U Danasu od 6. novembra, stalni kolumnist tog lista, Svetislav Basara, zalaže se za društvenu (ne sudsku) rehabilitaciju Biljane Plavšić. Kaže, ona je legalno suđena, legalno robijala, legalno puštena, pa je treba ostaviti na miru da živi kao bilo koji drugi građanin. Mada to ne kaže, ova kolumna bi trebalo da bude polemika sa "turbopravednicom" (Basara), Mirjanom Miočinović, koja je u istom listu podsetila čitaoce na lažno kajanje Biljane Plavšić, kao i nekadašnje njene reči i dela, i izrazila svoje negodovanje nad pokušajima njene tihe društvene rehabilitacije.
Basara bi, pak, to radije prepustio "lekovitom zaboravu", kome se, kaže, opiru samo oni za koje su "ratni zločini još uvek veliki biznis". Tako se to radi "u civilizovanim društvima", gde se posle rata "teži što bržoj normalizaciji života".
Naizgled izgleda ispravno Basarino stanovište, da onda kada nadležna institucija nekog osudi i taj kaznu izdrži, čoveka treba ostaviti na miru. Nevolja je ovde, međutim, u tome što Biljanu Plavšić nije osudio nadležni domaći sud ("u ime (srpskog) naroda"), već sud koji većina građana Srbije “ne priznaje”. Zato su efekti osude na društvo izostali. Presuda se ne izriče samo da bi se kaznio učinilac, već da bi se vaspostavila narušena pravda u jednom društvu.
Do toga u slučaju BP nije došlo. Pravda koja je njoj izrečena u Hagu nije izrečena u naše ime. Zato je normalno da se među nama rasprava o BP nastavlja.
U takvoj situaciji BP, nažalost, ne može biti ostavljena na miru i normalno je da se o njenoj krivici u tom društvu i dalje raspravlja. Ne može da se kaže: “sud ove zemlje je njoj presudio i to je kraj diskusije”. Protiv nje mesno nadležno domaće tužilaštvo nije htelo, ili nije smelo, da podigne optužnicu ("nisu postojali opšti društveni uslovi" za to, kako reče šef BIA Bulatović jednom sličnom prilikom). Odnos domaćeg pravosuđa prema njoj (i mnogim drugima) je ostao ambivalentan, jer je odnos društva ambivalentan. Ovo društvo se i dalje pita "heroj ili zločinac" čak i za Ratka Mladića, i pitalo bi se i kada bi on u Hagu bio osuđen. Haškom presudom ne može se stvoriti u društvu osećanje da je pravda autoritativno vaspostavljena od strane naše države. A to bi između ostalog trebalo da bude svrha kažnjavanja. Naprotiv, naša država je mnoge haške optuženike ispraćala kao nevine heroje, ističući da podleže diktatu ili nesrećnoj međunarodnoj obavezi koju je (licemerno ili lakomisleno) prihvatio Milošević.
Stvar postaje još gora time što presuda Haškog suda, kao i odluka švedskih vlasti (dakle i kazna i njenio skraćenje), sa čisto pravnog stanovišta, imaju ozbiljne nedostatke i vređaju osećanje pravičnosti. Haško tužilaštvo i Tribunal su BP delimično abolirali (od optužbi za genocid) u zamenu za njeno pred sudom izrečeno - "priznanje i kajanje". Sud je prihvatio to "priznanje i kajanje" kao iskreno i to se odrazilo na smanjenu visinu kazne. Kada je BP naknadno sama trijumfalno obelodanila da su njeno "priznanje i kajanje" dati jedino da bi izbegla punu krivičnu odgovornost, dakle, neiskreno, sama ta nova, u trenutku izricanja presude sudu nepoznata činjenica, dovoljna je za ponavljanje postupka, jer bi - da je bila poznata - dovela do drugačije odluke. To je abeceda krivičnog postupka. Do takvog ponavljanja postupka, međutim nije došlo.
Odluka švedskih vlasti da prevremeno pusti BP na slobodu mogla se zasnivati, po pravu, jedino na činjenci da se pokazalo da je i do sada izdržana kazna "postigla svrhu kažnjavanja" (osuđena je "reformisana"), to jest da je osuđena shvatila protivpravnu prirodu svog dela i prihvatila osudu kao zasluženu. Ili, kako se to još kaže, "vratila se u društvo". Međutim, u slučaju BP ništa slično se nije dogodilo. Naprotiv, ona posle presude trijumfalno objavljuje da je prevarila Tribunal i Tužilaštvo. Kod takvog stanja stvari, prevremeno puštanje na slobodu je neosnovano i arbitrarno. Naravno da ono predstavlja i novu uvredu žrtvama i njihovim porodicama i opštem osećanju pravičnosti.
Biljani Plavšić su izlaskom iz zatvora vraćena sva zakonska prava koja ima i svaki drugi njen sugrađanin, ali ugled, pa čak i počasti koje su joj ovde ukazane, to je nešto drugo. O tome može da se razgovara i treba da se razgovara. To što je uradila Biljana Plavšić bilo je užasno i ostaje užasno i nakon izdržane kazne. To se ne može poreći nikad. Ovaj oblik poricanja odgovornosti postojao je i u Nemačkoj nakon Drugog svetskog rata, to je takozvani "Normalisierung".
I na kraju samo još par reči o toj "normalizaciji" i normalizatorima. Da li u jednoj državi i jednom društvu u kojima još uvek ništa nije normalno treba, pre svega drugog, normalizovati zločine. Da li je umesno u jednom društvu u kome bolno nedostaje pravda, polemisati sa onima koji traže "suviše pravde" i još ih cinično optuživati da to čine samo zato što je to lukrativni biznis ? Nećemo postati "normalni" tako što ćemo obarati standarde, spuštati letvicu sve niže i niže, moljakati to i od drugih (koji nas "ne razumeju") dok ne budemo u stanju da je nekako preskočimo. To se ovde radi već vrlo dugo, a da nismo postali ništa "normalniji". Naprotiv.
