I u jednom drugom tekstu ovih dana morala sam isto ovo reći: daj da uvedemo i porodične obveznice i zapise. Ako mogu familije na vrhu, što ne bi mogle ove male, na dnu standarda? Dođu za tv pretplatu, a domaćin uzvikne: "Ženo, potpiši jedan zapis, stigao inkasant!". Za struju domaćin glavom i bradom napravi kućni zapis za zimsku tarifu, a za letnju može i žena, kao i pounoletna deca, ako su na kućnoj listi. U samouslugu ići sa obveznicama. Jedna da vredi za mesec dana na određenu sumu i sa rokom dospeća "malo sutra kamata, malo prekosutra glavnica", a da glasi na punoletnog donosioca. Stan, kuća i ostala nepokretna imovina komericjalnim kreditima kod banaka, koji nikada neće biti vraćeni, već će se stalno vrteti. Ono: evo vraćamo danas, ali sutra nam već trebaju iste te pare. U čemu je razlika od ovih zaduženja za fondove i slično?! Odakle će to vratiti? Od polumrtve privrede? Pa, kad može vlast našim parama, možemo i mi (tim istim) svojim parama. Ako su kreatori ekonomske politike i veliki poznavaoci finansija, i to vrlo dobro plaćeni da daju rešenja, mogli naše pare tako stumplati, pa se sada u naše ime zadužuju i štancaju papire za ono "dođem ti", što ne bismo mi isto mogli za iste te naše pare? Pošto je ionako sve dovedeno do apsurda.
Kad banke daju državi toliko novca, za privredu ne ostane puno. To što ostane, košta više. Bar se zakon ponude i potražnje nije menjao, osim ako bh. vlast ne donese kakav akt kojim se menja i to. A banke imaju i nivo do kojeg mogu i smeju da investiraju, pa makar milion državnih agencija reklo da to ne važi kad je vlast u pitanju. Njima mogu, kažu agencije, davati neograničeno. 'Ajde?! Valjda su banke profitne organizacije, najčešće akcionarska društva, koja treba da vode računa o interesima akcionara. Osim ako im je, a što je već vidljivo, zavrnuta ruka do ispod vrata zbog nekih drugih interesa, aranžmana i usluga, pa sad moraju da daju pare, znajući da kad dođe vreme vraćanja, sledi im već opisano: evo pare, ali odmah nam trebaju te iste. Ili može biti kakvog reprograma, sa pretnjom da nijedna budžetska marka neće ući više preko njihovog praga ne izađu li u susret. Nisu banke cvećke, da se razumemo, samo nisu ni dobrotvorna društva. Zato nisam optmista da ćemo se razvijati nakon ove ulične rasprodaje obveznica, zapisa i svega što je još preostalo. U Federaciji će i javna preduzeća morati da kupuju državne obveznice. Razviće se dalje, ne pitaj! Posebno sa partijskim kadrom deponovanim kao zimnica u iste. Odlučno kažu da ih neće privatizovati. Za sada. Ali ih hoće naterati da kupuju obveznice i kreditiraju vlast, koja im i postavlja direktore, razmešta kadrove i kroji. Tesno, očigledno.
MMF rekao Srbiji maja 2010. kako bi im valjala strategija zaduživanja. Možda to prišapnuli i Republici Srpskoj ili je žaba videla da se konji kuju, pa i ona digla nogu, što bi rekla ona narodna. Kako god, Narodna skupština je zaključkom od 30. juna 2011. (broj 01-1073/11) zadužila kao Vladu da sačini strategiju zaduživanja. Kako je Narodna skupština samo gumeni pečat Vlade, to je u prevodu Vlada zadužila sebe da sačini stregiju kojom će zadužiti sve nas. Samo treba pročitati te zaključke, pa da suze radosnice kanu iz očiju. Koje onako ispadaju od silnih rođendanskih i ostalih proslava, likova i dela, o trošku poreskog obveznika. Ako propadamo, neka to bude otmeno. Ali, avaj! Čak ni otmenosti. O znanju bolje ne raspravljati.
