Nakon skoro šest decenija briljantne karijere, heroina domaće glumačke scene Ružica Sokić (78), koja je ostvarila brojne nezaboravne role na filmskom platnu i pozorišnim daskama, i dalje s velikim entuzijazmom prilazi svakoj novoj ulozi. Ova na prvi pogled nežna i krhka dama, ceo svoj život lavovski se borila za svoje mesto pod suncem često se sukobljavajući sa nametnutim autoritetima, ali i sopstvenim strahovima i nesigurnošću. Ružica je dobitnica nagrade za životno delo Dobričin prsten i u Ateljeu 212 igra u novoj predstavi Play Popović, a u iskrenom intervjuu za Story evocirala je uspomene na svoje detinjstvo i mladost, trenutke koji su joj zauvek obeležili život, ogromnu strast prema svojoj profesiji, veliko prijateljstvo sa pokojnom glumačkom zvezdom Oliverom Marković, ali i otkrila kako se nosi sa prolaznošću vremena, koliku joj podršku pruža suprug Miroslav Lukić, zbog čega nije želela decu i koliko je njen život oplemenila ljubav prema životinjama.
Zora Šišarka koju igrate u novoj predstavi Play Popović velika je zavodnica. Jeste li se vi ikada osećali kao fatalna žena?
Ne volim takve žene jer sam uvek želela da igram dobre mame. Ipak, veoma mi se dopada njena rečenica: Ne morate mrzeti svakoga koga ne volite. Nikada se nisam osećala kao zavodnica i fatalna žena, niti sam bila svesna svog izgleda, čak mi je i mama često govorila: Zašto si tako snishodljiva? Ali, u meni je jednostavno bio neki srah jer sam se veoma teško probijala u karijeri, pošto nisam bila deo nijednog klana. Prvi ansambl Ateljea 212 i ta naša generacija u kojoj su bili Zoran Radmilović, Vlada Popović, Branko Pleša, Mira Trailović i mnogi drugi, bio je pravi preporod za pozorište. Svi smo bili istih godina, a ja sam prva opsovala na sceni i to: 'beš mi mater. I, naravno, svi su se za to uhvatili. Počeli su da psuju i ta psovka je daleko otišla, a Radmilović ju je odveo do poetike. Inače, glumci nikada nisu bili korektni prema nama glumicama, a mi smo se međusobno više poštovale. Govorili su nam da smo nužno zlo i kako su oni glavni. (Smeh)
Kako ste se vi onda kao mlada glumica borili s njima?
Borila sam se koliko sam mogla, naročito sa Borom Todorovićem. Sećam se da je uvek čekao šta ću reći i smišljao kako da me pređe. To sada izgleda slatko i šarmantno, ali ja sam se mnogo sekirala. Naročito je bio isključiv pokojni Bata Stojković. On je bio otrov za nas glumice. Jednom me je toliko iznervirao da sam ga udarila. Naravno, sve su to bili moji drugovi iz jednog neponovljivog vremena kada sam bila mlada, uspešna mnogo srećnija nego što sam sada. Njima sam posvetila i svoju knjigu Strast za letenjem.
Bili ste veoma bliski sa koleginicom Oliverom Marković. Kako ste podneli njenu smrt?
To je jedna od najdivnijih osoba koje sam srela u životu. Verujem da sam zahvaljujući njoj i postala glumica jer sam je gledala od prvih predstava kada je došla iz Akademskog u Beogradsko dramsko pozorište. Njoj su bili dati svi božji darovi jer je divno pevala i glumila na sceni, a isto tako je bila i divan čovek. Družila sam se s njom privatno i veoma teško mi je pao njen odlazak. Ona mi je bila kao rod. Uvek skromna i mila, nikad pakosna, bila je prožeta ljubavlju i pozitivnim osećanjima prema čoveku i nijednog trenutka nije se ponašala kao glumačka diva. Olivera me je naprosto blagoslovila. Sećam se da je jednom čak nagovarala i svog sina Gorana da kod njega nešto igram. Toliko je želela da mi pomogne da je cinkarila i rođenog sina. Bila je čudo od žene. Nažalost, dugo je bolovala i to je bilo zaista strašno, a sudbina je tako tužno sredila da ode s ovog sveta.
