„Moj prvi jezik je bio stid. Samo bacanje pod reflektore pažnje moglo je da me nauči da se nosim sa svojom stidljivošću. Ništa mi drugo nije moglo pomoći, čak ni lepljenje lažne brade zarad odlaska na bejzbol utakmicu. Ta brada je otišla u muzej grešaka“, kaže glumačka ikona Al Paćino u razgovoru za „Politiku“, vođenom jesenas tokom Venecijanskog festivala na kojem je gromoglasno predstavio dugometražni dokumentarno-igrani film „Vajld Saloma“ predstavljajući ponovo i kao nadareni i strastveni filmski reditelj.
Teško je rečima opisati ushićenje s kojim se gleda ovaj film, s kakvim se kratkim dahom diše tokom svedočenja onom što, u uzbudljivom ritmu, promiče preko velikog ekrana. Tokom svedočenja sa kakvom se strašću i posvećenošću, Al Paćino bavi, ne samo životom i poezijom Oskara Vajlda, njegovim komadom „Saloma” koji je napisao na francuskom jeziku kako bi naslovnu ulogu odigrala Sara Bernar, već i rađanjem predstave i filma, tajnama glume i režije, bitkama sa producentima, i onom najtežom – bitkom sa samim sobom tokom kreativnog procesa.
Baš kao što je u prethodnom filmu „U potrazi za Ričardom” tragao za korenima Šekspirove genijalnosti, Paćino je sada, sa svom svojom glumačkom strašću, u potrazi za Oskarom Vajldom i likom kralja Heroda, tim nemilosrdnim i nepredvidljivim despotom koji ima samo jednu slabu tačku, svoju pastorku, devicu Salomu.
„Ovaj film je najverovatnije moj najveći lični projekat, ikada“ , kaže Paćino, a na konstataciju da je „Vajld Saloma“ i svojevrsni poziv publici da slobodno zaviri i u njegov privatni svet, glumac i reditelj odgovara da mu je želja bila da i sebi i drugima otkrije kompleksnost Oskara Vajlda, da istraži Salominu igru sa sedam velova i da podrži rođenje zvezde u usponu, glumice Džesike Častin čija je izvedba Salome nestvarna. Kako bi najkraće definisao ovaj svoj složeno slojevit film pun iznenađenja – pitam ga, a Al Paćino kaže: „kao eksperimentalni dokumentarni film, fascinaciju književnim delom koje prevazilazi vreme, kao priču o otkriću, strasti i opsednutosti“.
Da li se ideja za ovaj film rodila još tokom jednogodišnjeg izvođenja pozorišne predstave u kojoj je igao Heroda, a koja je je bila jedna od najvećih pozorišnih hitova u Americi, upitah, a Paćino potvrđuje da se ideja rodila godinama pre realizacije predstave i da je dugo u njegovom umu boravila na nivou vizije. „Imao sam viziju, ali nisam imao priču i nisam znao gde sve to ide. Snažno sam osećao šta treba da radim, da gradim neku vrstu kolaža o Vajldu, njegovoj drami, o sebi kao glumcu, o kolegama s kojima igram, o natanku filma i čitavog filmskog procesa. Sve sam znao šta treba učiniti, jedino nisam znao kako. Zato je ovaj film nastajao nekoliko godina“.
Tokom razgovora dotičemo se i dinamike same pozorišne predstave čije postavljanje na scenu gledamo u „Vajld Salomi“. Paćino kaže: „ Kada radite u pozorištu živite pozorište. Radite sa kolegama glumcima i glumicama, imate vezu koja se dešava odmah i sada. Rana faza te veze je ponekad teška, jer ljudi u početku nisu toliko otvoreni. Posle nekoliko dana tog zajedničkog života, počinjeno polako da gledamo na stvari istovetno, da se zajedno dižemo i zajedno padamo. Baš kao u Šekspirovo vreme kada su pozorišni ljudi radili kao preduzeće ispomažući se međusobno“.
I u „Potrazi za Ričardom“ i u „Vajld Saloma“ Vi ste i pozorišni i filmski glumac, dakle ono što čitave karijere i jeste Vaš poziv, ali kada se tu otvorilo mesto i za Vašu treću stranu, za Vas kao reditelja?
- Nešto mi se desilo pre nekih 25 godina. Bio sam razapet između filma i pozorišta i osetio kako padam između te dve stolice. Išao sam iz filma u film, jer sam za filmske uloge godinama postajao sve zainteresovaniji, a kako sam postajao sve stariji i stariji, iscrpljujući svakodnevni rad u pozorištu postajao mi je sve teži i sve veća obaveza. Sa tim osećajem u sebi, pokušao sam da radim neke male stvari izvan svog privatnog, pozorišnog pa i filmskog života, da beležim neke male stvari koje volim ma gde one bile, neke ideje, male igre i počeo sam da snimam jer sam želeo da ih vidim u filmu, da otkrivam svu magiju filma kao najmlađe umetnosti. Ne znam da li znate, ali ja sam snimio šest filmova za koje niko živi nije znao, jer sam ih krio govoreći sebi 'ti si pozorišni i filmski glumac i to je ono što radiš'. Hrabrost da javno otkrijem taj svoj „reditelljski posao“ stekao sam tek kada sam snimio „U potrazi za Ričardom“, a sigurnost tek sada kada sam snimio „Vajld Saloma“, jer ovaj film znači za mene veliki iskorak, kaže Al Paćino, jedan od najvećih glumaca u istoriji svetskog filma.
Tekst je preuzet iz Politike
