Vizuelni umjetnik Dejan Atanacković dobitnik je ovogodišnje NIN-ove nagrade za debitantsko djelo "Luzitanija". Ovo je nesvakidašnja situacija da debitant, koji je pri tome izdao roman u izdavačkoj kući Besna kobila, koja izdaje isključivo stripove, dobije jednu od najznačajnijih književnih nagrada na ovim prostorima.
Atanacković je rođen 1969. godine u Beogradu, a za sebe kaže da danas živi u dva grada koja su u njegovom životu ravnopravna, a to su Beograd i Firenca. U njegovoj biografiji stoji da od devedesetih realizuje samostalne izložbe i kustoske projekte, a u Beogradu je, uz podršku Muzeja savremene umetnosti, pokrenuo „Drugi pogled“, inicijativu za nove narativne tokove, kroz javni rad beogradskih alternativnih vodiča. Pojedini Atanackovićevi radovi dio su muzejskih i privatnih kolekcija.
Atanackovićevo ime je priznato u svijetu umjetnosti, a ovaj umjetnik predaje više predmeta iz oblasti vizuelne umjetnosti i kulture na univerzitetskim programima u Firenci i Sijeni i sarađuje sa tamošnjim Muzejom prirodnih nauka na predmetu „Body Archives“, posvećenom istoriji predstava ljudskog tijela.
Dejan Atanacković boravio je u Banjaluci, gdje je održana promocija njegovog nagrađenog romana "Luzitanija", a sa njim smo za portal BUKA razgovarali o samoj temi o kojoj piše, marginalizovanim grupama, ludosti, gluposti, Luzitaniji i drugim temama…
Pišete o jednoj nesvakidašnjoj temi, o onome što se često ne vidi, čime se istorija ne bavi, koja je tabu, a to je ludilo. Kako ste uopšte došli do ove teme, ili je ona došla do vas?
Meni ovo nije nesvakidašnja tema, jer ja godinama radim sa marginalizovanim grupama, a već dvije godine u kontinuitetu radim sa psihijatrijskim pacijentima, odnosno sa ljudima koji su pri jednom dnevnom centru koji funkcioniše kao dnevni boravak u kojem se pruža psihijatrijska podrška, ali i gdje se rade razne kreativne aktivnosti, kao što su slikanje, vajanje, teatar i slično. Kao vizuelni umjetnik i predavač, sa tom i sličnim grupama u jednom sam konstantnom dijalogu i pacijenti sa kojima sam sarađivao su sjajni i odgovorni ljudi, ljudi koji imaju svoje mišljenje o mnogim temama, ljudi sa kojima sam uspostavio jednu vrstu platforme dijaloga između studenata i pacijenata, u okviru kojih nastaju projekti koji se zajedno kroz dijalog realizuju, a najčešće su u pitanju performansi. Druga tema koja se javlja u romanu je fiktivna istorija, ta istorija kao prepričani narativ je tema koja je bliska ovim prostorima u kojim živimo, jer mi živimo u jednom vrlo mitologizovanom doživljaju istorije i bilo mi je sasvim prirodno da neke istorijske događaje tumačim na neki drugačiji način i da ponudim alternativu nekih opštepoznatih i u velikoj meri mitologizovanih istorijskih događaja.
Kakva su bila Vaša očekivanja kada ste pisali roman? Da li ste i u najluđim snovima očekivali ovoliki uspjeh za svoj roman prvenac?
Naravno da nisam. To sve zajedno je bio jedan izuzetan doživljaj. Knjiga je gotovo samostalno stigla do publike. Izdavač je, naravno, prijavio roman za NIN-ovu nagradu, ona je ušla u selekciju romana koji su prošli prvi izbor, pa je onda išao uži izbor, najuži i u svakoj toj fazi i izdavač i ja smo govorili ‘ma, sjajno, ovo je već odličan uspeh’. S vremenom su apetiti počeli da rastu i na kraju sam se i nadao tom ishodu, ali za sve, za mene pre svega, ovo je bilo veliko iznenađenje. Sad je prisutna i neka vrsta odgovornosti i očekivanja da će sve ono što budem radio biti praćeno kroz prizmu nagrade. Postoji to prokletstvo druge knjige. Videćemo šta će se desiti po tom pitanju.
