Putopis iz Aušvica

putopis

Putopis iz Aušvica

Piše: Ivana Ciric

"Slika žene koja je preživela Aušvic, izgled njenog tela i lobanje će me progoniti dok sam živa, ali ovaj vid mučenja prevazilazi svaki užas koji moj mozak može da pojmi pa brzo prestajem da mislim o tome. Neki pokušavaju da se slikaju tu, tesno je i previše da se opruži ruka za selfi".

 Pošla sam u Aušvic. Pošli smo u stvari svi porodično. Nas dvoje i naš osmogodišnji sin. Pre odlaska naišli smo na stotine komentara u kojima su se izgleda svi više brinuli za naše rođeno dete od nas samih. Nismo se obazirali. Naišli smo na stotine komentara u kojima su se svi mnogo brinuli kako ćemo 31. decembra preživeti Aušvic umesto spektakularan doček Nove 2018. godine.

Gle čuda! Preživeli smo Aušvic. I moj muž i ja i naš osmogodišnji sin. Bilo je dana kada ga brojnije porodice od naše nisu preživele. Vratili smo se. Mnogi me pitaju za Aušvic. Ne znam šta da odgovorim. Nema se tu šta opisivati. Ako ste malo učili istoriju i odgledali “Pijanistu”, “Šindlerovu listu”, “Život je lep” ili neki sličan film, dosta toga već znate, nema se bogzna šta ni dodati. Moj sin koji se po sopstvenim rečima smorio jer u tom ratu nije bilo bazuke, možda je i najbolji pokazatelj onoga što nam je vodič na lokalu i rekao: “Nema ovde šta posebno da se vidi, nije ovo muzej za gledanje, ovde morate da osetite. Ako ne osetite, džabe vam je sve što ste videli.”

 

                Kada ušetate u Aušvic, iako sa vama ušeta mnogo turista, prati vas mrtva tišina, sablasna... Dobro je da ljudi barem na ulasku znaju gde se tačno nalaze. Prvo što prođete je muzejski hodnik u kome se nalaze slike izgladnelih, obešenih, streljanih ljudi... I mapa Poljske. Tu nam vodič do detalja objašnjava kako i zašto je najpre nastao Aušvic i objašnjava nam značaj njegovog geografskog položaja. Pored Aušvica u Poljskoj je bilo još mnogo logora, ali ovaj je bio najbolje situiran. U centru (u bukvalnom smislu reči) Evrope. Objašnjava još mnogo stvari, političku pozadinu nastanka logora, industrijsku politiku tadašnje Nemačke, nastanak SS-a, Rajha, Jevrejskog pitanja, konačnog rešenja istog... Ne pamtim mnogo istoriju, ali jedna rečenica mi ostaje u glavi: “Upamtite datum, 20. januar 1942. to je datum kada je 15 ljudi za 90 minuta potpisalo smrtnu presudu čitavom jednom narodu. Vaša nacija je bila sledeća.”

 

Kasnije guglam i saznajem da se radi o Vanzejkoj konferenciji. Oprostiće mi kolege istoričari što ovo ranije nisam znala, valjda niko (pa ni ja sama) nije smatrao da to treba znati.

 

Nastavljamo dalje kroz logor. Ulazimo u prostoriju u kojoj se nalazi urna sa ljudskim pepelom. Objašnjava nam vodič kako se došlo do spaljivanja ljudi. Vatra je najbolji uništitelj dokaza zločina. Malo se ježim, neki se slikaju, i dalje ne shvatamo baš koliko je ljudi tu zaista spaljeno i kako i zašto.

 

Nastavljamo ponovo i prolazimo prostorije prepune posuđa koje su logoraši koristili da bi se prehranili, ako se hranom može nazvati to što su jeli. Jeza me obuzima ponovo kad uđemo u prostoriju sa kanticama potrošenog beta ciklona, smrtonosnog gasa. To je samo deo koji je sačuvan, pravi broj utrošenih kantica se ne zna. Vodič kaže da se na ideju gasne komore došlo jer je bila isplativija od streljanja. Ta informacija tako ekonomski izneta me ušokira, ljudi i dalje slikaju.

 

Odlazimo odatle i ulazimo u prostorije sa obućom i koferima. Na koferima su imena ljudi rođenih 1939. godine, u to vreme to su deca uzrasta 2-3 godine. Ne možete ih prebrojati. O obući ne mogu ni da govorim. Puno je toga, a koliko samo malih dimenzija. Ljudi i dalje slikaju.

 

Nastavili smo i ušli u prostoriju sa nekim ćilimom ili tepihom ili ćebetom. Lepo izgleda, kao od najkvalitetnije vune. Pored tog “ćilima” je ispletena kika. Pomislili biste da se nalazite u muzeju rukotvorina. Još uvek nismo svesni da se nama iza leđa u tom trenutku nalaze desetine hiljada takvih kika. Vodič kaže da je to gospodska kosa, kvalitetna, ne raščupana, idealna sirovina za najkvalitetnije ćebiće ili ćilime. Ne mogu se više ušokirati i naježiti pa mi kreću suze. Vodič kaže da su Nemci kao industrijska nacija shvatili vrlo brzo da je celo ljudsko telo dobra sirovina za razne stvari. Ne pitamo ništa, a i on sam kaže “bez komentara”. Neki se još uvek slikaju.

