Nenapadno vam govori o bitnosti cveća, značaju ruža i milozvučni glas povećava smisao izrečenog, a ova gospođa ostaje nenametljiva iako druge susede sličnih nastupa smatrate dosadnim i nametljivim. Ne pita vas kako ste, ali posle njenog izlaganja vi ste ponukani da progovorite ponešto o sebi, a jedared je njeno izlaganje bilo toliko inspirativno, mada je pričala o trnu ruže, i vi ste se otvorili jadajući se na nevolje u vašem životu.
Ukratko, N.K. je žena koja privlači snagom svoje tihosti, finoće, iskrene učtivosti, naizgled malih napora koji u svojoj celokupnosti postaju pregalaštvo jer njihovim ostvarenjem dokona starija gospođa ne samo što je osmislila dokonost, nego je osmislila i životni prostor, pretvorivši gradsku prašnjavu oskudnost u vrt.
Jednom ste i poduže razgovorali sa N.K. i dotakli ste se društvenih aktuelnosti postepenim prelazom bez ičijeg insistiranja. Stajali ste u zelenom vrtu crvenih ruža, nestvarno usađenom u gradsku pustoš, i ona je bila nikad ljupkija jer dan je svetlio čisto žutom bojom mlečne arome, nebo je bilo plavo bez ijedne mrlje, a ispod njega je okretna vrtlarka lečila gradsku zemlju vodom i negovala zasađene biljke, istovremeno kazujući kako su svi Šiptari govna koja treba pobiti kao i opasne prevrtljivce Bošnjake, a Hrvati su najopasniji. Čupkala je po zemlji sigurnim, odsečnim pokretima i sa uzdasima u nepokolebanom glasu izgovorila je tvrdnje u koje očito veruje kao i u bitnost zelenila i ruža.
Njena finoća i dalje je bila prepoznatljiva u ukusnoj odeći, oči su joj i dalje bile blage, bore pobeđene devojačkim izrazima lica, glas istinski umilan, gestovno ophođenje bez zadnjih misli dobronamerno, usta su joj u ritmu ljupkosti i dobronamernosti i dalje imala dobričav izgled, ali su izgovorala ubeđenja puna mržnje prema apstraktnom. Verovali ste da je to neostvarena mržnja prema apstraktnom jer gospođa N.K. ima nekoliko prijateljica Hrvatica, a muž njene sestre je musliman i viđali ste ih u šetnji pruženih, skladnih koraka. Znali ste i da N.K. nije povređena u ratu stradanjem bližnjih jer su joj svi u ratu bili na sigurnom, podaleko od glavnih opasnosti. Znali ste puno divnih stvari o N.K., njenom ugodnom damskom životu, bezbrižnosti provedenog životnog veka, pametnim životnim navikama poput duge šetnje i nesebičnog uređivanja okolice za šta nikada nije tražila zahvalnost, jer su to njeni dragoceni momenti. Priznavala je, bez ustezanja, da bi bez toga bila dokona penzionerka umrtvljena mirovinom prenapadnog mira.
Sve to što ste znali bilo je oprečno kazanim tvrdnjama divne susetke o onima koje ona ne smatra divnim. Zapravo, na ličnom, konkretnom planu, N.K. je i prema onima iz skupina nedivnih bila jednako divna, bar vam se tako činilo. Ostali ste zbunjeni. Šta vas to zbunjuje kod očigledno neusiljeno prijatne dame, urođene ili odlično naučene učtivosti uverljive do te mere da pomišljate kako se ta učtivost nadopunjava na njenu dobrotu?
A kada je izrekla svoju mržnju mrzela je punom, pakosnom, olakšavajućom mržnjom i osetno se olakšala nakon izgovorenih gadosti o skupinama gadnih. Telo joj se naduvalo, u trenutku posle rečene mržnje, i izduvalo se dugim izdahom. Bilo je jasno da se njena mržnja upila u smežurano obličje kože, mlitave mišiće, kvarne organe. Njeno telo je naklonjeno stajalo naspram vas dok vam je odalo koliko mrzi prokazane i time je demonstriralo koliko je oslobođena razmišljanja i sumnji o vama. Nijednim gestom nije pokazala da misli da niste možda i vi deo apstrakcije koju mrzi. Ona ne veže konkretno sa apstraktnim? Ili veže, ali se vi još niste ukazali kao opasno konkretni pojedinac koji je pripadnik apstraktnog? Šta bi se desilo da se ukažete kao konkretna opasnost, jer ste u njenim očima i deo apstraktnog?
Odlučili ste da istražite. Kakva je N.K. bila za vreme rata? U vremenu kada su kužni konkretni postajali apstrakcija udaljena od srca. Pokušavate iskopati saznanja zakopana u vetrovima prošlosti malog čoveka, nezapisanog u onome što ostaje. Njuškate i otkrivate: N.K. nije četiri godine govorila sa svojim prijateljicama Hrvaticama. Zeta Mehu je molila da ne dolazi kod nje kući iako je on bio u vojsci ispravne strane. Ni to mu nije pomoglo, a N.K. ceni ispravne sa ispravne strane, ali
Meho je uočljivo ispravan i to već upućuje na neispravnost. Ne zove li se ispravni ipak Meho? Nije verovala sumnjičava gospođa N.K u takvog ispravnog, niti da drugi veruju u takve ispravne. Pogledala ga je raširenim plavim očima u vrtu, nezbrinutom u ratnim danima, kukala je nad zaboravljenim ružama, dugo je kukala pretvarajući ruže u predmet razgovora, dok je njen zet shrvan stajao u vojničkom odelu, ne verujući koliko je beskrupulozna sa svojim civilnim glupostima o ružama. Udaljila se beskrupulozna civilka par koraka od Mehe približivši se preostalim ružama. Primirisala je cvet milujući ga nosom, a potom je podigla glavu ravnomernim pokretom posle kog je zamolila Mehu da joj ne produbljuje muku.