Narodna skupština nije još naložila izradu strategije vraćanja dugova.
Nažalost, još se provlači teza, potpuno apsurdna, da se upošljavanje više administracije i stvaranje još nekih odelenja ili čega već smatra stvaranjem novih radnih mesta. S obzirom da novac za ta mesta dolazi iz poreza, to jednostavno znači da svaka marka koju potroši vlast znači jedna marka manje u novčanicima poreskih obveznika, kojom bi mogli zadovoljiti neke druge potrebe. Recimo, kupiti nešto domaće. ili, investirati u kvalitetnije obrazovanje, što je investicija za budućnost. I tako redom. Čisto primera radi. A još je gori scenario po kojem se birokratija plaća iz deficita ili oni čuveni javni radovi, o kojima se stalno priča. Kad ispričaju o tome da ćemo se zadužiti, pa će nam javni radovi popraviti stanje i doneti opšte blagostabnje, zaboravlja se mnogo stvari. Ili namerno ili iz neznanja. Naoko bi se reklo kako to stvara novu kupovnu moć, ne može se reći ni da je oduzeta od poreskog obveznika i u početku sve izgleda kao da je nacija dobila nešto za ništa. Odnosno, ni iz čega napravila nešto. Ali, avaj! Dođe dug na naplatu, a sa ovakvom pameću na vlasti ništa novo stvoreno nije. Šta onda? E, onda dođu veći porezi i nameti, koji smanje kupovnu moć, poveća se nezaposlenost, ali i potpuno destimulišu nove investicije.
Dakle, sve u svemu nula ili debeli minus. Da je pameti, kao što nije, dugova bi se rešavali u periodu veće inflacije. Šta to znači? Primer Republike Srpske, gde ni sluha ni vida nije bilo u momentu kad u isto vreme stiže i PDV i prihodi od Telekoma. Inflacija je bila poveća, jer je bilo puno para u opticaju, pa podsećam da je išla i na 10 i preko deset odsto, mada se zvanično prikazivala oko osam. Niti se rešiše bar nekih unutrašnjih dugova tada, već udri po povećanju plata i maslo se mazalo i gde mu mesto nije. Da ne govorim da nigde puteva, nigde istraživanja i razvoja, slabo ko vidi na šta pare odoše. Taknuto maknuto, što bi se reklo. Ja mogu samo da vidam rane time što sam ovo isto i tada govorila. I ne zato što mi treba bilo vlast, bilo pozicija, već isto kao dobar mehaničar što unapred upozori da ako ne menjaš ulje, zaribaće motor. Sad je kuknjava kako unutrašnji dug, čiji iznos i dalje niko ne zna, preti. Iz primera Grčke ništa se naučilo nije, jer kriv je, zaboga, drski mrski svet, Evropa, Amerika, a najgori su crni kapitalisti. Što je za dalje viceve, jer nema pomoćnika ministra, a kamoli ovih sa viših funkcija, da se ne smatra ojačim kapitalistom!
Što je najtužnije, stvari su mnogo jednostavnije i rešenja nisu ni tajna formula Coca Cole, ni sveto slovo, a ni ono strogo čuvana tajna onog oružje Žirinovskog, koje je Srbima prodao, kao i ovi što nam uvaljuju maglu. Za početak samo, sadržano je u onome što svaki ekonomista zna ili bi trebalo da zna: finansijske disciplina, pa onda fiskalna disciplina. Ali, ko bi tu trebalo da bude prvi? Pa, isti ioni koji su se prvo dograbili para i trošili kao nadrogirani, a sad se dograbili štanc-mašine za zapise i obveznice. Razlika između dobrog i lošeg ekonomiste je u tome što dobar ekonomista misli na sve grupe u društvu i misli dugoročno, a loš ekonomista samo na sebe i svoje ili neku interesnu grupu i to daj danasd, a sutra ćemo videti. Uostalom, ista je razlika između dobrog i lošeg političara.
'Ajmo, narode, obveznica, zapisa..'ajmo!
