Ove će godine Parade ipak biti”, govorio je spiker na jednom beogradskom radiju pred premijeru filma “Parada” Srđana Dragojevića. Jedan prijatelj zlobno je dobacio: “Dragojević ove godine ne snima film na Paradi, pa onda nema ni Parade.” No, što god mislili o jednom od najuspješnijih srpskih redatelja nakon Emira Kusturice, film “Parada” u samo mjesec dana u kinima je pogledalo 200.000 ljudi.
Kako smo se i sami uvjerili u Beogradu, taj trend se nastavlja, dvorane su prepune, a na projekcije idu svi, od gejeva do mladih desničara, koji bi vjerojatno te likove kojima se na filmskom platnu smiju na ulici rado premlatili. Jedan od pripadnika tih ekstremno desničarskih organizacija, s velikim grbom Srbije i znakom “Obraza” na jakni, komentirao nam je film: “Pa, nije loše, ipak ima hepiend”, misleći na scenu u kojoj jednog od protagonista fašisti ubiju samo zato što je drugačije seksualne orijentacije. O drugim dobacivanjima tijekom projekcije da i ne govorimo.
“Parada” uskoro dolazi u hrvatsku kino-distribuciju, pa je i to jedan od povoda za razgovor sa Srđanom Dragojevićem.
Za jedan ste beogradski list izjavili da je “Parada” vaš najbolji film u karijeri. Mislite li to i dalje?
Pa nije prošlo više od četiri nedelje da sam to izjavio: šta bi moglo uopšte da se desi u međuvremenu, osim činjenice da je za mesec dana 200.000 ljudi u Srbiji pogledalo film, da me poljulja u tom uverenju? Druga je stvar da se kajem šta sam to, istina uzgred, izjavio. To šta sam rekao proizvod je mog zadovoljstva činjenicom da sam uspeo da kontrolišem jednu jako riskantnu stvar – da sve vreme balansiram između koncepta “high komedije” i “high drame” i da planski delujem na gledateljev limbički sistem, manipulirajući i izazivajući emocije koje smatram potrebnim za svaki segment filma, te da rezultat bude emocionalno-kognitivna reakcija kakvu sam planirao. Zato su mi smešne zamerke pojedinih kritičara da film ima dramsko-žanrovsku nekoherentnost. Takvi kritičari su magarci koji ne uviđaju da je održavanje narečene dramske koherentnosti srednja škola režije. Ovde je u pitanju – fakultet.
Odličan rezultat u bioskopima
U beogradskim kinima vlada veliki interes za film. Što kažu brojke nakon što ste premašili 200.000 gledatelja?
Brojke su zaista odlične i da u Srbiji postoji broj bioskopa kao pre sedam-osam godina, 200 umesto 98, verovatno bismo se već bližili cifri od pola miliona. No, besmisleno je žaliti se, ovaj rezultat je odličan i svakako je ohrabrujući, kako za državu i lokalne samouprave da obnove zatvorene bioskope, tako i za producente i potencijalne finansijere da ulože u domaći film. Jasno, film se više ne može isplatiti stoprocentno, ako je finansiran privatnim sredstvima, ali može se nekih 20 procenata budžeta zatvoriti pomoću privatnog kapitala ili koprodukcijom neke od televizija s nacionalnom frekvencijom. A budžeti naših filmova se najčešće zatvaraju regionalnim koprodukcijama i uz pomoć Eurimagesa te se često oko deset do 30 procenata na kraju jako teško zatvara. Čak ni državi onda nije loše da pomaže dobre bioskopske filmove, jer porez i doprinosi na honorare i usluge tokom snimanja te PDV od ulaznica mogu vratiti kompletnu sumu uloženu u film. Možda će uspeh “Montevidea” i “Parade” u bioskopima dovesti do promišljenijeg izbora filmova koji će se finansirati u narednim godinama. Jer, bez dva do tri kvalitetna bioskopska filma, svaka mala kinematografija je osuđena na lagano gašenje ili na totalnu zavisnost od partija na vlasti, gde se – u formi milostinje – finansiraju podobni.
