Ja, rab božji Veselin, nastojim to isto. Ja i psi se razumijemo bez puno riječi i režanja. Sa ljudima se isto tako manje – više lako sporazumijem. Ako mi nestane riječi, ostaje mi režanje. To ljudi i životinje podjednako dobro razumiju, preko telefona i uživo.
U petak ujutro sam razmišljao o tome da odjavim telefon, onaj fiksni. Ne znam šta će mi. Malo me ko zove na njega, komuniciram uglavnom mobitelom i E-Mailom. Telekom mi uzme desetak Maraka čisto zato što, eto, imam čast da im ih platim. Još mi prikače Tv pretplatu na uslugu koju nemam. Kablovsku nemam, živim u kući, ne pada mi na pamet da kopam kanal od 30 - 40 metara kroz zaraslu baštu. Trebao bih, pored Federalne Televizije i BHT1, platiti i za RTRS. I na to bi se trošilo to što bih platio. Hm, moram priznati da sam neko vrijeme i plaćao, i to redovno. Nisam ni znao da mi zakače pretplatu za to na telefon. Ja, budala, plaćao, eto. Ovo treće, dakle RTRS, nemam. Isto kao da vam neko traži da platite odijelo bez nogavice i rukava. Ne mislim ja da je taj RTRS nešto dobar, zabavan, edukativan i kulturan, ali ako već plaćaju ljudi – zašto im ne daju i signal, kao za FTV i BHT1? Osim toga, ako je ta RS na ova dva moja programa tako ljudoždersko – genocidno – Dodikova, zašto ne mogu čuti i drugu stranu, pa da sam izvagam? Jesmo li u Sjevernoj Koreji ili u Jedinstvenoj Nedjeljivoj Suverenoj Slobodnoj Cjelovitoj Demokratskoj Dejtonskoj itd. BiH?
Eto, sad ne znam šta sam ono htio reći... Ah, godine, nisam više... Ah, da. U petak ujutro, gledam ja taj fiksni telefon i obećavam mu da ću ga odjaviti, kad... Riiiiing! Riiiiiing! Užasna, iritantna muzika zvona me poprilično oneraspoložila. Garant neko od te moje fašističko - genocidne rodbine iz RS-a hoće da mu izvadim neki dokument u rodnom mu Mostaru. Podignem ja slušalicu, kad tamo osrednje prijatan ženski glas veli:
- Dobro jutro. Da li je to stan Gatalo?
Htjedoh reći da nije stan no kućetina od kojih 160 kvadrata, sa baščom od 1000 kvadrata... Stara i ruševna, ali se nekom i takva sviđa.
- Jeste. Ovdje Veselin Gatalo.
- Mi smo iz agencije te i te. Imate li malo vremena?
Razmišljanje o odjavljivanju telefona sam mogao nastaviti i kasnije. Takvo što kao što je kresanje materijalnih troškova se ne zaboravlja.
- Da, imam nekoliko minuta, kažite – velim ja njoj.
- Hvala... Recite mi, da su izbori sutra, za koga biste glasali?
Ja zastanem jedno tri četvrtine sekunde i velim:
- Ne bih glasao...
- Kako to mislite? – pita ona, već malo zbunjena.
- Pa, ne bih izašao na izbore.
- Kako to?
- Pa, fino. Ne bih izašao i gotovo.
- Ali... To je vaša dužnost.
- Nije – rekoh.
- Pa, kako nije? To je vaša građanska dužnost... Kao građanin ove zemlje, morate izaći na izbore.
- Ne moram. To nije kažnjivo. Uostalom, nemam za koga glasati. Korumpirani i još korumpiraniji. Nacionalisti ili nacional – socijalisti, to jest nacionalisti light ili čak i staljinisti.
- Znate li vi šta znači biti građanin jedne zemlje? – reče teta vispreno.
- Znao bih da imam zemlju. U Francuskoj bih, recimo, znao.
To je bila tačka u kojoj sam povrijedio nečiji patriotizam. Tačka u kojoj je nekoliko sekundi iz slušalice aparata dolazilo samo disanje.
- Hvala! Prijatno! Tup!
Ovo „tup“ je bila onomatopeja munjevitog poklapanja slušalice, muzika rezignacije i neraspoloženja. Nekome sam, očigledno, pokvario dan. Ali, ja sam se, za divno čudo, osjećao malo... rasterećeniji. Na Tv je bila standardna BiH muzika karakterističnog diskursa; neko je nekoga ostavio, ovaj hoće da se ubije i pati preko svake mjere, ona briše suze s lica... A telefon, jadan, stajao je na stoliću kao kakva ustrašena kornjača, sav se uvukao u sebe. I, kao da je isturio jedan sivi kabl, kao da hoće nešto da mi kaže.
Tad se sjetih da imam internet priključak preko njega. I on će, ne svojom zaslugom, živjeti i raditi još koji mjesec. A na Tv pjesma, jedan nikako za sina da nađe majku...