Ni vi se nikada niste ponašali uobraženo i gledali ljude s visine. Da li je to posledica vašeg vaspitanja?
Takva sam možda i zbog svojih silnih strahova jer sam stalno strepela da li ću moći da savladam zadatke koji su mi dati i hoće li me neki reditelj ponovo angažovati, što je ostavilo posledice. Moja nesigurnost je bila ogromna. A oni koji su imali privilegiju da imaju svoje uticajne muževe i fanove, ponašali su se drugačije. Bili su sigurni da će, čak i ako upropaste predstavu, ipak dobiti sledeću ulogu. Ali, za nas koji nismo imali nikakvu podršku, to je bilo pitanje života i smrti. Stalno je bilo moram, a u umetnosti nema moranja jer je ona Božji dar. Važne su i okolnosti jer sam se ja izgleda sudbinski našla u to vreme, postala glumica crnog talasa i zapamćena sam po likovima tih žena sa dna, što sam teško prebolela. Stidela sam se što se pokazujem tako nepovoljno, ali eto to je negde obeležilo moju ličnost. Jer, kada bi me ljudi videli privatno, govorili su: Jao, pa vi niste tako ružni i prosti! Nije mi bilo lako da igram te uloge. Sećam se da sam kupila te cake po železničkim stanicama, čak i na Pigalu u Parizu kada sam skinula jednu uličarku i plasirala ono što je ona govorila u komadu Ljubomira Simovića Čudo u Šarganu. Mira Trailović nije mi dozvolila da stavim ćelavu periku zbog uloge, što sam silno želela, ali čim je posle premijere prestala da me kontroliše, ja sam je stavila.
Da li vas je ta tvrdoglavost koštala u životu i karijeri?
Jeste i to mnogo, ali moja priroda je takva da govorim istinu.
Ima li istine da vam je čak i Josip Broz Tito jednom rekao: Opasna si Sokićka!
Jeste. Kada su me izbacili iz jednog projekta zbog toga što sam bila toliko ružna, počela sam da ih pljujem po novinama jer sam bila nemoćna i nisam imala nikakav autoritet. A Tito je pratio sva dešavanja oko filma i verovatno je to pročitao negde. Sledeće godine kada sam dobila Zlatnu arenu u Puli za film Žuta, on je svima čestitao na završnoj svečanosti, a kod mene se zadržao, uzeo me za ruke, pogledao oči i rekao: Sokićka, mnogo si opasna!
Koliko vam je teško da igrate u vašim godinama i kako održavate kondiciju?
Nije mi bilo teško sve do ovog puta jer smo radili sve na juriš. Kondiciju održavam zahvaljujući mom mužu koji je napravio ležaljku na kojoj može da se vežba, pa ja tu s teškom mukom mlatim rukama i nogama, ali imam i neku spravu super gym koju sam kupila njemu za rođendan. I to mi nije teško, vežbam svakodnevno da bih bar pokrenula mišiće. Mira Stupica mi stalno kaže: E, da me neko ubije ne bih vežbala! To jeste najteže, naročito kod kuće, jer je potrebna velika samodisciplina. A ja sam samu sebe iznenadila i ponosna sam na to.
Imate li poseban režim ishrane?
Ne, ali pre sam bila strašno ješna, zbog čega sam ceo život patila jer sam mislila da sam debela, a u stvari bila sam punačka. Mnogo sam jela, više od svakog muškarca, ali sada to više ne mogu. Izbegavam jaku hranu, a ribu bih mogla da jedem stalno.
Šta mislite, kako je vašem mužu da živi sa glumicom?