Pripremajući film, sudjelovali ste na beogradskoj Paradi ponosa i imali kontakte s LGBT zajednicom. Kakve su njihove reakcije na “Paradu”?
Reakcije su pozitivne, ali ne i unisono pozitivne. U Crnoj Gori, primerice, koja je takođe koproducent filma, LGBT organizacije javno su se zahvalile ministru kulture koji je film podržao, smatrajući ga pozitivnim za smanjivanje homofobije, dok je u Srbiji bilo gej aktivista koji su imali i zamerki, pogotovu oko činjenice da ratni veterani i osobe iz “sive zone” brane njihova prava. Meni to ne smeta, naprotiv. Upravo jedan od junaka filma, gej aktivista Đorđe, ima iste argumente kao i oni, što pokazuje da je film utemeljen u stvarnosti i da su likovi realistično portretisani.
Jeste li tijekom pripreme i snimanja imali kontakte s pripadnicima ekstremnih desničarskih skupina? Mislite li da bi i u stvarnosti ljudi mogli promijeniti svoje tvrde stavove?
Zašto bismo imali kontakte?! Par tih organizacija pozivalo je na bojkot filma na početku prikazivanja. Znate, ta gospoda samo zbog nesposobnosti pravosuđa nisu tamo gde im je mesto, iza rešetaka. Umesto da iz zatvora šalju dopisnice svojim ćelavim simpatijama na slobodi, njima se dopušta da preko medija šire govor mržnje. No, taj patetični poziv na bojkot umetničkog dela utihnuo je već posle nekoliko dana prikazivanja filma. Ko zna, možda se i njima film dopao. Što se reagovanja šire javnosti tiče, film zaista “radi”: nekoliko prijatelja me zvalo da mi zahvale što su im sinovi, tinejdžeri, nakon filma redefinisali odnos prema gej zajednici. Jako mi je drago što film može imati i ovakvu ulogu, pogotovo što nisam bio srećan s tajmingom premijere i distribucije. Naime, napisao sam ga 2008. na Mljetu, tokom leta, i tada uopšte nije bilo animoziteta koji se razvijao naredne tri godine. Ova mi aktuelnost uopšte ne odgovara i ne mislim da bi film imao manje gledalaca da se pojavio krajem 2009. Ali, finansiranje filmova je sve teže i često se protegne na više od dve godine.
Malo loših ljudi
Jednom ste rekli da huligani i profiteri nisu loši ljudi. Mislite li da je moguće samo ljubavlju i tolerancijom mijenjati stvari? Može li film i danas mijenjati stavove ljudi, kao nekada filmski žurnali?
Blagosloveno je bilo to vreme kada su filmski žurnali mogli uticati na ljude. Ne, stvari su danas mnogo kompliciranije, a i film, nažalost, nema više uticaja kao nekada. A i tada je taj uticaj bio daleko kompleksniji nego što su naručioci i tvorci mislili. Odrastao sam uz partizanske filmove i sjajno smo se zabavljali i sprdali s Batom i Smokijem koji Nemce ubijaju u buljucima. Ali, emocionalni podtekst tih filmova bio je značajan, čak je i razmažene generacije kasnog socijalizma učio drugarstvu, solidarnosti i drugim važnim stvarima. Mislim da generalno ima jako malo loših ljudi: od tri do pet procenata ljudi s poremećajem ličnosti, s psihopatskim i sociopatskim karakteristikama, lišenih sućuti i osećaja solidarnosti i pripadnosti zajednici. Oni su pravilno raspoređeni i među tajkunima, političarima i sitnim kriminalcima, ne samo među huliganima.
Ove godine beogradska Parada ponosa nije održana. Na neki se način vaš film pojavio u pravom trenutku, da pobudi marketinški interes, ali i aktualizira tu temu. Član ste SPS-a, koji je uz druge stranke na vlasti ocijenio da bi održavanje Parade ugrozilo sigurnost i živote građana. Smatrate li to porazom ljudskih prava u Srbiji?
