno sa svojim čovekom.

Komentari na tekst (4)
Objavljeno:
Divni, divni i divni ljudi...
Objavljeno:
Meša je moj najomiljeniji pisac. Čovjek izuzetne emotivnosti ali i lucidnosti koji na najsuptilniji način opisuje ljudske odnose, analizira karaktere svojih junaka na neviđen način, secira precizno koristeći pero kao skalpel kada progovara o ljudskim manama, ali i vrlinama. I samo netko tako satkan a uz to i toliko ranjen može tako snažno pretakati dušu na papir.
Objavljeno:
Odlicno pisano i opisano, ali i danas ima te osude sredine i bliznjih.
Objavljeno:
Citala i citala ,saosjecala i kraj zavrsila u suzama. Sredina i nasi najblizi su i danas kruti i surovi u osudi.
 

Napomena:
Svi komentari se prethodno moraju odobriti od strane administratora prije nego budu vidljivi na portalu. BUKA se ograđuje od stavova i mišljenja iznesenih u komentarima postavljenih na našim stranicama. Svi stavovi i mišljenja komentatora odražavaju stavove i mišljenja isključivo onih koji ih postavljaju. Redakcija BUKE je u slučaju komentara koji izazivaju rasnu, nacionalnu ili vjersku mržnju, te potiču na nasilje dužna obavijestiti nadležne organe o takvom pristiglom komentaru.