Verovatno mu nije lako jer sam stalno okupirana nekim predstavama ili čitanjem tekstova. On ponekada želi samo da otputujemo negde, a to je baš sada kada imam mnogo obaveza. Čim se sve stiša, moći ću malo slobodnije da dišem i da odemo negde. Suprug Miroslav mi je sve ove godine bio najveća podrška i on se više od mene obradovao kada sam dobila nagradu Dobričin prsten. Bio je strašno uzbuđen, a meni nije bilo ni na kraj pameti da ću je sada dobiti jer sam nekoliko puta bila kandidat pa se to nije desilo. Nisam ni znala da sam predložena niti ko je u žiriju, što mi sada veoma imponuje jer je to velika satisfakcija za moju glumu.
Ceo život ste posvetili glumi. Da li vam je ona uzvratila toliku ljubav i predanost?
Sigurno nije, sudbina glumca, a naročito glumice, veoma je teška, pošto uvek osećaju neku dilemu i strah kojih ne možete da se oslobodite.
Mislite li da ste nešto propustili u privatnom životu zbog tolike strasti prema glumi?
Bilo kakav uspeh meri se veličinom žrtvovanja. Ako je mala žrtva, mali je i uspeh i obrnuto. Dobro je što sam iskristalisala nešto što je veoma bitno, a to je da je važnije davati nego uzimati. Ko otkrije lepotu davanja, taj je spasao svoj život jer mislim da je to neuporedivo lepše nego uzimanje. Ja sam to na svu sreću naučila i uvek se radujem kad nekome nešto mogu da dam, pa makar to bila i lepa reč.
Kako izgleda jedan vaš dan kada ne radite?
Uvek sebi dajem mnogo zadataka, a od kada znam za sebe mrzim praznike i nedelje, pošto tada nemam šta da radim. Ja sam jednostrana, samo sam usmerena na glumu i knjigu. Nikada nisam imala nikakav hobi, ali u jednom periodu bukvalno sam ludela za skijanjem. U četrdesetoj godini prvi put sam stala na skije i narednih dvadeset godina letela sam po svim belosvetskim planinama, što je za mene bilo fantastično iskustvo. Isto tako, u četrdesetoj godini prvi put sam sela na konja. Ostvarila sam sve ono što nisam imala u mladosti, nisam imala lutku ili igračku i zato sam kao zrela žena htela sebi da kupim Barbiku. Moje detinjstvo je bilo siromašno i tužno, ali sve se to kasnije nadoknadilo s mojim skijaškim izletima. Za mene je fenomenalna stvar bila kada sam otkrila visinu jer pre toga nikada nisam bila na planini. Onda mi se desilo da sam posle dve decenije slomila kuk u Austriji i naredna tri i po meseca ništa nisam radila. Uz pomoć mog fizioterapeuta Milančeta koji me je rehabilitovao, uspela sam da se vratim na scenu i glumim u predstavi. To je bilo čudo.
Može li suprug da vas isprati u svim akcijama?
Mislim da može i više od mene jer je on ipak kao muškarac jači. (Smeh)
Oduvek ste gajili i veliku ljubav prema životinjama.