Poraz ljudskih prava je to šta se već gotovo deceniju, otkako je za vreme Đinđićeve vlade u škole uveden izborni predmet Građansko vaspitanje, ne uči o seksualnim manjinama i njihovim pravima te šta znači biti odgovoran građanin. Sama Parada je tu manje bitna, čak mislim da su dve zabranjene Parade, kao i ona koja je izazvala nasilje, degradirale i usporile razvoj tolerancije prema gej populaciji. Naravno da podržavam Prajd i da ću uvek u njemu uzeti učešća, ali je sasvim kontraproduktivno da se o pravima seksualnih manjina priča isključivo par nedelja pre toga. Reći za otkazanu Paradu da je poraz ljudskih prava, po mom je mišljenju pomalo lakomisleno; to je isto kao da kažete da bi Srbija krenula boljim smerom da je tokom Petooktobarske revolucije bilo par stotina mrtvih i da je bilo osvete i revanšizma. Čini mi se da to pokazuje da se ovde još uvek nedovoljno ceni ljudski život. Nema političkog cilja vrednog gubljenja ljudskog života.
Zašto je odgođena zagrebačka premijera “Parade”? Hoće li film biti prikazan i na Kosovu?
Ha, promocija sigurno nije odložena zbog titlovanja: moram da vas razočaram, hrvatskog titla ipak neće biti. Izgleda da se razumemo bolje no što zakonodavci misle. Datum premijere i početka distribucije u Hrvatskoj nije bilo lako odrediti, puno je američkih božićnih hitova, a startuju i dva hrvatska filma. Ipak, zahvaljujući distributerskoj kući Blitz, premijera je u Zagrebu održana 12. decembra. Drago mi je što je pokrovitelj hrvatske distribucije filma izdavačka kuća “Profil”, zahvaljujući vlasniku Danijelu Žderiću. Što se Kosova tiče, nedostaju dve stvari – zainteresovanost nekog od tamošnjih distributera i bioskopi. Za sada nema ni jednog ni drugog, no ko zna, možda se situacija promeni.
Komedija je najteži žanr
Strahujete li da će se film naći na internetu prije nego što završi svoj kino-put?
Uvek je prisutna zebnja da će se to dogoditi i pokvariti distribuciju. Pa ipak, ohrabruje činjenica da i ljudi koji se bave ovom delatnošću, najčešće iz nužde, vole domaći film i osećaju solidarnost s autorima koje cene: shvataju da će, ako nestane domaće kinematografije, trpeti i njihov posao. Bićemo zahvalni ako nas “poštede” bar još dva meseca, jer tek slede distribucije u regionu, zaključno sa Slovenijom koju otvaramo neposredno pre Nove godine.
Ponosite se činjenicom da su vaši filmovi veoma gledani. Je li vas ikada zanimao art-film, avangarda, eksperimentalni film?
Gde ćete većeg arta od mojih filmova?! Šalim se, naravno, ali jednostavno ne priznajem tu podelu na bioskopski i art-house film. Insistiranje na tome potiče od frustriranih mediokriteta u filmskim krugovima. Često je razlog za to njihov pokušaj racionalizacije zašto im film ne želi gledati niko osim članova uže i šire rodbine. Čim neko od filmaša počne spominjati antičku tragediju, znam koliko je sati. Često se misli da je reč o vrhunskom artu kada glumac udara glavom u ormar i mrmlja – e, pa nije! Čudi me da se uvek sete antičke tragedije, a nikada Aristofana. Setite se, golubovi, da su i tragedija i komedija bile u Antici podjednako cenjeni žanrovi! Popizdim zbog takvog potcenjivanja komedije, to je najteži žanr. Jer, i kafe-kuharicu možete naučiti osnovama režije, ali nikoga ne možete naučiti smislu za humor. Uz isti ide i nešto više inteligencije, rekao bih. A što se eksperimenta tiče, hvala na pitanju, eksperimentišem na nešto višem nivou od mlataranja kamerom ili putem nepomičnog glumca koji u nepomičnom kadru ćuti i puši. A taj fakin što ćuti i puši baš je nekako omiljen kod filmadžija u regionu. Već decenijama. I nikako da popuši.
Tekst je preuzet iz Novossti
