Ipak, birokratski aparat odreagovao je brzo procenivši njihovu opasku kao suviše javan i suviše jak bunt, te su samu objavu parole označili kao okupiranje javne površine (!) što je kažnjeno vrlo visokim kaznama. Koga se boje oni koji kažnjavaju dobričavi i duhoviti natpis: Ja samo ne želim da odem odavde? U toj poruci bludni sinovi i kćeri poručuju da ne žele otići odavde i mole da ih na to ne teraju svojim postupcima i uvreženim političkim ponašanjem. Ali na taj iskreni poziv, priznanje i objavu aktivistima i nemalom delu građanstva odaslata je nedvosmislena poruka: Ovakvi i slični potezi se neće tolerisati. A ako se pitate kao K. iz Kafkinog Procesa kakvi potezi? nemojte uobražavati da ćete dobiti ikakav odgovor. Dobićete samo uredno dostavljenu kaznu. Mehanizmi ignorisanja i pravovremenog službenog reagovanja kada prekardašite neumoljivi su.
A da malo porazmislimo o toj rečenici Ja samo ne želim da odem odavde. Baš je lepa. Opora, a nežna. Gotovo patetična. Poetična. Iskrena. Topla. Ljudska. U sebi nosi i opominjućeg i pomiriteljskog jer nadasve ona kaže da ne želi otići odavde. Nije li to i proklamovani cilj naše zvanične politlike? Ili smo beznadežno naivni ako verujemo u zvanične proklamacije. Sporni slogan je potpuna suprotnsot od iskaza koji se do sada zvaničnima nije učinio spornim, a to je sveprisutni tekst po gradu: Ratko Mladić heroj! Ili ona sličica sa likom Borisa Tadića i imbecilnom rečenicom: Umri majci! Dok je prva rečenica puna smisla, nabijena tužnim priznanjem, ali i nekakvom lucidnom upornošću i optimizmom i nadasve životom, ove ostale rečenice čije tvorce i potpisnike naša vlast do sada nije kaznila karakteriše prosta mrziteljska jednoznačnost koju ne vredi objašnjavati. To prizivanje smrti i zločinačke tame pokrivene herojstvom je prosto i nehumano do sirovosti koja vređa prolaznika svaki put kada pogleda u ime zločinca i dopisanu reč heroj. Pod pretpostavkom da je prolaznik osoba koja se usudi pogledati u zidove oko sebe, pod pretpostavkom da je prolaznik osoba koja si priznaje da je u centru grada natpis koji veliča zločinca, pod pretpostavkom da prolazniku smeta fašizam.
Izlišno je zapitati se nad providinim, ali ponekad je to neophodno: Kako to da nikada nisu kažnjeni potpisnici fašističkih parola u gradu, dok su aktivisti jedne organizacije kažnjeni odmah nakon što su postavili političku i ljudsku poruku koja je oslobođena mržnje, ali ne i legitimnog političkog nezadovoljstva? Da li je uzurpiranje javnog prostora natpis na zidu Tehničke škole u slavu Ratka Mladića? Ili kako ono rekoše: okupiranje javne površine? Ko je okupirao javnu površinu Mladićem? Kako jedna državna obrazovna ustanova ne deluje hitro na fašizam koji vrišti ispred učeničkih glava? Ali sve je prozirno kao i samo pitanje. Nesmislenost, mržnja i zlo koju šire pisci kratkih poruka fašizma svojom rasprostranjenošću treba da zaokupi i obesmisli sav javni urbani prostror vidljiv običnom oku. Naše je oko naviknuto do normalnosti na rečenice pune etničke i verske mržnje po našim kućama, zgradama, ustanovama, ali naše je oko posve nenaviknuto na parolu kao što je Ja samo ne želim da odem odavde. I naše oko nema kada ni da registruje taj zapis jer za to se potrude revnosni službenici.
