Ima tih ljudi, doista retkih, za koje, kada ih sretnete prvi put, imate utisak da ih znate ceo život, da možete da im poverite sve i da će vas saslušati i razumeti. Takva je naša Branka Katić. Glumica sa velikim G, i čovek sa velikim Č. Za prvu konstataciju znam ceo život, a drugu potpisujem nakon sat i po, koliko smo sedeli u vračarskom kafeu Monks. Iz nje tutnji neka energija koja miluje, a raspon tema je neograničen.
Pričala mi je o tome kako je kao studentkinja Radeta Šerbedžije bila statista na Budvanskom festivalu sa Subotičkim pozorištem, držali su neke baklje i padali u nesvest po kaldrmi. Te četiri godine studija izgledaju joj kao najlepše snoviđenje, sa mnogo putovanja. Jedina stvar koju je osim glume volela jeste crtanje, slikanje, pravljenje bilo čega... Spretna je s rukama, i danas od plastelina pravi razna čudesa.
Volela je Idole, Doorse, bila je zaljubljena u Jima Morrisona, i sada često sluša glasno Hendrixa. Nije propuštala koncerte u SKC-u, izlazila je na Akademiju, sviđaju joj se slike Ivana Vasiljeva. „Oh, kad bi bila vlasnik jedne od njih.“, kaže onako uz osmeh.
Njen izgled je očaravajući, protivnica je botoksa, filera i operacija, ali zato redovno ide na fiskulturu lica - na teenlifting. Upražnjava jogu i pilates. To je njen način da se opire sili gravitacije. I dobro joj ide.
Odmah smo prešli na ti, ali smo razgovor ipak, donekle, vodili na vi. „Svaki dolazak ovde mi je sentimentalan, volim miris ovog smoga i nikad se ne osećam srećnije nego kad slećem“, priča dok čekamo čaj i kafu.
A sletela je da provede Uskršnje praznike i nastavi za Zagreb gde snima drugu sezonu serije Novine.
Hrvatska serija Novine, gde briljirate, prva je iz ovog dela sveta koja se pojavila na Netflixu i biće dostupna „globalnom svjetskom gledateljstvu.“
Novine su verovatno najuzbudljiviji projekat koji sam radila poslednjih godina. Uloga Dijane je potpuna kontra od onoga kako me ljudi doživljaju i kao takva mi je odmah bila veoma izazovna. Moja vedra energija survala se u Dijaninu destruktivnost. Ona je odličan novinar, neko ko uvek insistira da istina izađe na videlo dok u privatnom životu živi razne laži, alkoholičarka je, u emotivnoj pustari, potpunoj nemogućnosti da voli i sebe i druge. Uživam u svakom kadru. Odličan scenario došao je iz pera novinara i pisca Ivice Đikića, čije se višegodišnje iskustvo i istinsko razumevanje materije pokazalo dragocenim. Uplašila sam se kakav će biti moj izgovor hrvatskog, ali mi je naš vrli reditelj Dalibor Matanić rekao da ga uopšte ne interesuje moj akcenat, nego stanje mog lika. Ništa jednostavnije, a snažnije nije mogao da mi kaže, da me opusti. Odličan je reditelj i divan tip. Snimanje druge sezone još traje i atmosfera je odlična, kao i pre. Prava smo vredna mala porodica. Osim što ovoga puta znamo da smo već napravili dobru seriju, pa smo možda i malo opušteniji i inspirisani da idemo još dalje.
Pomisao da će nas gledati širom sveta veoma mi je uzbudljiva.
Znam da vam je dosadno da to pričate, ali ja volim da slušam o tome kako ste krenuli u beli svet?
Stvarno jeste dosadno, ali hajde. Otišla sam na audiciju za film Moulin Rouge , a dobila ulogu u BBC-evoj drami Ratnici, o britanskim vojnicima u ratu u Bosni koju je režirao Peter Kosminsky. U toku snimanja počelo je bombardovanje Beograda i to je meni bio stravičan šok. Bilo mi je strašno i što sam bezbedna, tu u Češkoj, a sve drugo što je meni milo i drago izloženo je toj velikoj opasnosti. Noću sam plakala, a ujutru snimala. Jednog dana reditelj mi je rekao: „Danas bismo mogli da iskoristimo vaše raspoloženje za ovu scenu.“ „Više bih volela da sam loša u vašem filmu nego što moram da proživljavam ovo što se zaista dešava“, odgovorila sam drsko. Nije se naljutio, razumeo je zašto se tako osećam. Kosminsky je odličan reditelj, a ta drama jedna je od najboljih koje sam u Engleskoj imala prilike da radim.
