Ti bi da počnemo ispočetka, da odredimo novi temelj i sa tog ishodišta, oprani od ranije ljage i prljavštine, izgradimo novi poredak. Ti si za potpuni raskid sa kontinuitetima i time, dakako, nepravedno odbacuješ dobrane tekovine.
Ali da bi iz tog sasvim novog počeli ispočetka, sa dna moramo da srušimo ovu nakaradu. Za rušenje nemaš sredstva, a golim rukama kule se ne ruše. Ta nakarada je kao kakav čardak. Nestalna, a stalna u svojoj nestalnosti, opora, troma, storuka, sagrađena od lošeg materijala, otpornog na nepostojane udarce.
Graditelji čardaka sede u debeloj ladovini, skriveni podno tame koja im krije lica.
Piljiš prstom u njihovom pravcu, uskomešana masa ne uzbuđuje se na tvoje potkazivanje, kako zbog prečih briga, odnosno zakona haosa kom je podvrgnuta, tako i zbog neodređenosti tvog zaludnog potkazivanja.
Tvoje opozicionarstvo je blago, tiho roptanje, mrmljanje mladićko, puno oštrih reči, razložnih, svakovrsnih ideja, osuđenih da budu samo ideje, jer društveni angažman odavno je postao medijski trik, obelodanjen samo kad je prošao kroz filtere dozvoljenosti. Ušminkana naslovnica pripremljena je tad za ušminkane agitatore otrcanih fraza, obučenih u sugestivno naravoučenije.
Sledbenika nemaš.
Tvoje opozicionarstvo je nesmisleno jer je na krajnjoj tački neprihvatanja zajednice, odbijanja društva, a društvo je stvarnost. Dakle, tvoje delanje je fiktivno, nestvarno, bajanje nadograđeno na realno. Nekakvu poziciju moraš da zauzmeš, pa da sa nje deluješ, makar ta pozicija bila pozicija samotnog slobodnjaka, ali samotnog slobodnjaka sa strelama u ruci koje gađaju metu misleći na sudelovanje u okolini, ne na prezrivi nadstav prema okolini.
Ti ne stojiš spram okoline već sa okolinom.
Zapamti to i izbij iz sebe to trulo, radikalno, nezaježljivo, nesporno, opozicionarstvo. Slušaj vrevu oko sebe.
Nemoj biti gungula pored gungule što upravo jeste naddrugost.
I za kraj, zapamti: vremena iz dubina svojih skrivenih stvaraju revolucije, mač, vatru i oganj, i s njima razigrane barjaktare, a ne samoprozvani pojedinci sa nevidljivim bakljama i zastavama vidnim jedino iz usta pričalice što bljuje reči ubrzo zatim izgubljene u visinama vazdušnim.
Najveći deo istorijskog vremena nerevolucionaran je, koliko god našu mladost posećivala privlačna fantazija intenzivnosti revolucionarnog života.
Gubiti se u uobrazilji revolucija krajnje je nepošteno prema vladajućem trenutku i preko potrebnom evolutivnom radu. Radu stalnom, postepenom, nemalom, napornom, svakidašnjem.
Možda je taj rad učmao, mladosti stran i ružnjikav, ali u njemu su klice ostvarenja revolucionarnih težnji, dočim je taj omanji časak prevrata krajnja borba dobra sa zlom u punoći bestijalne prozirnosti.
Ti mahniti momenti retki su i slave se obično kao prekretnice, crvenim slovom ispisani datumi, pomažući nam da se orijentišemo u reci vremena, ali i odmažući, naročito neiskusnima, da shvate da napredna dostignuća obrnuto su srazmerna ratničkim danima, paradno obeležavanim, i da uspehe zajednice stvara dug rad u mirnodopskim danima raznobojnih izgleda.
Nisu ni svi mirni dani dosadni i tek mirni. Naprotiv, veliki broj je napet i namirisan barutom u dobu posle ili pre sukoba. Katkad su mirni dani krajnje teški i mučni u svojoj mirnoći preduge pretvornosti i kvarnosti, ali naiđu, eto tako, od podugačkog mira, i dani rada, napretka, osvajanja novih naučnih predela.
Prikloni se tim minutima, satima, danima rada, ceneći otkucaje časovnika doba kojem pripadaš. S blagim osmehom, ili bar odglumljenom i naučenom smirenošću, izignoriši bleštavilo egzibicionizma i medijskog propovedništva – simbole tvoje epohe.
I to nije prvoklasna novost, izum katastrofičan uoči propasti, i to je ništa drugo no još jedna vesela, neograničena, sapuničasta rabota razjarenih, a svi smo mi pomalo razjareni.
Zar ne, revolucionaru ?
Najposle, da te utešim. Postoje i revolucionari obdareni evolutivnim metodama delanja.
Oni gotovo u mahu sveopšte prolaznosti iznedre boljitak, ali ne u vatri, dekonstrukciji, rušenju, već izgradnjom, radničkim slaganjem napora na napor, nevidnom za sve i svakog.
Boljitak je potom vidan i dostupan svima.
Možda takvo pregalaštvo zaslužuje markantnu reč revolucija, jer u izistinskom smislu upravo to otelotvorenje, trajnost, izdašnost doprinosi promenama zajednice utisnutim u svekolike pore.
Ali mladost i dalje više voli besomučno trošenje telesa, umesto davanja uma i duha.
Velika greška, jer rekoh ti već...Blesak paklenih dana efektan je i redak.
Predlažem ti da zavoliš neprivlačno, dosadnjikavo, dostupno radništvo, sem ako se oko tebe ne stvara vrtlog nužde, noseći brzometni prevrat nakupljene gluposti.