 

Dolazimo do zida koji je služio za streljanje. Ništa se nema posebno videti sem betona. Kiša pada i blato je oko nas. Neki se žale kako su se uprljali i čude se zašto staze kroz Aušvic nisu asfaltirane. Vodič nam objašnjava da najveći problemi logora nisu nacizam, fašizam i antisemitizam, već ravnodušnost sveta prema tuđem stradanju. Citiram ga: “Nisu ovde Nemci najveći zločinci, oni su egzekutori, zločinci su svi koji su znali, a nisu preduzeli ništa jer ih se lično nije ticalo.” Razmišljam o čoveku koji se žali na prljavu obuću i blato...  Vodič pokazuje slike iz vazduha koje su Amerikanci pravili dok su nadletali Aušvic, na njima se vide izgladneli ljudi bez obuće koji rade u blatu... I dalje razmišljam o onim jadnicima kojima smeta kiša, barem se više ne slikaju. Neće prljave cipele na Instagram staviti valjda.

 

Ulazimo u baraku 18. Tu su slike svih onih koji su položili Hipokratovu zakletvu. Mengele je najpoznatiji, ali u mom sećanju ostaje izvesni Karl Klauberg, ginekolog koji je izumeo idealan način uništavanja nacije sterilizacijom žena. Hemijskom i radioaktivnom sterilizacijom je mogao obesploditi oko 300 žena dnevno. Odzvanja mi i dalje u glavi rečenica: “Da je Hitler dobio rat, vaša nacija bi bila sledeća.” Već sat i po smo u Aušvicu pa me osmogodišnji produžetak moje nacije uveliko vuče za ruku, grize, dosadno mu je... U drugim okolnostima bih mu vikala ili bih ga čak i udarila, ipak, tada sam ga pustila da radi šta hoće, Hitler ipak nije dobio rat, a neki su se i dalje slikali.

 

Sledeće što nas čeka su gasne komore i krematorijumi. Ništa strašno za videti. Tuševi i peći. Osećaj je strašan. Mrtva je tišina dok tuda prolazimo, niko se ne slika, bogu hvala i polako silazimo u jedan podrum. Tamo su tamnice. Reč tamnica u logoru smrti gubi svoj smisao potpuno. Prosto su suvišne tamo. Površina im je samo 1m2, visoke su oko 2m, a zidovi od cigle su za potrebe turista sa jedne strane porušeni da bi se videla njihova unutrašnjost. U unutrašnjosti ove ciglene kutije na vrhu vidimo otvor od 25cm2. Vodič nam objašnjava sistem kažnjavanja neposlušnih logoraša. U tu ciglenu kutiju je ulazilo četvoro zarobljenika nakon celodnevnog rada da po kazni tu provedu noć. Pita nas da li smo svesni da unutra četvoro ljudi ne može ni da čučne, moraju stajati cele noći na nogama. Ćutimo. Ja se pitam kako je četvoro ljudi uopšte i stajalo unutra, a onda me dokusuri svest o gabaritu i veličini tih ljudi. Ti kosturi su radili ceo dan, po kazni celu noć stajali, ko je uspeo da se kroz 25cm2  dokopa dovoljno kiseonika da preživi noć, ujutru bi nastavljao da radi i sve tako dok....  Slika žene koja je preživela Aušvic, izgled njenog tela i lobanje će me progoniti dok sam živa, ali ovaj vid mučenja prevazilazi svaki užas koji moj mozak može da pojmi pa brzo prestajem da mislim o tome. Neki pokušavaju da se slikaju tu, tesno je i previše da se opruži ruka za selfi.

 

Izlazimo odatle, usko je, mnogo je turista, a prostor je mali, nemamo dovoljno vazduha, pa se prosto morate zapitati kako je umreti usled nedostatka kiseonika. Više se niti šokiram, niti ježim, niti plačem, nekako sam otupela pred tolikom ljudskom nesrećom. Svako osećanje tuge, bola, neverice nije dovoljno, znate da nije i onda ste skamenjeni. Ne osećate ništa, ne smeta vam ni kiša, ni blato, ni hladnoća, ni vetar... To je valjda isto osećanje koje je obuzimalo i logoroše dok su im ubijali decu, sestre, braću, roditelje... Osećanje opšte nemoći i toliki jad da niste u stanju skoro ni da dišete.

 

Za kraj Aušvica stojimo kod vešala gde je obešen general Rudolf Hes, komandant Aušvica, nakon rata. Duva vetar, vodič nešto priča, više ga i ne slušam. Obešen je čovek koji je ubio milion ljudi. Pa šta? Neki se slikaju, još im omča oko vrata nedostaje. Visoko je, ne mogu da je dohvate.

 

Ulazimo u autobus, moj sin srećan što je kraj dosadi, mi odrasli zbunjeni. Autobus nas vozi u Birkenau, to je onaj veći logor, 30 puta veći od Aušvica, onaj koji se viđa u filmovima. Ona pruga i one barake. Saznajemo da su to projektovane konjušarnice za 55 konja nemačke armije. Konjima je sigurno bilo udobno. Sve je po njihovoj meri. U njima je spavalo preko 500 ljudi. Deset puta više nego konja. I poslednji put citiram vodiča: „Bez komentara“. Gasi selfi kameru. Obilazak je gotov!

 

Tekst sa platforme Moj Nedeljnik

Komentari na tekst (0)
 

Napomena:
Svi komentari se prethodno moraju odobriti od strane administratora prije nego budu vidljivi na portalu. BUKA se ograđuje od stavova i mišljenja iznesenih u komentarima postavljenih na našim stranicama. Svi stavovi i mišljenja komentatora odražavaju stavove i mišljenja isključivo onih koji ih postavljaju. Redakcija BUKE je u slučaju komentara koji izazivaju rasnu, nacionalnu ili vjersku mržnju, te potiču na nasilje dužna obavijestiti nadležne organe o takvom pristiglom komentaru.