Svi sve znaju, svima sve jasno, svi opamećeni, svi kompetentni, svima jasno sve kao dan u ovoj mrkloj noći, svi prvoborci, svi su oduvek ukazivali...i besmisleno je da se i novine štampaju više, internet da radi, tekstovi da se pišu, filmovi snimaju, a nauka može da objavi da je sitigao kraj istorije, da parafraziram Fukoyamin naslov. Dakle, našu stvarnost smo apsolvirali, sad možemo preći na uređenje celog sveta, pošto i tu znamo sve: od opšte zavere do svake zemlje pojedinačno, svakog lidera ponaosob, pa je samo ostalo da mi njima kažemo šta da rade. Onda da se povučemo u svoju fusnotu, naravno, u kojoj smo ostali i zaostali, a koja za Srbiju znači i Rezoluciju 1244 i mišljenje Međunarodnog suda pravde sve odjednom, a za BiH postojanje 10 kantona u Federaciji i dve Republike Srpske - RS Do i RS Od Brčkog. Interesantna je sličnost sadašnje karte i razgraničenja sa onom iz Kutiljerovog plana, bez obzira na postojanje 10 kantona u FBiH.
Podsećanja radi, to je onaj plan koji su 18.3.1992. potpisali Alija Izetbegović u ime Bošnjaka (muslimana), Radovan Karadžić u ime bosanskih Srba i Mate Boban u ime bosanskih Hrvata. Podrazumevao je tri konstitutivne jedinice zasnovane na nacionalnoj osnovi. Dvadeset godina nakon tog sporazuma, razlike su u veličini srpske teritorije i u tome što postoji deset kantona, ali se jako dobro zna šta je čije, odnosno gde se Bošnjaci ne petljaju Hrvatima i obratno. Republika Srpska ili srpska konstitutivna jedinica je u delovima, hrvatska se lagano stvara oko onog dela između Do i Od i nema gotovo nikakve veze sa onom u Hercegovini, dok bošnjačkoj/ muslimanskoj ne treba politička i svaka druga motka za preskok u najzapadniji deo. Za razliku od RS, koja je cela iz dva dela, Bošnjaci svojom teritorijom putuju do zapadnih teritorija, u kojima postoji podela na muslimane i muslimane ili Bošnjake i Bošnjake, a može i kombinovano. Dvadeset godina nakon Kutiljerovog plana, u srpskom delu se slavi Dan D(ayton), u bošnjačkom prvi mart, dan kada je održan referendum za nezavisnost BiH, a za Hrvate nije sigurno da slave bilo šta od ovoga, osim ako moraju. Prvog marta 1994. godine, inače, potpisan je i onaj Vašingtonski sporazum i stvorena muslimansko-hrvatska federacija, a teško je poverovati da bi tek to Hrvati većinski slavili.
Svoj potpis sa Kutiljerovog plana povukao je Alija Izetbegović i sad možemo samo da nagađamo šta bi bilo kad bi bilo, odnosno da nije povukao svoj potpis, da li bi rata bilo, da li bismo 20 godina nakon tog vremena još uvek brojali mrtve i tražili nestale, samo je izvesno da rat u glavama ni za narednih godina neće prestati. I za dvadeset godina večernji dnevnici će počinjati sa parastosima, pomenima, zatim međusobno suprostavljenim izjavama iz nacionalnih štala i torova, a nakon dnevnika emisije sa temama: "Srebrenica- stradanje ili mit?", "Neosmanizam na Balkanu ili šta hoće Turska"", "Srpsko nacionalno pitanje", "Kosovo- najskuplja srpska reč", "Agresija na BiH", "Učešće Bošnjaka u odbrani od agresije", "Opsada Sarajeva", "Angelina Jolie - lik i djelo", "Bespuća hrvatske povijesne zbilje", "Uticaj nehrvatskih medija na hrvatski jezik"...
