BUKA intervju

Senad Avdić: Od kada radim, ne pamtim gore vrijeme u medijima

Objavljeno: 08.03.2012. - 08:45
Ovdje da bi išta napisao, mora se znati ko iza tebe stoji - koji politički, koji ekonomski, koji međunarodni centar moći.
Autor: BUKA intervju
Veličina slova: a a a

BUKA: Gospodine Avdiću, možda da nam za početak ovog razgovora kažete, prije svega iz vašeg ličnog iskustva, kako izgledaju medijske slobode u BiH i da li ih uopšte ima?

Senad Avdić: Ja imam previše godina i previše iskustva, puno više nego što bih volio da imam. Mogu različite periode i medijske i političke komentirati i da mi niko ne uzme za zlo. U mom novinarsko-uređivačkom iskustvu nisam vidio ništa slično sadašnjem trenutku o kojem govorimo. Ni u tim olovnim komunističkim, diktatorskim vremenima, nije bila takva vrsta ovisnosti o centrima moći kakva postoji danas u medijima. Ako je simbol neke moći bio Josip Broz  ili Slobodan Milošević, a uvijek se mogla ispod tiha kritikovati ta vlast, danas ovdje kod nas, da bi išta napisao, mora se znati ko iza tebe stoji - koji politički, koji ekonomski, koji međunarodni centar moći. To je pokazatelj koliko je cijelo društvo ruinirano, koliko su moralni standardi dovedeni do ništavnosti. Mislim da u cijeloj toj stvari, mi kao novinari, nismo imuni ni nedužni.

Može li se rangirati odgovornost?  Rekli ste da novinari ne mogu biti nevini, a i činjenica je da je većina novinara izabrala da bude saučesnik sadašnje medijske situacije. Kolika je odgovornost i same publike?


Vrlo je teško odgovoriti. Svaki put kad radim novinu, razmišljam i pokušavam shvatiti kome se ja obraćam, dakle, da li moje mišljenje formira javnost ili ja podilazim toj javnosti, koja je fluidna i imaginarna? Kome se mi tačno obraćamo? Ja se obraćam onome koji kupuje novine. Treba da ispunim sva njegova očekivanja, da ga ne iznevjerim, da ga ne izdam, da se pokaže da tih deset-petnaest ljudi koji uređuju ,,Slobodnu Bosnu“ nisu dangubili tih 7 dana. Do koliko ušiju to dobaci, koje su to adrese na koje se mi obraćamo, mi to ne znamo. Ali ono što mislim da bi bilo užasno važno, i to bi bio ogroman iskorak, jeste da misliš na publiku, a da joj ne moraš podilaziti. Da radiš pošteno, čestito, profesionalno, kako bi neko koga ti ne znaš volio da izgleda novinar.

Kada pričamo o slobodnim medijima, zaista je slovo spalo na nekolicinu ljudi i medija i nikada ta situacija nije bila gora, obzirom na činjenicu da je sve više medija koji su zavisni od političkih centara. Gdje nas to dugoročno vodi?


Veliki, ili možda najveći, barem po mom sudu, novinar u bivšoj Jugoslaviji, Veselko Tendžera, napisao je nekad - Gdje počinje hrabrost, tu prestaje novinarstvo. Dakle, zašto neko treba biti hrabar da bi rekao najnotorniju činjenicu, da je neko lopov, kriminalac... Zašto vam tu treba hrabrost? Valjda nam je to osigurano ako se već bavimo ovim poslom. Ili si novinar, ili nisi! Nema hrabrog novinara! Šta znači hrabar novinar?


 


Da, ali kad pogledate malo novinarski posao, činjenica je da u sadašnjem trenutku u Bosni i Hercegovini ipak potrebno hrabrosti...


Jeste, ali to govori o šizofrenosti naše javne scene koja se očitava i kroz političare i kroz novinare. Zašto nekom uopšte treba da se bavi novinarstvom? On može biti pekar, nije važno, može biti svašta... Za mene je novinarstvo svetinja. To je ikona pred kojom se ja klanjam. Meni je novinarstvo cilj, a ne sredstvo da bih profitirao na ovaj ili onaj način. Novinarstvo je samo po sebi ogromna, velika i plemenita profesija da bih je ja zloupotrebljavao i njome manipulirao. Mi, koji se bavimo ovom profesijom, moramo joj održati dostojanstvo, jer ako mi koji se bavimo ovim poslom ne budemo ovo poštovali, ko će nas poštovati?

Kako objašnjavate potpuno odsustvo solidarnosti među novinarima, solidarnosti na svakom polju?

