“Ne tako davne 2015. godine, kada smo išli na apsolventsku ekskurziju, imali smo vožnju omanjim kruzerom od Barselone do Rima. To je bila moja prva vožnja tim tipom broda i izuzetno mi se dopalo. Po povratku sam čuo da moja komšinica Bojana radi na brodu dugi niz godina i kroz priče sa njom saznao sam mnoštvo stvari u vezi odlaska i samog posla, kao i raznih dogodovština, što me je veoma zaintrigiralo da i sam krenem tim putem. Pored toga mnogo mi je značilo čitanje jednog regionalnog foruma (Inozemstvo-posao) o radu na kruzerima, gde se mogu videti tekstovi stotina mornara koji pišu tamo svakodnevno“
Procedura do posla na brodu je vrlo pojednostavljena, a najpre je potrebno da se neprekidno prate oglasi za posao koje agencije kače na svojim sajtovima ili Facebook stranicama. Kada pronađete ono što vam odgovara, pošaljite svoj CV na engleskom agenciji i oni će vas kontaktirati u roku od nekoliko dana. Taj prvi razgovor će biti takođe na engleskom, i dogovorićete preliminarni intervju u njihovim prostorijama.
“Tamo će vas bolje uputiti u celu proceduru i reći vam koja dokumenta je potrebno da pribavite i sl. Kada se sve to pribavi, slede treninzi pa glavni intervju sa nekim od predstavnika kompanije iz Italije. Ukoliko prođete taj intervju, pribavljate američku vizu, radite lekarski pregled i sledi period čekanja na ukrcaj na brod koji vam je dodeljen“, kaže Ivan.
Ivan napominje da su troškovi minimalni (do 400 evra) i da kompanija pokriva povratnu kartu, pa svako ko pokušava da vam naplati istu, hoće da vas prevari i treba da ga prijavite HR menadžeru kada dođete na brod.
“Moja pozicija se zvanično zvala ’Staff Photographer’. Fotkali smo ukrcavanje putnika, večere u restoranima (kao na svadbama kod nas), studijsku fotografiju sa pozadinama (tokom formalnih večeri i regularno), dešavanja i žurke na otvorenoj palubi broda, štampao sam slike u foto laboratoriji, radio u prodaji na šalteru galerije, kao i ono najzanimljivije – presvlačenje u razne tematske kostime u portovima i slikanje sa putnicima“
Radi se svaki dan od 11 do 14 sati, bez slobodnih dana, šest meseci.
“Sam rad tamo ne pada toliko naporno jer se osećaš kao deo zajednice i imaš svoju svrhu. Svaki pojedinac zaposlen na brodu je najpre mornar, pa onda i policajac, vatrogasac i slično, pa tek onda ono što mu stoji u ugovoru o radu, u mom slučaju fotograf. Ovo kažem iz razloga što se prolaze razne bezbednosne obuke na početku ugovora i svi smo obučeni da brzo i organizovano reagujemo u kriznim situacijama i tako spasimo živote ljudi i imovinu kompanije na moru u slučaju nesreće. Već prilikom prvog ukrcaja novih gostiju na brod, okupljamo ih u tzv. Muster statione gde im držimo predavanje o tome kako treba da se ponašaju na brodu, i učimo ih neke osnove ponašanja u slučaju uzbune“
|
Specifičnost rada na brodu je da se ne smete previše vezivati za ljude jer ćete biti tužni kada odu, a često se smenjuju. Ističe da su prijateljstva na brodu vrlo značajna jer tamo svi dolaze sami i jedni drugima su kao porodica. Ipak, prijateljstva koja se steknu na brodu za ceo život jer se ispotavi da na svakom ćošku sveta imate nekog kod koga možete prespavati.
"Na samom početku moj tim je brojao oko 14 ljudi iz različitih krajeva sveta: Indija, Južna Afrika, Filipini, Vels, Srbija, Kina, Indonezija,Ukrajina, SAD itd. Kasnije se ta struktura menjala, ali je uglavnom najveći deo ekipe bio iz Južne Afrike i sa Filipina, što je i generalna slika populacije na brodu koji okuplja preko 50 različitih nacionalnosti među zaposlenima. Nakon svakog radnog dana (oko 11:30h uveče) išli smo u bar za posadu gde smo provodili vreme ćaskajući i igrajući fudbal na Xbox-u sa svojim zemljacima“
Obišao je veći deo Pacifika, ali i Atlantika - SAD (Vašington, Oregon, Aljasku, Kaliforniju, Havaje), Kanada, Meksiko, Francuska Polinezija, Američka Samoa, Samoa, Nikaragva, Kostarika, Peru, Čile, Argentina, Foklandska Ostrva, Urugvaj i Brazil.