Da, uvek sam imala kućne ljubimce. Kada smo pred oslobođenje Beograda bežali u Kaluđericu kod moje tetke Vide, ona mi je kupila malo jagnje. Lepši poklon nisam mogla da dobijem. Posle je ono raslo u centru Beograda, držala sam ga na terasi i podrumu našeg stana. Ovca se zvala Seka i ona je bila jedino biće u mom životu s kojim sam se družila i neizmerno je volela. Toliko smo se volele da je ona za mnom išla po gradu poput kučeta. Kada je umrla, završilo se i moje detinjstvo. Plakala sam za njom narednih deset godina i onda mi je jedan neuropsihijatar rekao: Vi ste ta ovca. To je arhetipski simbol žrtve. Imala sam i kanarinca koji mi je spavao na ramenu, pošto mi roditelji nisu dali da držim kuče u stanu od straha da ne dobijem ehinokokus, odnosno pseću pantljičaru. Ali, kada sam napunila osamnaest godina, moj rođak koji je imao farmu pasa, poslao mi je malog koker španijela i to je bila moja prva ljubav. Posle sam imala četiri kokera, svi su doživeli duboku starost i umrli prirodnom smrću. To je za mene bila najakutnija bol, ali sve se brzo zaleči kada uzmete novo kuče. Psi su spasli moju dušu i život jer životinja vas oplemenjuje ljubavlju i ne ume da laže. Savetovala bih svim roditeljima da svom detetu približe ta bića zato što oni daju bezrezervnu ljubav i radost. Sada imam malo kuče jorkširskog terijera, zove se Toša terapeut, ima godinu dana i nedavno je dobio četiri kuce s jednom lepom ženkom.
Žalite li što se niste ostvarili u ulozi majke?
Ja sam iskrena i znam da to neki ljudi neće pozdraviti, ali nisam želela decu. Možda bi se to moglo objasniti na naučnoj bazi, ali htela sam da budem slobodna jer sam odrasla u veoma teškim uslovima. Nama su u naš trosoban stan gde sam živela sa roditeljima ubacili sustanare zato što smo bili reakcionari i tako su mi upropastili mladost. Ti ljudi iz sela Rušnja maltretirali su nas, naročito mog oca koji je bio prokažen zbog verbalnog delikta, zbog čega je bio i po zatvorima. Čak su i mene su saslušavali, ali nisam dozvolila da mržnja nikne u mom biću. Nikoga ne mrzim, pa ni te ljude koji su mi uništili život.
Kako ste vi prihvatili starenje i prolaznost lepote?
Nisam sebe gledala na takav način. To je možda neozbiljno, ali ja sam infantilna. Nemam osećaj godina i statusa jer samo jurim ljudskost.
Zanimljivo je da u predstavi Play Popović igrate lik u rasponu od devojke do ostarele žene?
To je jedino za mene bio izazov. Tekst je baziran na predstavi Aleksandra Popovića Bela kafa u kojoj je igrao Branko Pleša, ali to je bio samo kostur jer smo mi ubacili neke njegove stare tekstove, pogotovo ja koja sam igrala u njegovim predstavama od prapočetka Acinog opusa zahvaljujući Nebojši Komadini. On je bio mnogo veći i značajniji pisac nego što je imao prilike i prostora da se iskaže. Njegove teme i motivi su iz jezičkog materijala jer je pokazivao kako se iz tog jezika proizvodi smeh. Nadam se da će ova naša predstava podstaći mlade reditelje da se pozabave njegovom literaturom.
Ružica Sokić : 1934 - 2013
Ružica Sokić rođena je 1934. u Beogradu kao kćerka trgovca i suvlasnika lista „Pravda“ Petra Sokića (1893 — 1964). Još kao devojčica učestvuje u Dječjoj radio-dramskoj grupi Radio-Beograda, a godine 1958. diplomirala je glumu na Akademiji za pozorišnu umjetnost u Beogradu. Kraće vrijeme bila je članica Savremenog pozorišta, ubrzo prelazi u Atelje 212.
Glumila je u oko 40 filmova; već za prvu ulogu („Gorki deo reke“, 1965, J. Živanovića) nagrađena je Srebrnom arenom na festivalu u Puli. Najveće uspjehe ostvarila je glavnim ulogama pjevačice u filmu „Kad budem mrtav i beo“ (Ž. Pavlovića, 1967) i prostodušne uličarke u filmu „Žuta“ (V. Tadej, 1973), za koju je u Puli nagrađena Zlatnom arenom.
Za svoj filmski i pozorišni rad dobila je brojne nagrade i priznanja, među kojima je i "Dobričin prsten", a tokom 2010. objavila je knjigu sećanja „Strast za letenjem“.
