NAJPOPULARNIJA KNJIGA

Svetlana Slapšak: Monobiblizam

Objavljeno: 29.04.2012. - 20:27
Pročitati jednu, “najpopularniju” knjigu ne prosvetljuje nikoga, jer se svaki čitalac trudi da postigne upravo ono što o knjizi imaju da kažu reklame...
Veličina slova: a a a

Ponovo se otkrilo da je funkcionalna pismenost niska među slovenačkim đacima; profesori univerziteta već nekih deset godina tvrde da na fakultete dolaze polupismeni i izrazito neobrazovani mladi, i da je “opšte znanje” davno izgubljen pojam. I naravno, sprovešće se još jedna akcija: deliće se značke, čitaće se zajedno čitavih četvrt sata, sportisti će pričati koju su knjigu čitali kada su bili mali, izabraće se najpopularnija knjiga. Ukratko, sa knjigama će se postupati kao sa kandidatkinjama za manekenke, misice, i učesnice u reality TV emisijama: pobeđuju najpopularnije, da bi zatim grčevito pokušavale da ostanu popularne. I dok sekretari pop-spisateljice ili pop-filozofa “istražuju” za svog plodnog gazdu i pripremaju proizvodnju sledećeg hita, okrenimo se drugačijem buđenju ljubavi za knjige, nikako za jednu, sada prisutnu, na svim plakatima, izabranu, najpopularniju: jer jedna knjiga ne znači baš ništa. Još preciznije, pojam “jedne knjige” uništava i zadnje tragove funkcionalne pismenosti i opšteg znanja. Njome se ukida razlika između siromašne seoske kuće sa Svetim pismom iz prošlosti i stana ili kuće danas, bez knjiga, sa Hari Poterom na počasnome mestu do I-pada u dečijoj sobi: na oba mesta je konačno beznađe, progres je ukinut, tehnologija nije ništa promenila. Problem je naime u tome što – bez obzira na dobre namere – promoteri knjige, ne računaju sa tim da knjige, kada nisu predmet ljubavi, postaju osvetoljubive.

Kolikogod je u knjige upisano autorskog ega, moga/svoga/jedinstvenoga, kolikogod su na tržištu podvrgnute surovome zakonu jače reklamiranog, i kolikogod se cela industrija knjiga trudi da im obezbedi privilegovanu samodovoljnost, sa slepim propagatorima “najpopularnije”, knjige gube svaki smisao i značenje – usamljene, bez kontakta sa drugim knjigama: a to obezbeđuje čitalac, kao što pčela obezbeđuje rasplođavanje cvetova. Umesto propagiranja jedne najpopularnije, propagatori knjiga bi morali otvarati krug svih onih knjiga koje jedna – hajde, pa neka je komercijalno uspešna – priziva i izaziva. Pročitati jednu, “najpopularniju” knjigu ne prosvetljuje nikoga, jer se svaki čitalac trudi da postigne upravo ono što o knjizi imaju da kažu reklame: književna kritika više ne postoji, a tamo gde se još objavljuje, ne zalaze čitaoci najpopularnije knjige, mediji još manje: jer tamo je mišljenje o najpopularnijoj knjizi u najmanju ruku nepredvidljivo, a veoma često potpuno suprotno od obožavanja koje prodaje određeni knjižni proizvod. Cilj čitanja je odlazak čitaoca u medije, oblačenjem kostima, prisustvom na zabavnom sastanku (u studiju) i slično. Čitalac je još samo jedan od replikanata slike autora/autorke najpopularnije knjige. Prolazak kroz knjigu je kratak, bez zadržavanja, bez širenja vidika – to je samo društvena stepenica koja se mora doseći. Zato svi čitaoci ostaju na istom, umesto da se raziđu u svim pravcima. Namerno ne krivim same najpopularnije knjige da zatvaraju puteve – to je zapravo prisilna politika menadžera i političara čitanja, čiji je jedini cilj da ona najpopularnija knjiga dobije što više, a onda će se već videti isplati li se nastavak. I naravno, da se prikrije postojanje drugih knjiga. Najbolje oružje protiv “monobiblizma” (dajem sebi luksuz da tako imenujem fenomen) je idolatrija jedne knjige; to je i osnova svake cenzure. Današnji mediji i javno mnenje očito – bez ikakve istorijske svesti, odgovornosti i premišljanja – sprovode istu politiku prema knjigama kakvu je sprovodila inkvizicija. Umesto da svaka knjiga bude portal za nepredvidivo široko polje čitanja, za svakoga različito i posebno, knjiga postaje samo jedan modni oblik isplanirane igre. Sa poslednjim ostacima racionalnog razumevanja sveta, igrice su još uvek igrice, a knjige još uvek knjige, ali se ta razlika uspešno smanjuje. U fokusu je, naravno, zaštita profita one jedne, najpopularnije knjige. Primera radi: čitanje već pomenutog Harija Potera bi već u prvome krugu moralo nagnati čitatelja da proveri šta je pisao Čarles Dikens o industrijskome gradu; šta je pisao Luis Kerol o fantastičnim svetovima numeričkih igara; šta je značilo tri stoleća proganjanja i uništavanja veštica i veštaca u Evropi; šta je Šekspir napisao o magiji, u drami i u stihovima; kako je Fransoa Rable ismejavao teologiju; kako je Žil Vern predviđao tehnički progres; kako je Aleksandar Dima video prijateljstvo, itd. – pominjem samo primere književnosti koja je bliska uzrastu čitalaca “najpopularnije” knjige. Kako ništa od pomenutih čitanja ne donosi profit proizvođačima “najpopularnije” knjige, osnovni cilj ostaje sužavanje vidika čitalaca, a ne širenje – dakle neprikrivena, surova cenzura.

