Ne znam ni da li sam o tome uopšte odlučivala. Ja, ustvari, odlazim svakog dana, po malo. Odavde? Definisaću „odavde“ kao Mesto na kome se trenutno nalazim. Fizički i psihički. Ne želim imenovati ovu teritoriju, naseljeno mesto, „urbanu“ sredinu od stotinak hiljada ljudi, inače poznatiju pod terminom Grad. To je samo ime. U tekstu koji sledi neće biti ni pomena političke situacije, nezaposlenosti, raspada ili neraspada Vlade, neće biti reči o dobrom ili lošem obrazovanju, korupciji, nepoštenju, a ni o ovoj „ustanovi sa orginernom vlašću na određenoj teritoriji“ poznatijom pod terminom Država. O tome možete više saznati jednostavnim uključivanjem televizora ili radija a na programu čak ne moraju biti ni informativne emisije. Ako uopšte hoćete da slušate o tome. Po ko zna koji put.
Gledam tako, kako Odlaze sa Mesta na kome se trenutno nalazim. Ko? Gde? Razne kreature, ne znam gde. Pitam se i sama. Kažu: „Daleko odavde.“ Mislim da im ni sam kraj sveta nije daleko odavde. Ne razumem tu ogorčenost u ljudima koju izazivaju neki na najvišim pozicijama skale društva. To su samo ljudi. I tu ogorčenost ne treba sebi dozvoliti. Ja bih Odlazila tamo gde se misli i razmišlja drugačije, gde su ljudskim bićima osmesi na licu iako Nemaju materijalno, tamo gde Imaju, poznaju i ne daju sebe. Dakle, u svet suprotan od ovog, nešto nalik na odraz u ogledalu. Nazovite ovo sanjarijom, nemogućim, ili upotrebite bilo koju reč u negativnom kontekstu i odmah ste jedna od kreatura koji Odlaze a ne znaju zašto. Sa Mesta na kome se trenutno nalazim, odem, vidim, pritom mi se duša nauživa, bogatija je za iskustvo više, vratim se. Zašto vraćanje? A zašto ne? Mislim da ima još onih koje mesto ne drži. A svakome treba polazna tačka i neka na koju će se vratiti, bar ponekad, željni nečega, nekoga. Da se zatvori krug. Ne osuđujem nikoga, niti smatram da su razlozi drugih nevažni, mislim da su pogrešni. Niti poručujem da treba Odlaziti. A ni ostati.
Želim da pomognem na neki način. Samo vlastitim trudom svaki pojedinac može sebi učiniti bolje. Niko drugi nije odgovoran za nas. Pritom mislim da treba izgraditi prvo sebe, biti sebi svet u koji se može Odlaziti. Ne trošiti bitnu energiju koja je potrebna za svakodnevnu psihičku egzistenciju, jer je psiha ovde najugroženija, na bes.
Svakako da će u sredini u kojoj smo se zadesili ni krivi ni dužni, drugi to posmatrati sa čuđenjem. A ko su oni da kažu šta je čudno? Mislim da nisu ni najmanje kompetentni za to. Nije niko. Ali, to je već neka druga tema. Odlazim tamo gde mogu misliti i razmišljati bez bojazni, gde mogu biti slobodna, gde nisu rane 50-te u glavama kreatura. Čast izuzecima. Odlazim čisto da bih Odlazila ili Otišla. Inače, glagoli po trajanju radnje se dele na: trajne, trenutne i učestane. Prema nekim definicijama glagol Odlaziti se uvrštava u ove treće, koji znače radnju koja se s prekidanjem ponavlja ili učestava. Mislim da se može Odlaziti i trajno i trenutno. Otišla bih trajno, možda. Ali bih sigurno trajno Odlazila. Zašto možda? Zbog osobe koja mi je dala život, ali mislim da bi ona razumela to. Zanimljivo je to da se kao razlog Odlaska navode ljudska bića, tj. radnje koje ona čine i izazivaju pretežno negativne emocije u nama, a opet je isti razlog i za ostanak.
Ja, ustvari, odlazim svakog dana, po malo. Već sutra me ovde neće biti jedan delić. Samo ću izmeniti naslov ove moje priče. Odlazim odavde, sa ponekim vraćanjem. I odoh.