Prije svega pišete o jednom društvu koje je nastalo u okviru jedne duševne bolnice, a koje je zapravo normalnije od društva u kojem mi živimo. Imajući to u vidu, zanima me koliko mi danas, prema Vašem mišljenju, živimo u ludim državama?
Ne mislim da živimo u ludim državama, već smatram da mi živimo u priglupim državama. U romanu se uspostavlja jedan dijalog između razuma i ludila, a ta se saradnja, pre svega, svodi na to da zajedno razum i ludilo traže način da se izbore sa ljudskom glupošću, koja je zapravo ono što se razumu suprotstavlja. Ludilo je oduvek jedno stigmatizovano stanje, ludak je jedna izopštena figura, paradigmatski izopštena figura koja se može sa mnogim drugim izopštenjima uporediti, ali to je izopštenje koje je nekako, kroz istoriju, bilo najočiglednije. Glupost, je sa druge strane stanje u koje se jako mnogo investira. Ono nikad nije spontano, ono se uvek planira, slavi, postoje godišnjice slavljenja glupost, postoje izbori na kojima se bira između jedne ili druge glupe opcije.
Mislite na politiku?
Da, naravno.
Kako Vi gledate na život savremenog čovjeka, koji je spletom komunikacije i moderne tehnologije sve više otuđen od drugih ljudi i od samog sebe, koliko je sve to na neki način nenormalno samo po sebi?
Mislim da čovek jeste sve više usamljen koliko metodi komunikacije napreduju, što je svojevrsni paradoks. Ne možemo mi za to da krivimo tehnologiju. Tehnologija je ta koja otvara mogućnosti za razmenu ideja, komunikaciju, saradnju i to se u nekoj meri zaista i dešava. Ali činjenica je da je ljudima nekako potrebno da se kroz tehnologiju na neki način izdvoje, da malo porade na svom urođenom egoizmu, da se zatvore, da prosto na jedan neobičan način, boraveći u svetu kroz tehnologiju, zapravo budu izdvojeni od sveta. To je jedno stanje društva u kojem mi živimo. A i mnogi junaci Luzitanije su usamljeni ljudi, ljudi koji se jako mnogo kreću, putuju i koji pokušavaju da razumeju to društvo u kojem se nalaze, vrlo su sami.
Koliko je dijalog važan, dijalog između onih koje smatramo Drugim ili Drugačijim? Bilo da su to pripadnici manjina, marginalizovanih grupa, drugih nacija, religija?
Dijalog je suštinska stvar, ali moraju se naći instrumenti za dijalog i u tom dijalogu obe strane moraju da budu ravnopravne, to je možda banalnost, ali je prosto tako. Verujem da se u mnogo čemu taj dijalog odmenjuje raznim oblicima političke korektnosti kojima se zapravo na jedan terminološki način menjaju imena problemima, a sami problemi se ne rešavaju.
A koliko je Luzitanija utemeljena u savremenom svijetu?
Ja sam napisao ovaj roman kao neku svoju vrstu tumačenja savremenog sveta. Ja svakako nisam napisao istorijski roman. Iako se povezuje sa nekim istorijskim događajem, ovaj roman doživljavam kao jednu aluziju na sadašnjost i na vrlo blisku prošlost.
Zanima me koliko Vam je dugogodišnje bavljenje savremenom umjetnošću pomoglo u književnom radu i razvoju?
Apsolutno mi je pomoglo, jer je to jedino i bio neki moj put. Pisanje Luzitanije je započelo kao jedan vizuelni rad. Vrlo sam zadovoljan kad čujem da su čitaoci čitajući roman zapravo prolazili kroz cijeli niz slika i da su doživjeli roman kao jedno vrlo vizuelno štivo.
Već ste spomenuli “prokletstvo druge knjige” i odgovornost koju imate za pisanje novog romana. Na čemu trenutno radite, da li je neka priča već u razvoju?
U nastajanju je jedna zbirka kratkih priča.
Razgovarala Maja Isović Dobrijević
