Dakle, demarkaciona linija je između četvrtog i petog sprata. Ukoliko OHR ne može da učini nešto, onda hitno uključiti međunarodne medijatore da izrade plan kodnog imena S-44. Za početak, neka radna grupa koja će ponuditi nekoliko rešenja: one iznad četvrtog sprata spuštati iz helikoptera ili dizalicom; ugraditi pokretne stepenice umesto lifta; da se zgrada ne bi konačno urušila bez građevinske dozvole, privući neki kran do petog sprata (preskočiti sve do četvrtog) i stanare transportovati od petog na gore... Očekujem štrajkače ispred Kompleksa da zamole svemogućeg Premijera da reši slučaj. Kad sve omane, tu je On da nađe rešenje. Svemoguć kakav jeste, primiće ih i naložiti Vladi da pod hitno uvedu teleportaciju onih iznad četvrtog sprata. Ako se rešenje pokaže efikasnim, objaviće se u posebnoj knjizi o uspesima Vlade. Ako omane, sigurno su upetljale prste neprijateljske domaće i inostrane snage, udružene protiv srpskog naroda i njegovih tekovina u funkciji mrskih neprijatelja sa sedištem u Sarajevu.
U Sarajevu, rat Centrotransa i Grasa oko autobuskih linija Vjećnica-Iilidža i Vjećnica-Hrasnica. Centrotrans uveo autobuse na ovim linijima bez dozvole, kažu oni iz Grasa, čija je dozvola, takođe, upitna. Ali, Centrotrans naplaćuje kartu po marku, dakle jeftinije. Nejasna je linija razgraničenja, jer se autobusi mimoilaze, voze istim cestama na istoj relaciji.
Tu je najosetljivije pitanje kako postaviti međunarodne snage pre nego što dođu pregovarači ili se oformi radna grupa da ponudi rešenja, a ona bi mogla biti: da se ujedine Gras i Centrotrans u Padamo u Trans (kolektivni!); da se ukinu Ilidža i Hrasnica; da se izmesti Vjećnica između Ilidže i Hrasnice... Nezadovoljnici iz obe firme u međuvremenu mogu optužiti ustavnu strukturu BiH kao jedan od razloga ovog planetarnog problema i hitno zatražiti radikalne ustavne promene sa nekom novom radnom grupom koju će činiti predstavnici oba sindikata.
OHR u oba navedena slučaja može da se oglasi saopštenjem da to nije na evropskom putu i da bi to moglo ozbiljno da ugrozi viznu liberalizaciju, a celokupan diplomatski kor da poruči da oni moraju da pregovaraju samo sa legalno i demokratski izabranim predstavnicima, ma kako korumpirani bili, ma koliko optužnica imali i ma koliko istraga se vodilo o njima ili protiv njih. I ma koliko je sve ovo odavno otišlo u Honduras, što bi Balašević rekao! Ruke gore i svi uglas:
Prate me još od rane mladosti
tipovi spremni na sve gadosti
svim promenama odolevaju
o, bato, bato, samo polevaju
Čuvam se raznih elemenata
od maloletnih delikvenata
bacila, matorih onanista
o, bato, bato, nacionalista
...
Čuvam se dvosmislenih viceva
debilnih pitanja i bliceva
pun mi je kufer neke bratije
o, bato, bato, i birokratije
Bratski Honduras do dan danas ustavno krizira, a predsednik Manuel Zelaja je pokušao 2009. da održi „neobavezujući“ referendum na kojem bi se stanovnici Hondurasa izjasnili da Zelaja može da ostane na vlasti duže od četiri godine, što važeći Ustav ne dozovoljava. Prvo što je uradio, otpustio je komandanta vojnih snaga pošto mu nije pomogao u toj nakani. Vrhovni sud je, međutim, doneo presudu koja ne ide u korist Zelaji. Dalje znamo – otišao, vratio se i sklonio u brazilsku ambasadu, a dekretom privremene vlade, u Hondurasu na 45 dana suspendovani su sloboda govora i okupljanja i omogućeno hapšenje bez sudskog naloga. SAD, Evropska unija i Organizacija američkih država vršile su pritisak na pučističke vlasti tražeći dijalog kako bi se Zelaja vratio na položaj šefa države, privremena vlada insistirala da mu se sudi u zemlji, pošto ga je Vrhovni sud optužio da je prekršio zakon sprovođenjem ustavnih reformi sa ciljem da, kako je navedeno, nelegalno produži svoj predsednički mandat. Vest iz oktobra prošle godine kaže da je Vlada u Hondurasu popustila pod međunarodnim pritiskom i pristala da se predsednik Manuel Zelaja vrati na čelo države „Ovo je trijumf za demokratiju u Hondurasu“, rekao je Zelaja, izražavajući zadovoljstvo i optimizam zbog povratka na vlast. Uzgred, Honduras je jedna od najsiromašnijih zemalja zapadne hemisfere, posle Haitija i Nikaragve.
Sličnosti? Referendum, ustavna i svaka druga kriza, pobeda demokratije kad neko hoće doživotno da vlada, a pomažu mu instruktori demokratije, siromaštvo, beda svake vrste... Razlike? Mi svoje ne smenjujemo ni u pokušaju. Čekamo demokratske izbore da izrazimo demokratsku volju demokratskim vođama koji nas svaki dan zakidaju za demokratiju, ali i za vlastitu volju. Usput tapšemo po ramenu one retke koji se javno pobune, obećavamo im glasove i podršku apsolutno saglasni sa njihovim stavovima. Do izbora. Posle, novi red kuknjave na sve živo, razvlačenje onih pedesetak maraka za koliko smo prodali vlastiti glas na demokratskim izborima demokratski izabranim vođama. Nikako da ih pošaljemo u Honduras, jer „biće ovde više mesta za nas,nek' idu malo svi u Honduras, tamo ih čekaju banane“ Bolje njih tamo na banane, nego da oni od države prave bananu, a od nas majmune. Što potvrđuju i dve crtice sa početka ovog teksta. Darvine, Darvine, koliko ima sati?
Činjenica da smo postali od majmuna, može da nam posluži kao olakšavajuća okolnost, ali nikako kao opravdanje, nađoh negde na internetu. Još tragam za autorom ovog aforizma da mu izrazim lično poštovanje i zahvalnost.