Sličnoj cenzuri pripadaju i morbidno egotični i koristoljubivi pisci. Navodim samo jedan, ekstremni primer – francuskog filozofa i publicistu Bernar Anri Levija, koji je prvo uspešno delovao kod francuskog predsednika Sarkozija da bi izazvao francusku intervenciju u Libiji, da bi onda izdao knjigu o svom uspehu. U medijskoj kampanji za knjigu pod naslovom Rat koji nismo voleli (La guerre sans l’aimer), filozof se dao slikati kako u besprekornom belom odelu čeprka vrhom cipele po pepelu predsedničke palate u Tripoliju. Knjiga je pri tome zapravo nevažna: ko je pročita, dobiće samo gomilu nepovezanih stereotipa i verbalne hiperprodukcije, slične njegovim knjigama o Bosni ili o drugim problemima: knjiga traje koliko traje i medijska kampanja, posle je još samo spominjanje zasluga. Ništa ne smeta što je posle filozofovog boravka “na frontu” u Sarajevu otkriveno da je sa nekim fotografom igrao scenu sakrivanja od snajperista; poznavaoci Libije naći će gomilu takvih “bisera” i u najnovijoj knjizi, ali koga briga! Libija više ne postoji. Ostaje samo flozof, čije se bogatstvo od solidne porodične industrije meri na oko 180 miliona evra: knjige su samo sportski, adrenalinski dodatak.

Najgori aspekt osvete knjiga je to da “najpopularnija knjiga” sprečava ulazak u bibiloteke, prostore slobode koji su i inače sve više ugroženi. Evo jednog primera za to: čitajući Baba-Jaga je snijela jaje Dubravke Ugrešić, nabrojala sam pedesetak knjiga na koje se direktno ili indirektno upućuje u knjizi, i još sedamdesetak koji padaju na pamet meni, dakle samo jednom, relativno usko usmerenom čitaocu. Svaka od tih 120 sigurno otvara još toliko knjiga. Nije li onda jedino mogućno čitanje u povezanosti sa bibliotekom, sa navikom traženja, proveravanja, otkrivanja? Razvijanje navike i strasti čitanja je posao koji nikome ne obećava profit, ugled, veze ili bilo šta povezano sa najgorim i najubistvenijim navikama našega sveta. Upravo zato, što taj svet ne poštuje niti u njemu hoće da ostane, čitanje je subverzivno i opasno po sebi. Monobiblizam, odnosno sprečavanje razvijanja navike i strasti čitanja, uvodi terminalni oblik cenzure.

 

Tekst je preuzet sa prijateljskog Peščanika

 

Komentari (0)
Ostavi komentar
Ime:
E-Mail:
Poruka:
 
Svi komentari se prethodno moraju odobriti od strane administratora prije nego budu vidljivi na portalu.


Napomena:
BUKA se ograđuje od stavova i mišljenja iznesenih u komentarima postavljenih na našim stranicama. Svi stavovi i mišljenja komentatora odražavaju stavove i mišljenja isključivo onih koji ih postavljaju. Redakcija BUKE je u slučaju komentara koji izazivaju rasnu, nacionalnu ili vjersku mržnju, te potiču na nasilje dužna obavijestiti nadležne organe o takvom pristiglom komentaru.