Oni nam poručuju da mi treba da čitamo loše i oprobane pisce fašizma. Mi smo naviknuti na nesmislenost i fašizam koji je tako olako prosut po svim gradskim ulicama da ga nigde ne možete izbeći. Jednostavno i nemisleće zlo snažne upornosti stopljeno je sa našim vlastima i većinom do kulminacije koja se dogodila na banjalučkom trgu kada je na vrhu nikad izgrađenog hotela stajala ogromna slika Ratka Mladića sa nekakvom glupastom i jezivom porukom o letu. Mi smo svi šetali podno te sablasti kao da je nepromenljivo nebo, a ne gnusni oblak upornih fašista. Vlasti nikada nisu kaznile crtače i postavljače uspele instalacije što je određivala naš horizont tih i naredih dana jer neko izgleda treba da nas podseti gde, u čemu i kako treba da živimo i koje vrednosti treba da poštujemo jer simboličke poruke koje se šalju urbanim natpisima poručuju koja doza poželjnog fašizma se treba uzgajati kao lično osećanje i nazor. I tako se ubija poriv da neko uopšte napiše „Ja samo ne želim da odem odavde“ jer to priznanje dovedeno je do ivice apsurda sa kojeg bi ga naša vlast rado gurnula do sigurnog ambisa iz kojeg se više neće čuti jer dok je u stadijumu apsurda ovo priznanje provocira.
Kažnjavanjem aktivista koji su se usudili ironijom nas obavestiti o prisutnom zajedničkom osećanju jasno se poručuje koja doza aktivizma i drugomišljeništva nije poželjna, tj. nije dopuštena.
Dakle, dragi građani i građanke, priželjkuje se i bodri vaša glupost, primitivizam, patologija kojom prizivate smrt predsedniku Srbije, fašizam sa kojim intimno koketirate i koji fino zalivate, a kažnjava se i guši vaša slobodna i humana misao, drugačija reč, humor, ironija, iskrenost...
Danas je kažnjena Oštra Nula, sutra će to biti neko drugi ko bude bio vođen istom mišlju i osećanjem, ali sutra nikad neće biti kažnjeni fašisti čijih se natpisa više izgleda ne plašimo. Ili je pogrešno spominjati ikakav strah. Naši fašisti su u sigurnom zagrljaju svakovrsnog odobravanja. To su ipak naša deca. Oni koji ne pišu sramnu poruku: Ja samo ne želim da odem odavde. Scenario za drame apsurda.
Oštru Nulu kao krivca te drame ostavljamo usamljenu, kažnjenu i neprimećenu. Da li smo zaista izgubili svaki osećaj za ljudskost i ironiju? Da li ćemo zaista pustiti da se svaki drugomišljenik ovde oseća zaludno i blesavo kao K. uvućen u procese Procesa kojem nema kraja? A kada jednom sami postanemo junaci vlastitog procesa osećaćemo valjda to isto ljutito osećanje kao sada potpisnici opominjućeg natpisa i tražićemo tuđe poglede, saosećanje, solidarnost...
Proces naše gluposti natoljene fašizmom neumitno teče. Fašizam je olako dopušten. Svuda je. On je dekor koji treba ovdašnjim opačinama. Nesmislenost zla miluje Besmisao koji jede. I tu čitamo dnevnu dozu zla: Ratko Mladić je heroj. Tu tvrdnju izgleda mnogi razumeju, osećaju i čitaju ovde i kada je ne tvrde. A da li čitamo i razumemo ovu poeziju na ulici „Ja samo ne želim da odem odavde“ koja žarko želi dvosmernu komunikaciju sa nama? Ili je to u ovdašnjoj interpretaciji odviše duga rečenica, odviše smislena, odviše višesmislena, tu je previše ljudskosti, previše razmišljanja, previše iskrenosti, previše upozorenja, previše života...
Loši pesnici su uvek bili na dobroj ceni. Dobre pesnike čita onaj ko se usudi da ih oseća.