Negde s proleća 2009. godine, Miroslav Tuđman je izjavio da bi se «BiH trebala vratiti na Kutiljerov (Cutilierov) plan, nakon čega smo se naslušali šta o tome izvoleše reći predvodnici narodnih stada. Recimo, Lagumdžija: "U politici je sve moguće, ali istorija se ponavlja samo eventualno ukoliko se radi o tragediji, kao što je Kutiljerov plan bio jedna tragedija za ovu zemlju. On se može ponoviti samo kao farsa, dakle kao nešto što nas ne može voditi nigdje naprijed. Miroslav Tuđman razmišlja u kategorijama nacionalnih država 19. vijeka i očigledno da je u njegovom načinu razmišljanja istorija nešto u čemu on živi, a ne nešto iz čega se uči.“ Potpredsjednik Stranke za BiH Beriz Belkić ističe kako se propale stvari iz prošlosti neće aktivirati:
„Ta stvar je prošla i mislim da ona sigurno neće biti aktualizirana. To je mišljenje jednog građanina susjedne nam zemlje - i ništa više.“ Drago Kalabić, perjanica (i prvi perčin) SNSD-a: „Ubijeđen sam u to da u tajnim razgovorima Milorad Dodik nije učestvovao, a pogotovo o temama koje su prošle, koje su završene. Mi imamo realno stanje u BiH u kojoj je RS državotvorni entitet ovdje, koja je priznata međunarodnim ugovorom, Dejtonskim sporazumom pet velikih sila, tako da oni koji su trebali da primijene Kutiljerov plan, koji je možda mogao da zaustavi rat i koji možda da nisu uradili što su trebali, tako da je to samo jedna od istorijskih faza ovih prostora o kojima istoričari treba da kažu svoje, a ne mislim da je realna osnova za bilo kakve nove razgovore.“ Šefik Džaferović: „Bilo kakav dogovor dvoje u BiH na račun trećeg proći, nikada nije prošao, nije prošao ni u mnogo težim vremenima dogovor Miloševića i Tuđmana, a neće proći bilo kakav dogovor. To su građani BiH i patriote pokazali da su sposobni da se suprotstave, između ostalog, i takvim planovima.“
Ove izjave su nam predstavljene, gle slučajnosti, prvog aprila (2009) na portalu Slobodne Evrope. Aprilili! Jer, nedugo iza toga Lagumdžija se svrstao u bošnjačke stranke, a načinom na koji je ponovo došao na vlast pokazao da činodejstvuje upravo u kategorijama nacionalnih država 19. veka. Dovoljno je zagledati se u mape i sastav vladajućih koalicija. Umesto Kutiljerovog plana, SBIH gotovo da je stvar prošla. Kalabić jako dobro zna da ova mapa danas veze nema sa onom iz Daytona, jer je njegova stranka izvršilac tog projekta. Doduše, Dodik mu nije bio šef u vreme kad je rekao da će podneti ostavku (prvi premijerski mandat) ako Brčko arbitražom ne bude u sastavu RS. Kalabić je nakon SDS-a tih godina postao prominentni ćlan SNS (pa DNS, pa SNSD), ali to ne menja na stvari da Kutiljerov plan frapantno liči na ovo što imamo danas, ma kako on mislio da to ne može biti realna osnova. Na kraju, dogovor dvoje na račun trećeg bar SDA ne bi smela nikad više da pominje, jer ta dva, SDP i SDA, na račun trećeg formiraše vlast u Federaciji.
U mojoj porodici bar, a multietnička je ili neautentična, kako bi se odskora to etiketiralo, ne vidimo razloga da slavimo bilo Dayton, bilo prvi mart. Osim što se ne radi, pa je dobro. Dayton je, kažu, doneo mir. Jeste, ali nakon toliko hiljada mrtvih, pa bi mi to izgledalo da sam euforična na parastosu. Suviše smo porodično jugonostalgični da bismo slavili i dan kad se BiH odvojila. Argument da se slavi i Dan pobede nad fašizmom, nakon toliko miliona mrtvih, neprihvatljiv je jer mi svoj fašizam nismo pobedili, a da li ćemo i kada, ne zna se. Da se BiH referendumom zapravo odvojila od loše, miloševićevske politike i tako se spasila, takođe ne stoji. Platila je to desetinama hiljada mrtvih glava, plus što je ta politika danas toliko živahna da se opravdano pitamo je li čovek stvarno umro. A i Mira se sa cvetom vraća iz Rusije.
Uglavnom, bar smo sa jednim raščistili. Neki referendum o nezavisnosti ili otcepljenju RS stavlja se ad acta trajno. Jedino ako se ne otcepi RS I, ostavljajući RS II i obratno. Sve i da apsolutno svi dobiju srbijanske pasoše, valjalo bi preko tuđe teritorije. Čak i za šverc, tradicionalni način za stvaranje početnog kapitala, moralo bi se preko EU, gde je Hrvatska, ili Crne Gore, koja je pod lupom na putu za EU, pa ostaju braća rođena iz Distrikta i Federacije, odnosno šverc-bratstvo i jedinstvo. Jer, i Srbija je dobila kandidaturu u fusnoti i pahulji, pa valja pažljivo sa eventualnim probijanjem šverc-koridora od RS I do Beograda, dok za daleko nerazvijeniju RS II jedino to nije problem. A da se sama raspadne, kako je to najavio Vožd Serbalja iz RS I, toliko bi sastavnih delova bilo da bi se mapa BiH uvrstila u puzzle, odnosno slagalice.
Sve najbolje i onima koji misle da ima šta da se slavi, ali i onima koji će se ostrviti i na praznik i na mene. "Frankly, my dear, I don't give a damn", kažem. Jer, engleski je, a ne naši konstitutivni, bio jezik za sve naše (ne)sporazume - od Kutiljerovog do Dejtonskog, pa će me lakše razumeti. Uz to, iz filma je, a mi smo uveli i praksu da preko fima raspravljamo o istoriji i ljudima, bez obzira odakle režiseri dolazili. Važno je da nam režiraju.
