Odgojen sam kao slobodan čovjek. Moj dedo Nikola, stari kafandžija mostarski, pokoj mu duši, naučio me je najvažnijim stvarima u životu. Recimo, da djeca piju himber kad odrasli potežu iz čokalja rakiju. Naučio me je Nidžo i kome treba kazati „Faljen Isus“ i „Merhaba“. Starom hadžiji Sadiku „Merhaba“ a ljudima u habitu „Faljen Isus“.
I tako ja par godina unazad, sretnem poznanika, bosanskog franjevca, na sajmu, knjiškog čovjeka i katolika. Ja njemu, kao što me moj pokojni Nidžo učio, nazovem „Faljen Isus, Framarko!“. A on meni „Nemoj me zvat Framarko i nazivat Isusa ovde...“. Ja naivno pitam: „Što!?“. A on meni, ni pet-ni šest: „Nemoj ovde.“
Ja se rastužih malo, ne samo zbog duhovnika kojem ne smijem Isusa pofaliti, bi mi krivo i zbog mojeg Nikole. Ako u tom habitu nije pravi duhovnik, onda ni moj Nikola nije pravi, nije me pravo učio. Nikola, moj đed, imao je djece krštene i nekrštene, neke u pravoslavnoj a neke u katoličkoj crkvi krstio. Baba Zora bila od Sedlarčeka, pa eto... Volio je đed, nije joj mogao iz hatora izać. Bilo ih osmero djece, jedno umrlo od gladi nakon rata.
Brata Nikolinog odvelo u Jasenovac, nikad se ništa o njemu nije saznalo. On sebe i djecu spasio bjekstvom, a kako je kupilo po abecedi, Vasiljevići imali vremena za uteć. Mene nije ni krstilo, mom ćaći to nije bilo važno. Pa eto, nije ni meni. Još nekršten dunjalukom hodam. Ali mi opet smetalo što duhovniku ne smijem Isusa nazvati, ko što je red i Nidžo mi kazivao.
Merhabati sam prestao, da ne kažu da se hoću većinskom narodu uvući u... znate već gdje.
Eto, dođosmo i do uvlaćenja u... znate već.
Ja živim u Mostaru, u Federaciji BiH. Nemam ništa od toga. Osim možda OMV pumpe pod prozorom koja mi polako ubija porodicu i psa. Imam i loše srasla rebra i ožiljke na duši. Patriotizam mi je, ako sam ga ikad i imao, istekao kroz krv iz nosa. Ali, nije to važno. U nekim krajevima zemlje Bosne, franjevcu se ne smije u svakoj prilici nazvati „Faljen Isus“. U nekim djelovima zemlje se ljudi radije nazivaju „Bosancima“ nego Srbima. I pored toga što su Nikola Tesla, Miloš Crnjanski, Prelog, Duško Popov, na koncu i Andrić i Kusturica, vlastitim izborom Srbi.
Ubjedili su ljude da im to ništa ne valja, da su krivi za sva zla svjeta, da su izumili, pored naizmjenične struje, i koncentracione logore i genocid.
U zemlji Bosni, tačnije u Federaciji BiH, Srbi moraju biti „kosmopoliti“. Kosmopolit je, u današnjem bh svijetu, u tri potpuno različite i podjeljene javnosti, onaj koji podržava tuđi nacionalizam. Neki tako ostvaruju egzistenciju, neki samo tapšanje po ramenu. Oni koji podržavaju svoj nacionalizam, pogotovo ako podržavaju srpski ili hrvatski nacionalizam, zovu još i „fašistima“.
Uloga Srba u FBiH je da podržavaju tuđi nacionalizam. Ili, u najmanju ruku, da se ograde od svih Srba na svijetu, osim od onih Federalnih. To im je, izgleda, predodređeno Dejtonom. Kao što je tom nesretnom Framarku predodređeno da bude Isusov štovatelj samo među zidovima samostana.
Ja na poleđini svog „Geta“ objavljenom u Hrvatskoj, u Zagrebu, glavnom gradu svih Hrvata, napišem da su mi svi preci Srbi, od roditelja pa do djedova i baba. Ništa oni. Ni „a“ ni „be“. Kao da sam im rekao da ne jedem piletinu.
Vidno razočaran nedostatkom reakcija, utješih se time što su teško primili činjenicu da sam i Hercegovac, i da se nimalo ne stidim toga.
A u Federaciji, još gore. Kako god okreneš, ispada da si „normalan“ Srbin, da više voliš Bosnu nego picu i pivu. Ne možeš ljudima dokazati da više volim Hercegovinu nego i picu i pivu i Bosnu skupa. I da sam Srbin i ne mrzim ni Republiku Srpsku ni Srbiju, da čitam i Kapora i Ćosića, i to na latinici i na ćirilici.
Džaba. Ne vjeruju ljudi čovjeku Srbinu ni da je imalo Srbin, a kamo li da ne mrzi Srbe iz okoline, ako živi u Federaciji.
Jedini izbor je bilo učlanjenje u neku stranku izvan Federacije. Još nisam državljanin Srbije, pa ne mogu tamo. Najbenignija srpska stranka je bila SNSD. To je nešto kao SDP, znate, samo verzija iz RS, i tu su uglavnom Srbi. Kao što su u SDP-u uglavnom Bošnjaci.
A i Milorad Dodik mi nekako velik. Što moja tetka Neda kaže „Vidi ga, pun ga ekran! Isti moj Milan“. Milan je, inače, moj tetak. Što bih ja išao u neku stranku koju vodi neki čovječuljak, metar i po Srbina koji bi uvečer polizao što ujutro pljune? Osim toga, čovjek voli opsovat. Jer, čovjek koji ne psuje, rijetko je iskren.
Pitate je li mi se isplatilo biti član SNSD-a? Jeste, naravno.
Nisam dobio pare ni čast, samo jednodušnu osudu iz ovih pseudoljevičarskih i multikurajberskih krugova, posebno od onih koji podržavaju tuđi nacionalizam. I, samim time i potvrdu da nisam s njima na istoj deredži.
Ali, sad više niko ne sumnja da sam Srbin, a nije lako to postići, znate.
Već godinu dana nisam otišao na partijski sastanak moje socijaldemokratske stranke. Ali, otići ću čim neko ikad posumnja da sam Srbin.