Posle je bilo raznih profesionalnih izazova, da ne kažem muka...
Najviše mi smetaju njihove predrasude o nama, i uloge koje su često dvodimenzionalne: ili smo mučenici, ili smo loši ljudi. Prve godine šalila sam se da je raspon uloga takav da mogu da igram ili izbeglicu, ili rusku kurvu, ili eventualno neku nemu ili mrtvu Engleskinju. Čak sam im i na jednoj audiciji rekla: „Ako sam došla u Englesku samo da igram ruske prostitutke - moj život je tužna priča.“ Svi su se zbunili i krenuli da mi se izvinjavaju. Tu ulogu nisam dobila, no srećom neke lepše i inspirativnije konačno jesam, poput one u seriji Velika ljubav (Big Love, HBO) ili Ane Sejdž u filmu Državni neprijatelj Michaela Manna. Trudim da ne bojim svoju sreću time kako nas stranci vide.
Sa kakvim mislima ste preskakali prepreke u tom glumačkom maratonu?
Zahvalna sam da u kontinuitetu radim sve ove godine, pa čak i u toku obe trudnoće, i kada su deca bila mala. Volim svoj poziv, toliko je uvek i iznova zanimljiv, toliko te celog traži i uzima, ne sećam se da mi je ikada bilo dosadno. Otkrivati nevidljive mehanizme ljudskog ponašanja, zavirivati nežno u duše, prolaziti kroz tuđe priče kao da su samo tvoje, davati nevidljive znake, misliti a ne pokazati, reći a ne misliti to što kažeš… „Pa, hajde sad ponovi“, pa šta se iz te nekad nemilosrdne repeticije rađa, milion varijacija, milion finesa. Uvek me nosi ogroman adrenalin, ushićenost od radosti bavljenja onim što volim. Nekada sebi ličim na pravog seoskog idiota, toliko sam radosna što sam opet tu. Stalo mi je da sa svima u ekipi budem u sinergiji, to je važno za timski rad, dobra atmosfera uvek iznedri kvalitetnije stvari. I volela bih da uskoro opet radim kod nas, to su priče koje dublje komuniciraju sa mojim bićem, a i zaista sam zahvalna i dirnuta koliko me naša publika još voli.
Imate dosta neformalan stil oblačenja za jednu filmsku zvezdu...
Taj tvoj statement treba da shvatim kao pitanje?! Ne razmišljam o sebi kao o filmskoj zvezdi. Ja sam ljudsko biće i imam razna ineteresovanja i obaveze, i svi ti ostali segmenti mog života uzimaju vremena, pa mi nekako doterivanje nikada nije bilo prioritet. Ima tu i lične slobode da ne moram da robujem bilo čemu, pa ni tome kako očekujete da glumica izgleda. Nikada nisam ,jurila modu’ osim katastrofalne neoromantičarske frizure i odeće u doba puberteta. Nedavno sam u Londonu sa svojom veoma elegantnom prijateljicom Yasmin koja je jedna très chic Francuskinja krenula na jogu, pa na koncert u Royal Albert Hall. Došla sam u širokim pantalonama, širokoj bluzi i ogromnom kaputu. Ona me pogledala od glave do pete i rekla sa jakim Francuskim naglaskom: „Branka, non!“ Uspele smo pre joge da kupimo par komada odeće i te večeri , na koncertu, kada sam se ugledala u ogledalu, jedva se prepoznah. Prijatno me je iznenadila ta nova verzija - mene. Yasmin tvrdi da je udobnost naš neprijatelj, znam šta hoće da kaže, ali ne da mi se da svaki dan idem na štiklama. Uz to, kao glumica uvek nekako dobijem šansu da budem veoma doterana. Tako da, oprosti, što sam na intervju došla „apa drapa“, doterujem se samo kada izlazim sa Yasmin.
Jesu li su vam naporne audicije?
