Ako trenutak u kom ste se sreli nije pravi za vas dvoje, možete biti srodne duše koliko hoćete, džabe vam je. Činjenica toliko puta dokazana u iskustvu. Ono kad vam kažu da vam neko nije suđen, to u stvari znači da ga jednostavno niste sreli kad je trebalo. Bolno, ali istinito. A to je znao i Mika Antić i ovaj osećaj je najlepše pretočio u jednu od svojih najtužnijih ljubavnih pesama,
Pesmu za nas dvoje:
Znam,
mora biti da je tako:
nikad se nismo sreli nas dvoje,
mada se tražimo podjednako
zbog sreće njene
i sreće moje.
Pijana kiša šiba i mlati,
vrbama vetar čupa kosu.
Kuda ću?
U koji grad da svratim?
Dan je niz mutna polja prosut.
Vucaram svetom dva prazna oka
zurim u lica prolaznika.
Koga da pitam, gladan i mokar,
zašto se nismo sreli nikad?
Il je već bilo?
Trebao korak?
Možda je sasvim do mene dosla.
Al’ ja,
u krčmu svratio gorak,
a ona
ne znajući-prošla.
Ne znam.
Ceo svet smo obišli
u žudnji ludoj
podjednakoj,
a za korak se mimoišli.
Da, mora da je tako.
Izvor Noizz.rs