“Sam princip krstarenja se svodi na to da obiđeš što više zemalja za nekoliko dana koliko traje, pa samim tim znači da nam je boravak u luci ograničen na jedan, izuzetno dva dana – kada ima overnight. Međutim, to nama nije predstavljalo nikakav problem jer smo usavršili način obilaska mesta u koja svraćamo. Pošto obično svraćamo nekoliko puta u isto mesto, svaki put po nekoliko sati koristimo da obiđemo nešto novo u istom mestu, pa ga tako vremenom upoznamo. Za posadu se često organizuju izleti o trošku broda, pa sam se često prijavljivao i bivao izabran da idem sa putnicima na neke od najelitnijih destinacija i izleta koje bih sam teško mogao da finansiram - npr. celodnevna besplatna vožnja gliserom sa zaustavljanjem za ronjenje oko Bora Bore.
Od svega što je obišao izdvojio se San Francisko i prelazak Golden gejta.
“Zbog izuzetnog zalaganja u prethodnom kruzu, nagrađen sam slobodnim danom u tom gradu, koji je bio moj najbolji dan u životu. Zamislite kada od malih nogu maštate o tome, a onda se naprasno jednog dana probudite, spremite i krenete kroz koridor, a kroz prozor se vidi taj most i grad u daljini. Neprocenjivo, kao i sam obilazak grada i ispunjenje dečačkih snova kada sam kročio na kopno San Franciska.
Nakon godinu i po dana rada na brodu anegdota je puno, čak i previše za setiti se.
“Bilo je i raznih zanimljivih dogodovština na brodu. Evo jedne: pošto smo često menjali vremenske zone, dešavalo se da zaboravim, pa dođem pre svih u galeriju i onako pospan počnem da vadim stolove iz magacina i razmeštam ih, krenem da otvaram panele na kojima stoje slike, da palim kompjutere itd, sve dok razmišljam gde li su moje kolege i zašto nikog nema. Onda naprasno čujem od nekoga u prolazu da je sinoć bilo obaveštenje da se sat pomera, tako da sam morao da sačekam ostale dok ne dođu, umesto da spavam dodatnih 60 minuta, što je tamo neprocenjivo. Dešavalo se i da ’putujemo kroz vreme’ tako što pređemo međunarodnu datumsku liniju na Pacifiku, provedemo tamo jedan ceo dan na nekom od ostrva i sutra se vratimo nazad, a tamo isti datum kao i kada smo otišli“
Putovanja su najveća škola života, a sve ono što učimo iz knjiga je apstraktno i u većini slučajeva životno neprimenljivo, kaže Ivan. Priznaje da je uz rad na brodu postao samostalan i brzo sazreo. Otišao je kao dečak koji je odrastao pod staklenim zvonom, a vratio se kao dosta zrelija osoba koja može samostalno da funkcioniše.
“Trenutak koji mi je najviše promenio život je rastanak od mojih koji su me ispraćali na aerodromu. Od težine tog momenta kada treba da prođem gejt, padalo mi je na pamet čak i da odustanem od svega što sam uložio i ostanem sa njima, ali sam prelomio i nastavio dalje u avanturu“
Iako je trenutno kod kuće, nema dana da ne pomsili na brod i sve lepe trenutke koje je zahvaljujući ovom poslu doživeo.
“Jednom kad osetiš okean, uvek te zove nazad. Kao i svim avanturistima, najviše mi nedostaju putovanja i trudim se da ih sebi priuštim što je više moguće“
A ako bi mogao da bira zemlju u kojoj bi najradije živeo?
“Definitivno I bez razmišljanja bih živeo u Kaliforniji ili na Havajima jer su te američke države na mene ostavile najveći I najbolji utisak, ali takođe u uži izbor ulaze Kanada i Meksiko“, zaključuje u razgovoru za 92Putovanja Ivan Đokić.