Audicije doživljavam kao pravu šansu da dobiješ neki posao. Volim i kada je i reditelj prisutan jer je to najbolji test kakva bi mogla biti moguća saradnja. Pre nekoliko godina počeo je trend da sve sami snimamo i šaljemo, što ima prednosti jer možeš da kontrolišeš uslove i uradiš više dublova, ali audicije su daleko uzbudljivije iskustvo. Skoro sam razgovarala sa jednom glumicom u Engleskoj i konstatovale smo da smo, i pored toga što se ovoliko godina bavimo poslom, i dalje nesigurne, da smo kao neka deca kojoj stalno treba da se govori: „Dobro je, u redu je.“ Na šta je ona dodala: „Onog trenutka kad pomislimo da sve znamo, da smo fantastične, onda je vreme za penziju.“ Dobro je znati da uvek može bolje i biti stalno na prstima. Audicije traže koncentraciju kao kad izlaziš pred publiku u pozorištu, samo to predstavljanje traje mnogo kraće, za tih dvadesetak minuta u toj sobi, sa tim ljudima, moraš da zablistaš.
Koliko vam je važno što vam je i suprug iz filmskog sveta?
Zgodno je, kako ne. Dobra smo podrška jedno drugom. Dolazimo iz potpuno različitih sredina, ali smo dobar par, delimo sličan humor, umemo i u najozbiljnijim situacijama da se smejemo i to je super. U Ameriku smo otišli kada je Julian dobio ponudu da radi na seriji Entourage. Nisam ni mislila na karijeru jer su dečaci bili mali i znala sam da bih se bilo gde na planeti bavila pre svega njima. Tako da sam vrlo nesebično rekla: „Hajmo za tvojom karijerom, dragi, sa tobom i na kraj sveta, važno je da smo zajedno.“ Ali, nekoliko godina nemanja stalne radne dozvole, klaustrofobije dugih prekookeanskih letova i generalnog osećaja da jesam ,na kraju sveta’ učinili su da poželim da odem odande. Osam godina smo proveli u Americi i ja sam bila razlog našeg povratka. Uželela sam se male Evrope, mogućnosti da skoknem do Beograda da zagrlim mile i drage, kao i prijatelja koje smo ostavili u Londonu.
Koji je prvi utisak posle „bekstva“ iz Amerike?
Sećam se svoje sreće sto sam opet okružena ljudima. To mi je jako falilo u LA-u gde nema gradskog centra, gde nema pešaka na ulici i gde je mala mogućnost da sretneš bilo koga. Tih prvih nedelja posle našeg povratka u London u metrou sam videla mladu crnkinju kako trči, spadala joj je haljina, vukla je nagore i smejala se glasno i raskalašno kako samo mladost ume. Pomislila sam: „Kako li je biti ona?“ I onda me je prelila, ma ne, odvalila me neka velika radost, ne mogu ni da objasnim kakva, naježila sam se od glave do pete. Pomislila sam: „Šta je ovo?“, kao neka luda droga koju nikada nisam probala, i shvatila sam da je to pre svega sreća što sam opet okružena ljudima, sto smo zajedno, ja i stotine potpunih stranaca, delimo sudbinu u kotlu velegrada. Volim ljude, taj sam tip. Moja kuća je uvek puna.
Imamo li neko naravoučenije iz svih tih vaših životnih avantura?
Shvatila sam: što manje planova, to više slobode. Što manje očekivanja, manje i razloga za razočaranja. Trenutak koji se upravo dešava, to je sve što imamo. Sve ostalo su konstrukcije našeg uma i puste želje. I trudim se da nađem lepo u svemu. Uvek je bolje povezati se se sa svetom oko nas, a ne sedeti i očajavati nad rođenim ograničenjima. U delanju je spas. I loša iskustva računam kao dobra, naučila su me šta ne treba u budućnosti da radim. Još učim da budem malo nežnija prema sebi. Podrške imam za sve druge, a prema sebi sam stroga i dosta energije izgubim oko toga. I kada sam tužna, pustim se da budem najtužnija i kad dotaknem to dno tuge, onda mi samo bolje bude. Sada zvučim kao neka tetka Saveta.
Hajde da naručimo jedno piće, pa da mi kažete šta vas je iznerviralo na nekom snimanju.
