Novu pozorišnu sezonu na sceni Jugoslovenskog dramskog otvoriće 4. oktobra poslednji Čehovljev komad “Višnjik”, za koji je pozorišni bard Dejan Mijač rekao da će biti njegova - poslednja režija. Našem savremenom teatru Mijač je proteklih decenija suvereno davao “meru za meru”, postavljao standarde i svojim prepoznatljivim rukopisom ispisivao neke od njegovih najboljih stranica. Zato zvuči pomalo neverovatno da još u punoj rediteljskoj snazi napušta pozornicu. Konačno, veliki imaju pravo i da se predomisle...
Bilo kako bilo, za proteklih više od pola veka, Mijač je u pozorištu postavio najznačajnije svetske i domaće klasike, birajući razloge, kao i vreme i mesto s kojeg će nešto da nam kaže. Samo dva puta je bio u stalnom rediteljskom angažmanu (u Tuzli i Novom Sadu), ali je njegov rad ostavio najdublji trag u kući na Cvetnom trgu - Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Upravo ovde (u koprodukciji s budvanskim Grad teatrom) uradio je i jednog od svojih Čehova. Pre toga, upisao je u biografiju “Ujka Vanju”, ne tako davno “Divlji med”, a “Višnjikom” se bavio još jednom, sedamdesetih godina u Ateljeu 212:
- Bila je to dobra podela, sa sjajnim glumcima. Vera Čukić, Zoran Radmilović, Bata Stojković, Bora Todorović. Ipak, predstava nije ispala tako dobra. Ali, nisam se odlučio ponovo da radim isti naslov zbog ispravljanja ili takmičenja sa samim sobom. Izabrao sam komad koji mi je, jednostavno, odgovarao i misaono i iskustveno. Nekako zgodan za kraj... Kada sam sa studentima svojevremeno pričao o Čehovu, banalizujući pristup toj veličanstvenoj pojavi, govorio sam da kod njega ljudi dođu na neko zabačeno imanje da letuju, tu se malo posvađaju, pomire. I na kraju se raziđu. To izgleda kao jedna neobična epizoda u životu bilo kog čoveka.
* Ali?
- Ali Čehov uvek bira da u tu, tako jednostavnu i dramski ne tako perspektivnu situaciju, usadi neke krizne, prelomne događaje koji učine da gledajući predstave rađene po njegovim tekstovima, uočavamo nekoliko stvari. Pre svega, da se junaci preobraze na naše oči. Više nisu ono što su u početku bili, tako obrnu i naš odnos prema njima i onome što čine. Drugo, vidi se da život neumitno i ravnodušno prolazi. Da ono što jeste već sledećeg trenutka je bilo. A ono što će biti, jako je neizvesno. U takvom sticaju okolnosti lako možemo zaključiti da sve ono što je zbir naših doživljavanja, nadanja, projekata, sve je to niz epizoda koje plivaju na površini neke reke koja sve skupa nosi, u nekom nepoznatom pravcu. I to je život. Nemamo mi tu mnogo šanse da intervenišemo, osim da već potonulim iluzijama dodamo još neku svoju.
* Tokom rada bavili ste se dvojicom, valjda najvećih dramskih pisaca u istoriji književnosti, Čehovom i Šekspirom. U svemu su različiti?
- Prva razlika je čisto tehnička. Sa Šekspirom možeš da radiš šta hoćeš, on se uvek dočeka na noge. I možeš da ga skratiš za dve trećine, on i dalje postoji. Ali ima jedna ideja koja u isti klub okuplja sve najveće dramske pisce. To je sumnja u ostvarivost ljudske sreće. Veliki pisci ne mogu biti zavedeni ubeđenjem da postoji univerzalna ideja koja će odškrinuti vrata raja. Šekspir je upotrebio mašinu istorije s kojom se čovek rve, a Čehov je pronašao neku vrstu autoimune bolesti koja se izražava kao čovekova patnja. Proizvedena od drugih, pa i od istorije. Zato je Šekspir više deklarativan. Veliki pesnik, naravno, ali koji se služi prikazivanjem primera. Čehov je analitičar i veliki tragalac ljudskog stanja i položaja čoveka, uopšte. On se, kao lekar, bavi prvo anamnezom, pa onda traga za dijagnozom i na kraju ima apsolutnu skepsu u pogledu izlečenja.
* Kada govorimo o ljudskoj sreći, kažu “što dalje od primitivizma, dalje od sreće”...
- Majmun je srećan dok jede bananu i živi mnogo takvih srećnih trenutaka - od banane do banane. Nije to stvar emancipacije nego što je teško, mučno, gotovo nemoguće biti svoj. Odupreti se toku. A i kad se oduprete, tek tada nije sreća. Kako Njegoš kaže “ko na brdu ak i malo stoji više vidi no onaj pod brdom”. Videti znači patiti. Zbog viđenog.
* Izjavili ste da za Čehova ranije niste imali dovoljno mudrosti. Znači li to da za njega treba puno i životnog i profesionalnog iskustva?
