Svetislav Basara: Isterivanje straha

Basara

Svetislav Basara: Isterivanje straha

Piše: Svetislav Basara

Neki bi naivčina nakon čitanja naše jučerašnje kolumne mogao steći pogrešan utisak da ja imam nešto protiv straha i da, na podobije ostarelih hipika iz Manježa, snatrim o nekakvoj Zemlji Opuštenciji, ali uveravam vas da je to daleko od činjeničnosti.

 Držim, naprotiv, da je „strah Božiji početak mudrosti“, danas, kao i pre mnogo milenijuma, i da se tu ništa nije promenilo, osim što su ljudi u međuvremenu prestali da se plaše Boga. Na svoju nesreću, kako ćemo videti u daljem izlaganju.

U naivnosti pomešanoj sa pokvarenjaštvom – smesi mnogo češćoj nego što se misli – izmučeni Božijim strahom, bez strpljenja da sačekaju „savršenu ljubav“ koja će strah izagnati, ljudi su u jednom trenutku svog dijalektičkog razvoja doneli odluku da prestanu strahovati od Boga, pa im je, fakat, privremeno laknulo, ali – viđi sad vraga – ubrzo su, umesto Boga, počeli da se plaše mraka, virusa – Srbi i promaje – a naročito ovozemaljskih tirjana.

Može vam zazvučati paradoksalno, ali dobar deo ljudskog roda, a naročito srpskog, protiv novonastalog straha se počeo boriti plamenom ljubavlju prema tirjanima, doduše nesavršenom, zato što se ljubav prema tirjanima nigde – a naročito ne u Srbije – ne izliva iz srcâ, nego iz stomakâ i guzicâ. Tirjani pak ovozemaljski (a naročito srpski) – i sami dopola naivni, otpola pokvareni – čvrsto veruju da ih narodne mase „izistinski“ vole, sve dok se ne uvere u suprotno, prekasno, međutim – tek kad ih narodne mase uvaljaju u govna.

Za razliku od srpskog, mnogim drugim narodima je to došlo iz dupeta u glavu, pa su u jednom trenutku doneli odluku da se ako već ne haju za Božje, pribojavaju bar ljudskih zakona i Gospod Bog je – sledeći princip „daj šta daš“ – takve narode nagradio relativnim mirom i blagostanjem.

Možda ćete se sad zapitati – zašto onda i srpski narod ne donese sabornu odluku da – bilo milom bilo silom – natera svoje voždove da se plaše zakona, naroda i medija, pa da počne živeti u relativnom blagostanju, umesto da zakoni, narod i mediji životare u strahu od voždova. Evo i odgovora: zato što smo mi „junački narod koji se ničega ne plaši, koji može i ono što ne može i kome niko ništa ne može jer je jači od sudbine“. Može biti da zvuči kao kosmodisk, ali gorenavedeno je zvanična srpska državna i nacionalna ideologija u kojoj se najbolje snalaze radikali, svih boja, ne samo Šešeljeve. A evo šta je vaktile Đinđić napisao o radikalnoj stranci (a ja to proširujem i na ostale): „Ona je “mentalitetski”, ne politički fenomen. Najmanje je politički fenomen. Nije stvar u tome što se radikali ničega ne plaše, jer su kukavice, nego što se ničega ne stide.“ Mislite o tome tokom vikenda.

Komentari na tekst (0)
 

Napomena:
Svi komentari se prethodno moraju odobriti od strane administratora prije nego budu vidljivi na portalu. BUKA se ograđuje od stavova i mišljenja iznesenih u komentarima postavljenih na našim stranicama. Svi stavovi i mišljenja komentatora odražavaju stavove i mišljenja isključivo onih koji ih postavljaju. Redakcija BUKE je u slučaju komentara koji izazivaju rasnu, nacionalnu ili vjersku mržnju, te potiču na nasilje dužna obavijestiti nadležne organe o takvom pristiglom komentaru.