Meni je o tome teško govoriti. Dakle, nisam ja za solidarnost po svaku cijenu prema ljudima i ne vežem se za to. Ja sam za solidarnost među idejama i unutar naše profesije znam tačno ljude za koje ću ja bespogovorno, šta god im bude trebalo, stati iza njih, pomoći ako mogu. Ja se ničega ne stidim. Možda sam nekada pogriješio, možda sam nekada bio preintiman, prenavijački, ali se ja toga ne stidim.

Većina ljudi koji se bave novinarskim poslom izabrala je, umjesto te vrste solidarnosti o kojoj ste Vi govorili, a to su obični ljudski gesti, potpuno sluganstvo vladajućim političkim elitama.

Nažalost, to je tako. Meni se desi da ima ljudi koji će meni pomoći kad mi je najteže (poslati kolumnu, uraditi intervju), ali kažu - nemoj da se zna da sam ti ja to radio, jer neko ko je njemu šef ne bi bio sretan, zadovoljan, oduševljen, da se zna da je to taj potpis. Ja nemam privatnog, nemam ličnog iskustva kako se neko odluči da mefistofski proda dušu đavolu. Dakle, ja to ne znam! Nisam na svom terenu.

Negdje pred posljednje opšte izbore u BiH, dakle prije nešto više od godinu, njemačka agencija DPE objavila je, poslije dugog ispitivanja političke i javne scene u BiH, da smatra političke partije najodgovornijim i najvećim problemom ovog društva jer one drže potpunu kontrolu nad svim sferama života. Da li su ljudi shvatili da se protiv tolike sile jednostavno ne može boriti i tako je sve spalo na zaista nekolicinu imena i novina?

Zapravo, mi smo dovedeni u jednu poziciju da je neko ko radi svoj posao ekscesna pojava. Pravilo je potpuno drugačije. Pravilo je na strani hulja, na strani neprofesionalaca, na strani korumpiranih ljudi. Ja užasno poštujem ljude zanatlije. Ja sam zanatlija, moj zanat je novinarstvo. I mislim da sam ga relativno dobro savladao. Zašto nekom treba da ide, traži ovu ili onu vrstu podrške, ovu ili onu vrstu zaštite, sponzorstva, zašto nekome treba politički kišobran ili gromobran, meni je teško govoriti o tome jer ja nisam tu na svom terenu, to nije moja utakmica. Mi možemo doći u poziciju da sutra  ne bude ,,Slobodne Bosne“. Pa šta? Ali, ako dođe do toga, ja ću tačno znati šta je moja odgovornost.  Moja odgovornost i moja krivica je u tome što ja mislim da je ,,Slobodna Bosna“ sa 20 godina tradicije puno važnija i puno stabilnija od bilo koje vlasti.

Kako danas, u ovom trenutku, izgleda praviti novinu koju uređujete već dvadesetak godina?

,,Vrlo teško, vrlo nezahvalno i vrlo stresno. U najkraćem, mi nemamo nikakve druge primisli, osim da novina bude objektivna. I kad vam javnost učitava ono što vam na pamet ne pada, nalazite se u jednoj potpuno šizofrenoj situaciji da morate objašnjavati da ste pošten čovjek. Oni koji vas optužuju ne moraju dokazati ništa.

Mi sada imamo potpuno odsustvo javnih servisa, imamo dva sukobljena servisa, čiji je jaz iz dana u dan sve veći.

Tu stvar ne treba podcijeniti. U cijelom tom medijskom sukobu, svako ima svoje interese. Tu ima golemo neprincipijelnih stvari. Neko ima svoj interes da završi stan, pa mu treba neki političar, pa će on njemu dati građevinsku dozvolu... Dakle, to nije refleks koji je operisan od pojedinačnog i ličnog. Ali, privatne afinitete maskirati u nacionalno, entitetsko, je jako opasno. Govorimo o dva javna operatera - Federalna TV i RTRS . Postoji milion razloga da oni sarađuju, a recimo razilaze se u dva-tri pitanja, koja jesu ili nisu važna. Ne postoji volja, interes i ne postoji mrva želje i potrebe da to izgleda bolje. Mi smo se sad opet zavukli u neke rovove. A to je problem.


 


Da li smo mi zaista zaslužili da se nešto u čijem stvaranju učestvujemo na takav način odnosi pema nama?


Kad uđemo u javnu sferu, kad nekom umirovljeniku po inerciji uzmeš 8 maraka, moraš imati odgovornost prema tom čovjeku. Dakle, banalno, moraš odgovarati onome ko te plaća, a ne onome ko te je postavio. Građanin je onaj kome se odgovara, a ne ova ili ona vlasti, stranka, upravni odbor. Odsustvo odgovornosti prema malim ljudima je na sceni. A, ta odgovornost bi trebala biti svetinja.