- Gledao sam ja i mlade reditelje koji su pravili izvanredne predstave po Čehovu. Dodir s njim mora da bude jako delikatan. Čini mi se onako kako su nekada lekari postavljali dijagnozu - stetoskopom, lupkanjem u grudni koš, gledanjem u beonjaču. Jednostavno, intuicijom. A čovek, odnosno reditelj, mora da bude spreman za intuiciju. Meni, lično, mlađe godine su smetale. Možda i zbog viška energije. Intuicija dolazi iz velike koncentracije, smirenosti, usredsređenosti. Čini mi se da od kad sam počeo da čitam, čitao sam Čehova. Nema perioda u životu kad mu se nisam vraćao: pripovetkama, dramama, pismima, dnevnicima. Uvek sam ga voleo, uvek mi je delovao lekovito, ali ga nisam stvaralački kao reditelj dosezao. Ne kažem ni da sam sad u tome uspeo, mada mi se čini da ga sada na poseban način razumem.
* Kritični ste prema sebi i svakoj svojoj predstavi nađete manu. Ipak, koja je među “nesavršenima” bila najbliža vašem idealu?
- “Pokondirena tikva”, 1972. godine. Bila je ono što sam u tom trenutku želeo. Imao sam sreću i da bude prepoznata kao nešto dobro. Gledao sam je posle dve godine izvođenja i već mi se nije svidela. Verovatno bih je sada potpuno drugačije uradio. U svakom slučaju, sve ostale predstave bile su veći ili manji kompromis. U toj “Pokondirenoj tikvi” sam istrajao i isterao ono što sam mislio da treba da se uradi, uprkos tada opštevladajućem mišljenju da se Sterija tako ne igra.
* Gledate li posle izvesnog vremena neke svoje predstave ponovo?
- Ima ih koje su preživele više sezona, pa sam odlazio da ih pogledam i vidim na šta to liči. Obično bih stao iza scene. Prvo bih samo slušao i gotovo redovno imao mučan utisak da je sve u njima veoma lažno. Onda bih i pogledao i - potvrdio mišljenje. Ne dešava se to glumačkom krivicom, ja znam šta je njihov udeo a šta moj. Čak i kad glumac uradi nešto pogrešno, posle završenog posla ga nikad nisam okrivljavao. Gotova predstava je činjenični artefakt. Ona je moja, ne samo po potpisu.
* Kako biste uporedili režiju u teatru i u politici?
- Režija u politici sa onim što rade profesionalci na filmu ili u pozorištu, ne može da se uporedi. Nema podudarnosti, polazi se iz drugačijih premisa. Pozorišna režija je montaža raznih atrakcija u cilju dokazivanja neke istine, a politička potpuno suprotno: uraditi sve u cilju obmane i nametnuti mišljenje da je laž istina. Pitam se zbog čega se uopšte trude političari koji raspolažu realnom moći da ubede nekog pričajući bajke?! Što ne kažu, jednostavno, tako mi se hoće. I stvar je jasna. Diktatori starih režima su romantična stvorenja. Kaligula je strip za samovolju današnjih vlastodržaca.
* Verujete li još u otpor i pobunu?
- Previše je bilo izneverenih očekivanja. Ljudi bi voleli da poveruju i da se ponadaju u neko bolje sutra. Ali, pošto smo svedoci izneverenih očekivanja, onda je jasno zbog čega su ljudi postali inertni. Što se ne mešaju u ništa. Pobune su do skora označavale neku vrstu nagomilane negativne energije koja je u jednom trenutku eksplodirala. Sada su pubune stvar režije, jedne velike globalne nameštaljke. Eto, u Libiji imate slučaj da se jedna strana, koja je uz pomoć inostranstva definitivno pobedila, i dalje zovu - pobunjenici...
TRAMVAJ
Naš narod i u španski tramvaj ide kao u provod, na izlet. Ekonomski uslovi stvaraju stil života, oblikuju čovekove zahteve - od sredine u kojoj živi do samog sebe. Ali, ni to nije pravilo. U Njujorku sam video najgrozniji metro na svetu, razlupan, isprljan, ruiniran. A Amerika je bogata i snažna zemlja, pupak sveta...
S druge strane, mi smo na sve navikli. Za razliku od bogatog sveta, naš dijapazon je vrlo skučen: ovde ili nemaš ništa ili si veliki lopov. Trećeg nema.
ODLAZAK
Na pitanje da li je njegov odlazak sa scene konačna odluka, Mijač kaže:
Stojim iza toga, mada nisam želeo da od ovoga pravim vest i senzaciju. I ranije sam probao da duže vreme ne režiram. Na početku karijere radio sam pet-šest predstava u sezoni, a onda se vremenom svelo na jednu godišnje. I to je odraz nekog pada elan vitala. Šta ću raditi posle režije? Nikad ništa nisam planirao, pa ni sada ne planiram ostatak života. Probao sam da ne radim ništa i mogu vam reći da mi dobro ide. Što to onda da kvarim?
Tekst je preuzet iz Večernjih novosti
