Ja nemam nikakvih sećanja iz Drugog svetskog rata, pošto sam rođen 1942. godine u koncentracionom fašističkom logoru Crveni krst u Nišu. Rođen sam u kraju u kojem su postojali i fašistička okupacija, četnički i partizanski odredi. Sticajem okolnosti moji roditelji su bili u partizanskom pokretu i imali su sukobe kako sa četnicima, tako i sa bugarskim i nemačkim okupatorima. Toga se, međutim ne sećam. Moja majka je kao članica pokreta otpora bila zarobljena od strane okupatora. Kasnije su deda i tetke iskoristili mogućnost posete deci u logoru Crveni krst i mene su praktično izvukli odatle, pa sam odrastao kod tetke i bake.
Povodom ove teme mogu da govorim iz iskustva čoveka koji ima mogućnost da se sreće s ljudima, jer snimam dokumentarne filmove. Putujem dosta po inostranstvu, pa se s tim u vezi takođe srećem s ovim diskusijama o talasima odjeka Drugog svetskog rata. Drugi svetski rat je bio pakao 20. veka, u kojem je, kao što znamo, stradalo 50 miliona ljudi. Kada slušam ova potresna i dokumentovana izlaganja mojih prethodnika, na umu mi je misao da treba biti oprezan da ovom rehabilitacijom četničkog pokreta ne krenemo ponovo mimo sveta. Vidite, treba krenuti s jedne strane od lokalnog užasa, ali i od opšte situacije u kojoj se to dešavalo. Čudim se našoj političkoj klasi kad na temu rehabilitacije Draže Mihailovića i četnika uzimaju u obzir samo jednu stranu interesa. To je interes diskvalifikacije antifašističkog pokreta zbog toga što je njime dominirala Komunistička partija. Razumem da u vremenu restauracije postoji snažna ideja da se diskvalifikuje ceo period državnog socijalizma i da se moralno diskvalifikuje i Komunistička partija, koja bez ikakvog pogovora ima priznanje za vođenje i pokretanje borbe protiv fašizma. Ne razumem kako da u toj diskvalifikaciji nema dovoljno koordinacije sa onim zemljama, režimima i prijateljima na koje se mi neminovno moramo oslanjati. Ovde su više puta pomenuti Englezi, Amerikanci i Francuzi. Ovde bi pre svega trebalo da budu pomenuti Rusi i Sovjetski Savez. Vidite, proces rehabilitacije danas nije nešto čega se treba libiti i čemu ne treba prići racionalno i sa dokumentima. Tih rehabilitacija u Sovjetskom Savezu ima najviše, jer su milioni ljudi rehabilitovani zbog sedenja u gulazima tokom Staljinovog vremena. Niko, međutim, tu nije rehabilitovan, a da je bio kvisling, a Rusi su imali i brojnije i značajnije kvislinške i profašističke snage koje su se borile protiv Crvene armije.
Drugo, Jugoslavija počinje da biva oslobađana u ranu jesen ‘44. Svi mi znamo da je glavna vojna sila koja je omogućila oslobođenje od fašizma u tom navratu bila sila Crvene armije. Znamo takođe, kada je reč o oslobođenju Beograda, da su naše partizanske jedinice brojale između 40 i 50 hiljada ljudi, međutim, da su snage sa ukrajinskih frontova, koje su dolazili sa istoka i prošle kroz zemlje koje su bile pod fašističkim režimima, ušle u Jugoslaviju sa oko 400.000 vojnika. Svi mi znamo da su oni prolazeći kroz države kojima su operisale fašističke vlade uputili poziv svim vojnicima i građanima da ih primaju kao saradnike Crvene armije. Tako je u Bugarskoj i Rumuniji formirano nekoliko velikih divizija koje su se pridružile Sovjetskom Savezu i čak ušle u Srbiju. Postoji nebrojeno mnogo dokumenata da je, po ulasku ruske armije u Jugoslaviju, isti takav poziv bio upućen postojećim jedinicama u Srbiji. Četnici tvrde da su Srbiju kompletno držali, da ovde nije mogao da se promoli partizanski nos, međutim sovjetski dokumenti kažu da su na te pozive upućene četnicima uglavnom dobijali odgovor: Hajde da proslavimo oslobođenje, ali s vama dalje protiv fašizma ne idemo. Jedan mali broj pripadnika četničkih jedinica je prišao jedinicama Crvene armije i partizanskih odreda, koji su se dalje kretali prema severu, da bi potom zastali. Situacija je u tom smislu protivurečna, kada kažem da ćemo krenuti protiv sveta. Jasno je da je već u tom momentu izdata naredba od kralja Petra da se i vojska u otadžbini priključi partizanskim odredima. Tako da je na svaki način neizvršavanje te kraljevske odluke na izvestan način otkazivanje poslušnosti vrhovnom komandantu.
Ja, dakle, mislim da argumenti koje ova rehabilitacija pokreće i jedno istorijsko preispitivanje ni najmanje nisu loši, oni su za mene čak i prilično vaspitni, pogotovo za mladu generaciju. Zato što, ako pogledamo unazad tih 70 godina, možemo da konstatujemo da su političke elite naše zemlje očigledno napravile dva puta katastrofalno loše izbore koji su se pre svega završili tragično po narod, zemlju, privredu, ugled ovog našeg prostora. U tom smislu, kao što je razumljiva ta primenjena upotreba političke elite kod diskvalifikacije ideja socijalizma, to nije pitanje samo ideološkog opredeljenja. To je pitanje nečeg mnogo dubljeg, a to je zapravo vezano za ono što sada proživljavamo. Diskvalifikujući tu ideju, mi prestajemo da upoređujemo sve one emancipatorske domete koji su se desili, bez obzira na razne devijacije i dogmatske metode, u 40 godina državnog socijalizma. Kad o njima govorim, mislim na opšte poznate stvari: od industrijalizacije, preko urbanizacije, napretka u obrazovanju, do enormnog napretka u ljudskom dostojanstvu i priznatosti u svetu. Sve to je diskvalifikovano u odnosu na ovo povlačenje po blatu u kojem danas živimo.
Tekst je preuzet sa E novina