Beogradski bend Kanda, Kodža i Nebojša (KKN) su na domaćoj muzičkoj sceni već tri decenije ali po energiji koju šire reklo bi se da za svirku imaju snage i volje više nego ikada. Mnogo su svirali posljednjih godina, a u međuvremenu su izbacivali i nove pjesme tako da su ove godine objavili dva singla. Tu neće stati jer svoje fanove će početkom sljedeće godine obradovati i novim albumom.
Banjalučani će ovaj bend moći uživo da
vide 23. decembra kada će KKN nastupiti u Klubu studenata Banjaluka, a povodom
tog nastupa razgovarali smo sa frontmenom benda Oliverom Nektarijevićem.
Na sceni ste već dugo i može se reći da
ćete još malo postati i rock veterani, ali ne odustajete od muzike i poprilično
ste aktivni u posljednje vrijeme. Iz čega crpite energiju?
Još početkom ove decenije smo bili veterani, pa smo tako po
glasovima slušalaca proglašeni za bend sa najboljim albumom u kategoriji rok
veterana. To je bilo u vreme albuma Manifest, a i tada, kao i sada, energiju
smo crpeli od publike, pa bismo joj je onda vraćali i tako u krug.
Često ste u Banjaluci. Ima li nešto što
vas posebno privlači u ovom gradu?
Ima, želja da odsviramo svoj najbolji banjalučki koncert. Bilo ih je, većina su bili baš dobri, ali verujemo da je najbolji pred nama.
Koliko ste do sada uspjeli da upoznate mantalitet ovdašnjeg čovjeka?
Dovoljno dobro da bi se družili i sarađivali tokom proteklih i narednih godina.
Ima li banjalučka publika nešto specifično u sebi što publika u nekim drugim gradovima bivše Juge nema?
Sigurno da ima, ali ono što vezuje
publiku na ovim prostorima je neprestana želja za napuštanjem naših gradova što
se i događa i, pošto kao društva ne umemo da formiramo politiku koja bi to
barem usporila, pitanje je šta će u narednih nekoliko decenija, možda i godina
ostati od lokalnih specifičnosti.
Vaša karijera je počela u vremenima kada
se počela raspadati bivša velika država. Koliko ste izgubili kao muzičari
zbog toga, jer krug se suzio i da li često nastupate po bivšim republikama.
Relativno često nastupamo u zemljama bivše Jugoslavije, nedavno smo se vratili sa mini turneje u Sloveniji i Hrvatskoj. To da smo mi kao bend izgubili tržište, nije sporno ali manje je važno od svih ostalih, pre svega ljudskih, gubitaka iz devedesetih čije posledice ne znamo da prevaziđemo. A i ti izgubljeni životi izgleda da su manje važni, jer se i dalje ponavljaju iste priče, isto poricanje i samoobmanjivanje.
Zovu li vas da svirate u inostranstvu, po Evropi i drugim kontinentima. Gdje ste zadnji put svirali u inostranstvu i kakvi su utisci?
Svirali smo u Beču i Parizu, bilo je i
nekoliko koncerata u Italiji ranije. Utisci su bili dobri, potvrdili smo sebi
da nemamo na tim terenima nikakav razlog za osećanje inferiornosti, naprotiv.
Devedesetih ste uz još par bendova bili
stubovi beogradske scene, ali može se reći da se u međuvremenu nije pojavio
bend mlađe generacije, osim Repetitora, koji ima takav kvalitet. Još uvijek su
tu oni isti bendovi i autori da čuvaju bedeme beogradskog rokenrola. Zašto se
ne pojavljuju novi bendovi iste kvalitete kao što ste vi?
Stvarno je mnogo potrebno da bi vas
neko ovde i sada prepoznao kao kvalitetnog i hvala vam na tome. Ne vidim toliko
problem u mlađim bendovima, koliko u okruženju u kome nema nikakvih kriterijuma
za kvalitet, ne samo u muzici, već generalno, a bez kriterijuma je teško
razumeti smisao postojanja sve većeg broja bendova.
Koji domaći bend posebno gotivite i koji
je bend najviše uticao na rad KKN?
Volimo našu, domaću muziku i ima ih
dosta koje gotivimo. Istorijski gledano, verovatno najvažnija ploča beogradskog
rokenrola je jedini Šarlov album i cela ta pank i novotalasna ekipa naših
prethodnika u gradu je bez sumnje uticala na nas.
Ima li neka pjesma od KKN koja je vama
intimno veoma draga i koju najviše volite da svirate?
Svi verovatno
imamo svoje lične favorite, ali to je nemoguće svesti na jedan naslov, posebno
što ih ima mnogo koje smo objavili, a ne sviramo ih.
Iz albuma u album vi ste radili po nekoj
prepoznatljivoj matrici, ali ipak sound benda se mijenjao. Da li se radi o
sazrijevanju benda ili je neminovno da bend vremenom mora promjeniti zvuk kako
bi ga prihvatila i ona novija publika?
Pre se radilo o sazrevanju kroz zajedničko sviranje i kilometražu koju smo stekli, a za prihvatanje novije publike je pretpostavljam presudno bilo odsustvo kalkulacije, sviramo i pišemo pesme onako kako mi hoćemo. S jedne strane, nerazumno je na našim prostorima praviti dugoročne planove, s druge, to ostavlja slobodu izraza.
Čime bi se bavili da niste muzičar?
