Novinarka od starog komuniste saznaje za tekst objavljen u „Politici” 1968, u kojem su tačno predviđeni datum i vreme Titove smrti, i to dvanaest godina pre nego što je Tito zaista umro. Počinje istragu listajući stare „Politike”, i dobija akreditaciju da izveštava sa skupštine na kojoj će biti izabrani novi lideri Srbije. Uskoro saznaje za novi zločin... Ukratko, ovo je sadržaj novog romana „Tito je umro” Mirjane Novaković, u izdanju „Lagune”. Mirjana Novaković poznata nam je i po svom prvom romanu „Strah i njegov sluga” , koji je 1999. odmah bio u najužem izboru za NIN- ovu nagradu, a dobio je i priznanje „Isidora Sekulić”. Usledio je 2005. roman „Johann’s 501“, knjiga koja je istraživala alternativnu stvarnost (nagrada Društva ljubitelja fantastike „Lazar Komarčić“). Sada imamo priliku da uživamo u istrazi hrabre novinarke, koja sluša džez i pije samo da bi mogla da svari stvarnost u Srbiji...
Činilo se da su svi uzroci i posledice Titovog vremena davno zabašureni novim događajima, ali u središtu Vašeg romana zapravo je moć informacije, kao dobra intriga za, u osnovi, krimi priču?
Sve što je skriveno, nikad se ne završava– večno traje. I da bismo zaista završili sa Titovim vremenom ili sa Miloševićevim, ili sa ovim sadašnjim – tranzicionim, moramo da ih potpuno razotkrijemo, i njihove zločince i njihove laži. Međutim, pošto ni sa jednom od svojih prošlosti nismo raskrstili, one nam se i dalje dešavaju– što lepo posluži za krimi zaplet. I naravno, u romanu, kao i životu, zločinac zna više, ima informaciju.
Ideologija zapravo nikada nije bila važna kao što izgleda, bitan je marketing?
U vreme socijalizma činilo mi se da je ideologija zaista glavno sredstvo, ali i glavni cilj režima, i tako svepristuna koristila je i za marketing, „prodavala” nam se: prodavale su nam se ideje da su ljudi jednaki i da novac nije najvažniji. A sad nam besomučno prodaju - šta? Da je najvažnije kupovati, da je smisao života učestvovanje u rijalitiju? Da je cena novca vrednija od svake druge cene koju plaćamo da bismo imali novac? Znam da je socijalizam bio diktatura, ali neka mi neko ponovo priča da se čovek ne meri po onome koliko zarađuje, i rado bih da me opet ubeđuju da su svi ljudi jednaki, i mada u to nisam preterano verovala ni onda, ipak mi se neuporedivo više sviđa od „akcija - totalna sezonska rasporodaja”, jer se iza te „akcije“ opet krije režim koji vlada tako što sve strasti i želje usmerava u robu i usluge, jer je opasno za njega da se želje usmere u ideje.
Vaš je manir da povezujete strašno, tužno i smešno, takva je slika našeg društva u Vašoj knjizi, kriminalci, policajci, političari, sponzoruše, tabloidi, svi zajedno?
Smešano najlakše se piju, odnosno, samo tako mogu da se piju, drugačije piće nam se ne nudi, niti možemo da ga se dočepamo. A i kad već sve njih nikako ne možemo da promenimo i oteramo, makar možemo da im se podsmevamo. Volim da čitam knjige koje mogu da me nasmeju, i da me rastuže i da me razbesne, i trudila sam se da napišem roman kakav bih sama rado čitala.
Poigravate se i mitovima, prekoračenjem granica, hibrisom? Time da je neko već prorekao smrt jedne „mitske” ličnosti, i stradao, i to dovodite u vezu sa ubistvom trenutno najperspektivnijeg čoveka u vladajućoj stranci?
Jedno od većih zadovoljstava tokom pisanja bilo mi je osmišljavanje zapleta, ali i povezivanja sa klasičnom tragedijom, s jedne strane, i radnje koja je realna i moguća u našem vremenu, s druge strane. Prošlost i sadašnjost vezane su greškama koje nisu ispravljene i gresima koji nisu iskupljeni, i to nije neuobičajena osnova za zaplet. No, lako je zaplesti, a teško je rasplesti, i zato mi je bilo bitno da rasplet takođe bude realan i moguć u našem vremenu. I ne smem da kažem više od ovoga, jer bih pokvarila čitaocima uživanje u romanu.
Sjajan glavni ženski lik, nepotkupljiva i duhovita novinarka upušta se u detektivsku istragu, a otkriva stare modele vlasti, koja se prenosi u okviru malog broja ljudi. Ponovo se, na neki način, bavite strahom i njegovim slugama?
Ovaj roman bi pre mogao da se nazove „Pohlepa i njene sluge”, ali takav naslov bi mogao da se stavi na bilo koju novinsku vest.
I novinarkina duhovitost, ono smešno u romanu, ne služi samo kao olakšanje, vrsta prostijeg eskapizma, suština smeha jeste da nas udaljava od, i postavlja iznad onoga čemu se smejemo, i zato je, u kontekstu romana, jedan od osnova na kojima stoje novinarkina žudnja i potraga za pravdom.
„Ako hoćeš da menjaš svet onda se spremi da nikoga ne voliš”: Vaša junakinja jeste među malobrojnim poštenim ljudima, i uspeva da najzad dozna istinu. Da li je čovek uvek na gubitku, i onda kad otkrije istinu?
Hibris je povezan sa znanjem odnosno sa istinom, za Edipa, na primer, zato što jedini zna odgovor na Sfingino pitanje, i povezan je sa osećanjem za pravdu, kao u Orestiji, a otkrivanje istine i želja za pravdom jeste eksplozivna smeša, koliko u grčkim tragedijama, toliko i u savremenoj Srbiji. Možda je Meša Selimović u pravu, i čovek je uvek na gubitku, ali onda to znači da ima različitih gubitaka, a ako nam je već suđeno da stradamo, onda je bolje stradati zarad istine i pravde.
Vaše knjige očekuju se dugo, i kada se pojave pobuđuju veliku pažnju. Da li ćete i uoči sledeće napraviti sličnu pauzu?
Svaki put me to pitaju, i svaki put kažem da sledeći put neću tako sporo pisati, a uvek bude još duža pauza. I pošto ispada da stalno lažno obećavam, evo kažem da će mi za narednu knjigu biti opet potrebno pet ili više godina, i nadam se da time nastavljam sa lažima.
Tekst je preuzet iz Politike