- Nemoj mi više dolaziti u kuću, dosta mi je moje brige oko cveća, za decu se bojim, sestre mi je tek žao, ali moramo podeliti težine svoje. Ti nosi svoj deo. Ne zovem se ja Mehmed. Odlazi sada da me neko ne vidi sa tobom. Znam da zvuči grozno, ali isto bi postupio ti da smo negde drugde. Strah je prevelik. Ja nosim jedan deo, a ti i moja sestra nosite, sa pravom, veći deo. Rekla sam joj još onda da nespaja nespojivo.
Okrenula se neceremonijalno običnim zaokretom i sporim hodom je ušetala u vrt gledeći u visine. Delovala je poetično. Delovalo je da je zaboravila da iza nje postoji Mehmed.
Mehmed, koji ipak postoji, otišao je teškim korakom zapetljanih ruku i nogu. Jedva se kretao i trebalo mu je vazduha, vode, svežine, a kada bi se okrenuo video je samo N.K. kako nevinim pokretima zaleva cveće. Biljka se napajala vodom iz ruke čoveka.
Mehmed se hteo pitati u svojoj zanemeloj zatečenosti da li je čovek čovek ako zaliva biljku, a pušta čoveka da presuši. Nije se pitao krkljanjem glasa iznutra. Postaviti to pitanje značilo je dobiti suviše težak odgovor, a i zakrkljao bi do gušenja od težine upitanog. Posle rata, Mehmed je sve oprostio N.K. Možda zato što nikad u sebi nije izgovorio pitanje koje se nametnulo debljinom upitnika. On je znao to pitanje, ali ga nije sebi postavio i tako odgovor nije upražnjavao, a možda je i bolje jer rat je ubrzo prestao i žena koja zaleva biljke i dalje je zalevala biljke ne zanemarujući više ljude. A i kome da dokažete nemoral žene što hrani biljke?!
N.K. je opet postala divna i sada pokatkad prozbori o nedivnima.
... Od svih povesnih laži najviše boli sveprožimajuća doslednost namernih greški masnih slova koja objavljuju kako je nešto nastalo, nestalo, kako je počelo jedno doba, čime je završilo, šta ga je karakterisalo. Ta laž boli jer je temelj drugim lažim. U svim tim istorijskim bitnostima čuju se imena uglednika, predsednika, kraljeva, despota i istorijska zla pripisuju se toj nekolicini vodećih pojedinaca. Nemušta, teško odredljiva krivica ostalih, učešće drugih, tzv. malih ljudi, ne opisuje se, ne pokušava se objasniti, stepenovati. Učiniti, ako ne čitkim, onda razumljivim. Istorijska bitnost je šupljikava i nedostaju joj N.K., T.P., S.T., G.D... Kako su se oni ponašali? Je li fašizam nastao u genijalnoj glavi konstruktora zla iz Italije i Nemačke naslonjenih na pogodnosti u isfrustriranom društvu ili je nabubrela većina prsnula u momentu puknuća izbacujući na površinu masnoću gluposti, mržnje, opačina? Je li dostatna većina za činjenje svakovrsnih gadosti umešno izbrisala slovo o svojoj krivici izgubivši se u bezličnosti većine kojoj se pripada u danima istorijskog revizionizma?
I, kako bi se ponašala N.K. da je ratni general? Koliko bi ljudi ubila vrtlarka N.K.? Ali N.K. nije ubica i verovatno leži na kauču mlitavog tela, omekšanog brojnim jastucima, i gleda melodrame snebivajući se na gnusobe. Scene ubijanja ne može da gleda. Osetljiva je na smrt ruže, a kamoli čoveka.
A Mehmed? Šta, Mehmed? Nisam ga ubila. Upozorila sam ga za obostrano dobro, rekla bi N.K. kada bi je neko pitao, ali ne pitaju je.
U istoriji su zadebljana imena koja će deca u budućnosti učiti i većina će živeti tu iluziju dobrote proizašlu iz istorije sa svedočanstvima o zlu nekolicine i nevinosti većine. Deca nove većine zamišljaće da su u vremenu zla preci iz stare većine bili dobri, a zamajavala ih je družba zlih. Većina nikada neće priznati klice zla u svakome od nas.
Zlo je incident. Zlo je vlasništvo najgorih. Većina živi ovo jevanđelje. S vremena na vreme, nakupe se laži, neiskrenosti, neslaganja i zlo palaca jezicima iz usta većine. Većina zatim nastavlja niz laganja. Nismo mi plazili jezike zla. To su bili, odaju huškački, Adolf, Slobodan, Alija, Franjo, Radovan... N.K.? Ne!