Očigledno je da iz nekih centara moći stižu direktive da se medijima upravlja na tačno određen način. Ali sukob se prenosi na ljude. Koliko su svjesni javni servisi opasnosti takvog ponašanja, jer stvari mogu izmaći kontroli?

Ja se bojim da nisu svjesni. Ako vi iz dana u dan koristite teške riječi, bez ikakve odgovornosti, to će ući u nečiju kuću, u nečiju familiju, među nečiju djecu... A onda će se roditi klica nečega što je zlo, što ne valja... Bojim se da oni nemaju svijest kako ružna riječ, ružan zarez, ružan akcenat može napraviti zlo. Evo npr. hajmo dogovoriti 50 riječi u javnim servisima koje nećemo upotrebljavati, za početak. Hajmo pola godine bez retoričke pirotehnike, pa da vidimo kakvi će rezultati biti.

Neko svojevrsno ogledalo javnosti su novi mediji, prije svega internet i necenzurisani komentari ispod tekstova, na forumima. Po komentarima vidite da mi, praktično, nismo ni prestali voditi rat, a to vrijeđanje, prije svega na nacionalnoj osnovi, doživljava svoju kulminaciju....

Ja se užasavam, ja se grozim šta su ljudi, dakle, anonimni, koji se ne poznaju, u stanju jedni drugima reći. Kakvim se užasnim, zločinačkim terminima koriste! Ja sam posljednji čovjek koji će se zalagati za cenzuru, ali se mora znati neka granica. Dakle, negdje bi morao postojati nenakav vid cenzure. Samo zbog toliko ekstremnog oblika mržnje koji se po portalima nesmetano širi. Jer, dati budali pravo da govori šta hoće, nisam baš siguran da je to neki demokratski standard.  Što je najgore, riječ je o nekoj novoj mladoj generaciji ljudi od 15 do 30 godina, koja čak nije fizički ni vidjela rat, nije ništa okusila.

Političari, vani, veoma vode računa kako će se obraćati medijima, jer znaju kako ih to može koštati karijera i vrlo često ih i košta. Kod nas je situacija potpuno okrenuta naglavce, kod nas političari direktno vrijeđaju i novinare i javnost. Podsjećam vas i na slučaj kriminalca koji je udario ženu koja mu se obratila pred sudom, a na sudu se branio da je mislio da je novinarka...

To je ponižavajuće! Ja se samo pitam koliko smo mi tome kao profesija doprinijeli. Svaki te siledžija može udariti zato što si novinar. Ali ima tu još jedan teži problem. Dakle, postoji čovjek, konkretno, koji je u datom trenutku osuđen na 8 ili 9 godina zatvora. Sudska policija njega pušta da čeka izdržavanje kazne osam godina zbog užasnog krivičnog djela. Pravo pitanje je ko je tog psihopatu pustio da se deceniju brani  sa slobode. Dakle, zakazalo je pravosuđe. A, kola su se slomila na nekoj jadnoj ženi za koju je ovaj smatrao da je novinarka, pa već kad je novinarka, zašto da je ne udari!?

Od siledžije i očekujete siledžijsko ponašanje. Ali, kad imate situaciju da se iz sfere politike odapinju strelice na novinare sa svojevrsnim pozivom na linč, zar to nije mnogo opasnije?

,Naravno da je mnogo opasnije. Evo, navešću vam jedan primjer iz moje prakse. Postoji čovjek, ubica, Zijad Turković, možda jedan od najvećih regionalnih zločinaca. Prije 2-3 godine, nestala su dva čovjeka. Ja sam napisao da su ta dvojica zadnji put viđena u društvu Turković Zijada. Turković je hodao po gradu i tražio mene. Vjerovatno bih i ja bio ubijen. I sad, to nije moja privatna stvar, ja sam tražio samo minimum kolegijalne podrške. Izdao sam saopštenje u kome sam obrazložio situaciju i očekivao sam makar lijepu riječ da mi neko kaže, međutim svi nadležni organi su rekli - to je nešto između Senada i Zike, neka oni to između sebe raspetljaju. Zamislite taj apsurd!?


 


Koliko ćemo eksploatisati Andrića i onu njegovu da - dođu vremena kad pametan zaćuti? Do kad će pametni ćutati?