Sve ću uraditi samo da ne moram raditi, znači sitan kriminal, korišćenje veza i korupcije, što je uhodan model rada poštenog radništva koji je u našim krajevima ispromovisan otkako smo socijalizam zamenili za divlji kapitalizam i onda bi se u raju šoping molova prepustio čarima konzumerizma, čekajući dan kada će se naše republike preimenovati u biznis zone u kojima će osnovni atributi naših država biti tek fusnota u poslovnim ugovorima.
Recite mi, koliko je potrebno muzičaru da ima podršku od najbliže okoline, porodice, jer danas je isplativije baviti se bankarstvom i sličnim poslom nego li muzikom?
I kad smo počinjali, bilo je
najisplativije baviti se bankarstvom, posebno ako ste bili na mestu predsednika
zakrvljenih strana u sukobima devedesetih, tako ste mogli da preko banaka novac
svojih građana preusmerite na račune belosvetskih finansijskih barona.
Svejedno, nismo mi toliko ljudi interesa koliko smisla, dakle putujemo na sopstvenu
odgovornost i ta tugaljiva priča o ubogim frilenserima u kulturnoj industriji
zapadnog Balkana je besmislena u zemlji u kojoj gotovo svi žive u rasponu od
200 do 800 evra.
Da li ste vi imali dovoljno podrške kada
ste odlučili da se bavite muzikom i da li vas je iko savjetovao da je ipak
bolje da radite nešto što će vam obezbjediti sigurniju budućnost?
Savete je lako davati, teško je
pridržavati ih se, ali u to vreme rok muzika je imala drugačije značenje nego
danas kada je rok postao nekakva društveno poželjna muzika, barem za one
roditelje koji ne žele da im potomstvo uguši teror većine sistemski navučene na
metastazirani neukus.
Poznato je da ste vi od onih frontmena
koji posebno privlači ženski dio publike i da na vašim koncertima ima mnogo djevojaka.
Da li vam to prija i da li koristite tu vrstu publiciteta u smislu da brže
dolazite do ženskih srca?
Žene vidim kao uzvišena bića i nema tu korišćenja ili zloupotrebe na račun publiciteta ili bilo čega drugog. Uvek smo delimično bili ženski bend zbog devojaka koje dolaze na svirke i nismo imali veliki problem da prihvatimo tu činjenicu.
O Banjaluci kruži mit da ima sedam djevojaka na jednoga muškarca. Da li ste čuli za tu priču i da li ste ikada postali ''žrtva'' neke Banjalučanke?
Čuli smo, ali u stvarnosti mislim da stvari nisu tako dramatično preterane. Dugo se družimo sa Banjalučanima i Banjalučankama, a žrtva nisam postao nikad.
Koliko je zapravo bitan taj vanjski izgled benda i muzičara ili je dovoljo da bend samo dobro ''praši'' nebitno kakav mu je scenski nastup?
To je ona priča o nužnom i dovoljnom
razlogu, nužno je dobro svirati, pa onda sve ostalo. Nismo fešn trendseteri,
ali obraćamo dovoljno pažnje na spoljni izgled.
Ima li nekog novog materijala na vidiku,
radite li na novom albumu i kad bi publika mogla da očekuje njegovo
objavljivanje?
Dva singla smo objavili ove jeseni,
pesme Jamajka i Misli dobro i uz Prekide ponovo iz 2016., to će biti pesme sa
albuma koji planiramo da objavimo iduće godine.
Ima li smisla nakon internet revolucije
uopšte objavljivat albume, jer danas bendovi najčešće objavljuju singlove i
snimaju spot po spot kačeći ih na YouTube kanal i na taj način promovišu svoj
rad?
Objavili smo ukupno 7 izdanja u XXI veku, od toga 5 regularnih albuma, da nismo smatrali da to ima smisla ne ih ni objavljivali kao albume ili ih ne bi objavljivali uopšte da smo obraćali pažnju na internet i druge revolucije.
Da li mislite da su muzičari više izgubili ili dobili pojavom YouTuba i drugih kanala?
Izgubili su, monopol je veći nego ikad, pisao je Dejvid Birn o tome u svojoj knjizi.
Da li ste vi počeli da naplaćujete preglede preko interneta i da li se može na taj način naplatiti autorski rad a da se radi o nekim ozbiljnijim ciframa?
Ne znam ništa o tome, osim da nas ima
na većini mreža i platformi.
Imali ste nastupe i kao DJ. Da li se
bavite tim poslom još uvijek i ako da gdje ljudi mogu da vas vide kao DJ-a?
I kao DJ i kao MC, ali to je bilo
davno, u okviru DJ dua Kriza morala sam puštao muziku, poslednji put za sad je
to bilo u avgustu u Zrenjaninu u klubu Alter Nativa. To se spontano desi s
vremena na vreme.
23. decembra imate svirku u Klubu
studenata Banjaluka. Da li više volite svirke u klubovima, gdje ima manje
publike, ili vas više privlači velika bina, na otvorenom? Da li je tu ista
energija i ima li razlike u vašem nastupu?
Naravno da utiče, međutim dugo sviramo
i upoznali smo gotovo sve bine u zemlji i njoj bliskim zemljama, ali recimo da
najviše volimo svirke u srednjim prostorima, kapaciteta od 500 do hiljadu
ljudi, kakvih je kod nas najmanje, ili je klub za par stotina ili hala, između
je mršavo. Uvek neki ekstremi.
Planovi benda i poruka čitaocima
BUKA magazina.
Planova za budućnost uvek ima, pitanje
je koliko nam je još budućnosti ostalo, ali želimo sve najnajnaj u novoj godini
i vidimo se 23. decembra u Klubu studenata.
Razgovarao: Ernest Bučinski
