Kada je nedavno sletela na aerodrom u Mančesteru, carinik joj je zatražio pasoš i obratio se svom kolegi rečima: Rekao sam ti, to je ona! Carinik je prepoznao Branku Katić kao glumicu iz britanske serije „Porotnici” koja se u novembru prikazivala na engleskom TV kanalu ITV. Našu porotnicu prepoznaju ovih dana na ulici i stanovnici Londona gde trenutno boravi (živi u Los Anđelesu), jer je serija bila veoma popularna. Pune ruke posla i ove jeseni za poznatu glumicu: nedavno je u Beogradu započela snimanje u najnovijem filmu Gorana Markovića „Falsifikator”, a u Mančesteru završila snimanje drame „Kratak spoj”, u produkciji Bi-Bi-Sija.
„Porotnike” je videlo oko milion i šesto hiljada gledalaca. Čime je ovaj serijal u kome ste se našli u ulozi Kristine Bamford privukao veliki auditorijum?
Reč je o novoj drami, prva se prikazivala 2002. godine, ali sa drugačijim likovima i zapletom. Dramu je napisao Piter Morgan. Ja sam bila jedan od porotnika. Drama nudi presek engleskog društva i njihovog pravnog sistema i motiviše ljude da razmišljaju da li je taj sistem i dalje ispravan ili ne. U našoj poroti jedan od članova se predstavlja lažnim identitetom, tako da koju god presudu mi donesemo, ona zbog toga već nije pravosnažna.
Drama na interesantan način pokazuje kako suđenje utiče na naše živote i kako ono sa čime se mi nosimo u životu utiče na naše rasuđivanje. Dvanaest članova porote biva pozvano da prisustvuje ponovljenom suđenju čoveku koji je pet godina ranije osuđen za surovo ubistvo tri žene koje je upoznao putem internet sajta za posredovanje među parovima. Glumim Srpkinju udatu za imućnog Engleza, koja vodi prilično usamljenički život u velelepnoj kući, budući da je suprug zbog putovanja često ostavlja samu.
Snimanjem filma „Falsifikator” ostvarili ste prvi put i saradnju sa Goranom Markovićem. Dokle je stigao rad na snimanju ovog filma?
Imala sam zapravo samo jedan dan snimanja i jednu scenu. Igram Anđelkovu suprugu koja je veoma brižljiva supruga i majka. Snimali smo scenu u zatvoru gde mu dolazi u posetu, ali pošto je iznervira, sama pojede sve što mu je od hrane donela. Bilo je kratko ali slatko. Snimanje filma nastavljamo u martu, u Republici Srpskoj.
Imali ste posla i u Mančesteru prošlog meseca...
Najnoviji posao na kome radim jeste drama „Kratak spoj”, u četiri dela, u produkciji Bi-Bi-Sija. Glumim alkoholičarku koja ne pije već sedam godina i koja glavnom junaku pomaže da se iščupa iz ralja alkohola, partner mi je izvrstan engleski glumac Kristofer Ekleston.
Ovaj razgovor vodimo dok vi boravite u Londonu. Šta vas od tamošnje pozorišne scene posebno privlači?
Ovih dana idem u pozorište sa mojim dečacima i već smo pogledali fantastičnu predstavu u Narodnom pozorištu „Deca i životinje su zavladale ulicama”, produkcije 1927, koja na originalan način kombinuje kabare i animaciju, i čini da imate osećaj da gledate film na pozornici. Nismo trepnuli od magije. Ići ćemo da pogledamo i predstavu unuke Čarlija Čaplina, Aurelije Tjere, koja se zove „Šapati”.
Radili ste Londonu, Los Anđelesu, Srbiji, Francuskoj... Kada uporedite rad u poslu kojim se bavite, šta možete da nam kažete. Gde je najzahtevnije, gde najsurovije?
U Americi je industrija ogromna i osećate se zaista kao na pokretnoj traci. Na kastingu se veoma retko sretnete sa rediteljem, već samo sa kasting rediteljima koji nisu uvek najprijatniji. U Engleskoj je odnos civilizovaniji, više vas uvažavaju kao umetnika i ljudsko biće, zanima ih vaše mišljenje o scenariju kao i vaš ukus i interesovanja.
Kakav je osećaj kad se čeka na kastignu?
Tremu nemam, sedim, čekam, preslišavam tekst, a shodno mojoj prirodi, obično se raspričam sa nekim ko je tu. Ako i osetim neki nemir, to je adrenalinski udar koji lako mogu da ukomponujem u scenu i koji mi zapravo pomaže da se bolje skoncentrišem.
Odrasli ste na kulturi i pop kulturi grada Beograda. Šta vas je najviše formiralo?
Pripadam možda jednoj od poslednjih generacija koja je imala bezbrižno odrastanje. Bili smo Jugosloveni, letovali smo na lepom Jadranu, rasli u veri da smo svi jednaki, mogli smo nesmetano da putujemo po svetu. Šta god me je formiralo još uvek me drži, volim Beograd i kada me na aerodromu uštine zima za obraze. Volim i Jadran i uvek im se rado vraćam.
U stanu u Londonu, gde se trenutno nalazim, okružena sam nekim dragim objektima koji me podsećaju na moj grad, poput slika Danijela Glida i Predraga Neškovića. Nisam ih ponela sa sobom kada smo se preselili u Los Anđeles i baš su mi nedostajale.
Kako ste, jednom davno, naslutili da će vam „mig” Radeta Šerbedžije odrediti karijeru?
Bilo je to na predstavi „Bladi Meri” u SKC-u, gde sam sedela u prvom redu. Tokom izvođenja jedne od pesama, Šerbedžija mi je namignuo. Ćušnula sam drugaricu koja je sedela do mene i pitala je da li je videla. Pomislila sam da će me sigurno primiti u svoju klasu. To se i dogodilo.
Često imam osećaj da mi mali znaci nešto govore. Dok sam bila u Španiji, stalno sam u šali govorila: „Soy gitana rubia”, što znači „Ja sam plava Ciganka”. I posle nekoliko meseci dobila sam ulogu bele Ciganke kod Emira Kusturice!
Vaš suprug, reditelj Džulijan Farino, režirao je dve epizode kultne serije „Seks i grad”. Sigurno su vam poznati bar neki detalji „iza kulisa”.
Da, jednom kada se Džulijan vratio sa snimanja, ispričao mi je da je od snimatelja dobio savet. Rekao mu je da se ni slučajno ne meša u kostime, iako reditelj ima pravo na to. „Čak i ako se glumice pojave sa brushalterima preko haljina, ne mešaj se, nikako!”, glasio je taj savet...
Tekst je preuzet iz Politike