Pitanje je ozbiljno i pitanje je  na mjestu, ali ja ne mogu ulaziti u tuđe porive. Da li treba ćutati? Možda i treba. Možda je onaj koji ćuti pametniji od mene, ali ja ne znam drugačije. Da sam pametan, ne bih se bavio novinarstvom (smijeh), a ako se već baviš novinarstvom, nemaš pravo ćutati. Evo vam najsvježiji primjer. Dakle, u Sarajevu imamo bivšeg ministra nauke i kulture, Emira Suljagića, koji izvrši nasilje u porodici, prijave ga komšije, dođe policija, žena da izjavu... Sve što ima važnog i pametnog svijeta u njegovoj stranci angažirano je na tome da to ne procuri u javnost. ,,Slobodna Bosna“ objavi tu informaciju i ja se svaki dan preispitujem što mi je to trebalo. Mogao sam prećutati i nikome ništa. I umjesto da ga njegova stranka, ako ništa, suspendira, oni su zvali više od 50 novinara da im kažu kako ne treba objaviti tu informaciju.

Koliko dugoročno gubimo kao društvo svođenjem dobrog i kvalitetnog novinarstva na minimum? Treba li biti partijski poslušnik, odraditi tu svoju karijeru i mirna Bosna?

Naši su strateški interesi različiti. Interes svake vlasti je konfrontiran sa interesom medija. Meni je jasno zašto nekom političaru ne odgovara moj rad. Ali to što njemu ne odgovara, meni odgovara. Dale, tvoji interesi nisu moji interesi. Nažalost, imamo problem da velika većina novinara ide političarima na noge, ne bi li sa njima uskladila interese. A, to je naprosto nespojivo.

Znam da čarobnog štapića nema, znam da se tu ne mogu uraditi neke velike stvari, ali, eto, koji su to mali pomaci koji se mogu napraviti u našoj profesiji?

Novinarska profesija se mora nametnuti sa svojim modelom i moralne i političke odgovornosti i nezavisnosti.  Mi se između sebe moramo više poštovati, više cijeniti, biti solidarniji. Ako bi se mi između sebe dogovorili i imali jedan takav gard, onda će nas poštovati i vlast i političke elite, a javnost pogotovo. Odgovor medijima je - neće nam niko pomoći ako mi sebi sami ne pomognemo. Ja mislim da taj model nije utopistički i nije nemoguć.


Video intervju sa Senadom Avdićem možete pogledati ovdje

 


 

Komentari (3)
Oki
Objavljeno:
Velimire, pruzio si fantastican primjer poltronskim medijima kojim pravcem treba ici. Nisam siguran da im ova cinjenica nije poznata ,ali znam da to iz vlastite pohlepe cine. Umejsto da nam serviraju pamet, od koje mozemo nesto i nauciti, oni uporno serviraju glupsti i direktive pojedinih centara moci, dovodeci citavu javnost u totalnom kosmaru. I onda se ne trebamo cuditi da nam na portalima figuriraju komentari " visokog intelekta", praceni pcovkam i vulgarnoscu, a dok se svaki pametan , kritcan i iskren komentar odmah izbacuje, i sve se stopira. Toliko su providni i procitani da se odmah moze zapaziti iza koje opcije( politicke, poltronske i sl.) mediji stoje, i sta im se svidza a sta ne. Izgleda da im oni komentari sa mrznjom i vulgarnoscu vise odgovaraju, jer takvo stanje straha i napetosti i najvise odgovara politickoj vlasteli u BiH, jer sto "gore to bolje" za njih. Duze opstaju. Zato mislim i slazem se sa Senadom u svemu sto je rekao po pitanju stanja u medijima i medzu vama novinarima - tu nema sta da se doda ili oduzme, to je fakat.
Objavljeno:
Postoje u ovoj državi ludo hrabri a uz to informirani i "pametni" ljudi. Pokušajte ih češće tretirati pri krojenju značajnijih tema. To su ljudi koji se neće osvrtati na to stoji li netko iza njih. To su ljudi koji mogu mijenjati stanje. Vaše je da im date prostora, za to vas neće nitko okriviti. Dok god su vam novine pune korumpiranih demagoga i ublehaša, dok god se ratni profiter može afirmativno provlačiti kroz mnoge medije, stanje će ostati isto ili s tendencijom pogoršavanja. Dajte priliku promjenama.
Objavljeno:
Gospodinu Avdicu svaka cast.I kao covjeku i kao novinaru.
Ostavi komentar
Ime:
E-Mail:
Poruka:
 
Svi komentari se prethodno moraju odobriti od strane administratora prije nego budu vidljivi na portalu.


Napomena:
BUKA se ograđuje od stavova i mišljenja iznesenih u komentarima postavljenih na našim stranicama. Svi stavovi i mišljenja komentatora odražavaju stavove i mišljenja isključivo onih koji ih postavljaju. Redakcija BUKE je u slučaju komentara koji izazivaju rasnu, nacionalnu ili vjersku mržnju, te potiču na nasilje dužna obavijestiti nadležne organe o takvom pristiglom komentaru.