Šta pijete? Ja častim. Konobar, molim vas jedno roze vino i domaću rakiju. (Nikada nećete pogoditi ko je šta pio, prim. aut) U februaru sam završila snimanje ITV serije Cleanning up gde smo Sheridan Smith i ja igrale čistačice koje preuzimaju klimavu egzistenciju u svoje ruke. Da bi nam pomogli u građenju uloga čak su nam organizovali časove čišćenja. Našalila sam se i rekla: „Izvinite, ja sam iz Srbije, a imam i dva sina, mogu da vam dajem časove čišćenja.“ U razgovoru sa čistačicom koja sređuje veliki broj kancelarija pitala sam je da li joj se zaposleni, kada ujutru dođu na posao, jave. Rekla je: „Ne, svi se ponašaju kao da mi ne postojimo.“ To je meni baš ružno. Vaspitana sam tako da svakog čoveka poštujem bez obzira na to koji posao radi. Začudila me je i instrukcija da posle čišćenja svake kancelarije magična krpa mora da ide u đubre. Kada pomisliš na broj kancelarija i broj magičnih krpa, dobije se neka jeziva brojka. Brinem kojim zastrašujućim tempom uništavamo planetu, kakve smo štetočine, kako nadmeno mislimo da smo najpametnija vrsta na zemaljskoj kugli, a zapravo smo najgora, najdestruktivnija.
Kada biste sada pogledali u retrovizor, koje slike vidite na tom autoputu?
Najranija sećanja su najsnažnija. Moj prvi film Nije lako sa muškarcima, koji mi je otvorio prozor u nov i beskrajno zanimljiv svet i gde mi je mamu igrala predivna Milena Dravić. Sećam se i neverovatnog samopouzdanja koje valjda imaš samo kada si tako mlad. Na prvom susretu rekla sam reditelju Miši Vukobratoviću da ne znam šta sve te devojčice, koje su takođe došle na audiciju, rade tu jer sam sasvim sigurna da sam ja najbolji izbor za ulogu. A onda sam ga posle male pauze pitala: „A kakva je uloga?“ Uspeh kultnog filma Mi nismo anđeli meteorski nas je izbacio u prvi plan. Tu je i Ubistvo s predumišljajem, divna saradnja sa milim Glogovcem koji je već u svom prvom filmu napravio fenomenalnu ulogu. Naša scena ispod mosta mi i dan-danas daje trnce. Film Crna mačka, beli mačor i snimanje sa Emirom gde je scenario bio samo polazna tačka, a sve ostalo je domaštano i iznedreno u hodu, čudesno iskustvo moćne kreativnosti i lude mašte. Snimanje epizode serije Pratnja (Entourage, HBO) gde sam, ne znajući da se iza kamera svađaju oko same priče te epizode i polemišu oko toga kada žele da publici otkriju glavnu foru zapleta, sve vreme mislila da raspravljaju kako da me otpuste. I serija Velika ljubav ( Big Love, HBO) gde su mi konačno napisali ulogu žene koja u potrazi za avanturom luta po svetu, a ne zato što dolazi iz zemlje koja je prošla rat.
Nebojša Glogovac nedavno nas je zauvek ostavio. Čini mi se da nijedna smrt nije tako duboko potresla sve, ali bukvalno sve, ljude na ovim prostorima...
Izgubila sam dva predivna prijatelja, Irenu Mičijević Rodić i Nebojšu Glogovca. Velika tuga se lagano pretvara u slavlje njihove posebnosti i moje zahvalnosti što sam neke od najlepših trenutaka života podelila upravo sa njima. I da ne lažem, ronzam pomalo i danas, samo mislim da nije fer plakati, to su sebične pobude. Život je da se živi, a takvi ljudi ostave toliko lepog da moraš zaista samo da ih slaviš i trudiš se da sačuvaš svetlo koje ste delili zajedno. Jedna moja mlada poznanica kaže da smo mi tu da nastavimo njihovu ljubav.
Po čemu ćete ih pamtiti?
Naša Irena sad je nebeska sirena. Baš kao da je od morske pene i tananog svemirskog veza i bila sazdana. Moj saborac u ,ratu’: dve mlade glumice u ulogama, koje su nam dodeljene zauvek, majki u tuđini Engleske. Naša specijalnost bila je da se zasmejemo do suza, kliberile smo se kao najveće šiparice. Njena nežna, nedokučiva strana ostala je tajna, kao da mi je u život došla da me do detinje sreće vrati, da me zamisli i zadivi a onda je opet u etar nestala, raskošna, vetrovita… I divni naš Glogi. Evo ga i dalje sija kao najsjajnija zvezda u našem mraku. I smejulji se i, što kaže njegova draga, „prevrće očima na govorancije“. Toliko nam je svima dao. I pokazao kako se voli do poslednjeg daha, kako se živi punim plućima, kako se ne štedi ni trun energije već sve ide u slavu istine, ljubavi, lepote i te naše umetnosti za koju je imao čaroban dar. Divan drug, moćan glumac, nežni dasa, ljudina, naš Glogi.
