Okemah u Oklahomi je danas jedna od boljih ilustracija odrednice "bogu iza nogu": mesto daleko od puteva, u kome ima nekoga, ali kao i da nema nikoga. Sa druge strane, u njegovoj je blizini jednom bila otkrivena nafta, pa je i ovaj kutak Srednjeg Zapada imao svoj istorijski svetli trenutak. Zahvaljujući očevom poslovnom umeću, porodica Gatri imala je solidnu finansijsku osnovu da se u ovom gradiću (danas 3000 stanovnika) ostvari kao značajna lokalna familija, ali je požar koji je zbrisao kuću doveo u pitanje njenu budućnost. Ovaj strmoglav pad iz višeg-srednjeklasnog raja u siromaštvo, prva je stvar koja je obeležila mladog Vudija – natprosečno obrazovan u odnosu na druge uličare, svestan sveta oko sebe i samouveren u svojim različitim kreativnim istupima, naoružan apsolutnim sluhom koji mu je omogućio da na jedno slušanje nauči tuđu pesmu, on je od svoje 14 godine lutao i pevao pokušavajući da preživi od onog što ižicka, ali i dalje uporno i radoznalo pozajmljujući knjige iz lokalne biblioteke. Druga porodična drama koja je obeležila njegovo odrastanje bila je tajnovite prirode – sve vreme sumnjalo se da je Vudijeva majka psihički bolesna osoba, koja je sama podmetnula požar u svojoj kući, i to ne jednom; njeno kasnije hospitalizovanje zbog Hantingtonove bolesti, koja je dosta kasnije sustigla i Vudija Gatrija, oborivši ga u krevet poslednjih godina, govori o opasnosti koja se čitavog života nadvijala nad njim i koju je verovatno sve vreme slutio.
Bilo je dovoljno da se na propast američke berze, nadoveže jedna prirodna katastrofa kojoj je doprineo čovek (Dust Bowl), pa da se u sred Amerike 400.000 ljudi pokrene bežeći od bede i sigurne smrti od gladi, i da ceo svet dođe lagano u opasnost rasula. Čuveni Gatrijev prelazak u Kaliforniju 1936, sa mnogim sličnim ekonomskim izbeglicama, doneo mu je mogućnost da za svoje stvaralaštvo prvi put dobije publiku koja nije sa dna društvene lestvice ili blizu njega. Priliku da na liberalnom radiju KFVD peva uglavnom stare folk pesme iskoristio je da probije i nove teme, pa je sve širi krug ljudi uveče sedeo okupljen oko Vudijevog prostodušnog pevanja iz srca o stvarima koje su svakog zabrinjavale. Potom je u poznatoj dnevnoj novini komunističkog usmerenja, "The Daily Worker", skoro godinu dana pisao prilično popularnu kolumnu "Woody Sez" ("Vudi kaže"), koja je podarila svom autoru novi, ozbiljan profil među intelektualcima tog doba.
"Bilo je dosta tema o kojima sam mogao da pišem – nalazio sam se u teksaškoj ravnici, u sred Dust Bowla, izvori nafte su presušili, žito je upravo oduvao vetar, ljudi su se okolo teturali zabrinuti zbog kredita, hipoteka, računa, bolesti, problema svih vrsta. Nikad nisam pravio pesme o kravama i mesecu – na početku su to bile smešne pesme, ili pesme o stvarima koje se dešavaju ljudima, u kojima sam opisivao šta se do kraja desilo, da li su se završile dobro ili loše. Onda sam se malo ohrabrio, pa sam počeo da pišem pesme o onome što sam mislio da je pogrešno i kako bih ja to ispravio, pesme koje su govorile ono što su svi u zemlji mislili. I to me drži od tad."
DUŽIM PUTEM DO DNA: Potpisivanje pakta između Staljina i Hitlera 1939 imalo je nepredviđene posledice na karijeru mladog Vudi Gatrija, u tom smislu što je preventivno šutnut sa radija, zajedno sa drugima za koje se mislilo da su simpatizeri komunističkog pokreta i u poziciji koja omogućava korišćenje medija za propagandu ovog nenadanog međudržavnog prijateljstva. Na pitanje da li je ikad bio član Komunističke partije SAD, odgovoriće kasnije na način koji je bio preteča pravog rokenrol odgovora: "Ne, nisam – ali sam uvek živeo u crvenom." Bilo kako bilo, Vudiju se nije sedelo u opet Teksasu, te se na poziv prijatelja zaputio u Njujork gde je 1940. snimio svoje debitantske studijske snimke – Dust Bowl Ballads; ciklus pesama posvećen siromasima koji su pobegli pred propašću Srednjeg Zapada bio je objavljen kao paket od 3 vinila na 78 obrtaja (sasvim sigurno prvi konceptualni album ikad).
U isto vreme, februara 1940, napisao je i svoju najpoznatiju pesmu – This Land Is Your Land – kao odgovor na tada novu i često puštanu, opštepoznatu Irving Berlinovu God Bless America, čiji patriotski patos je smatrao zarazno lažnim. This Land... je nastala na predlošku starijeg gospela Oh My Loving Brother (u to vreme izvodili su je slavni Carter Family), ali je tekst rečito govorio u ime svih onih koji su bili zaboravljeni u God Bless America i koji više nisu očekivali ni hrišćansko milosrđe. Objavljena tek 1944, ova pesma je često isticana kao jedna od najsnažnijih patriotskim pesama ikada – verovatno i jeste, ali samo ako imate Vudijev zdravo ironičan odmak od nacionalne ideologije bilo koje vrste. Njena humanistička snaga koja prevazilazi vreme i okvir u kome je nastala postaje jasna tek kad saslušate često izostavljanu četvrtu i šestu strofu, u kojoj se govori o privatnoj svojini na koju ne možete da kročite nogom i gladnima koji se pitaju da li je ova zemlja zaista njihova, da bi se pesma opet vratila u svoj uobičajeni tok u kome se opisuju široka prostranstva "naše zemlje"...
Vudi Gatri je vrlo brzo postao heroj intelektualnog Njujorka upravo zato što se uspešno predstavljao kao neko ko nije intelektualac, ko zaista potiče iz radničkog dela sveta, i ko je najobičniji mogući Amerikanac – za razliku od mnogih tamošnjih levičara često jevrejskog i srednjeklasnog porekla. Kad je 1943. na široko odobravanje objavio svoju autobiografsku knjigu, duhovitu marktvenovsku prozu o odrastanju na Srednjem Zapadu pod nazivom Bound For Glory, bilo je jasno da je njegovo pretvaranje u opšte-američko javno dobro postalo zaokruženo.
Preostalo je samo da se pojave sledbenici, i oni su došli u velikom broju – pre svega u vidu Remblin Džek Eliota, mladog odmetnutog Njujorčanina, fasciniranog životom sa one strane građanske predvidljivosti do te mere da je putovao sa rodeom i usput skidao folk pesme. Tokom pedesetih godina, dok se Gatrijevo zdravlje urušavalo, Eliot je direktno od njega učio način sviranja i stil pisanja pesama, postajući ona ključna, živa transmisija ka jednoj novoj mladalačkoj sceni, poznatoj kao "urban folk movement"; Arlo Gatrie, Vudijev sin, kaže da je mnogo više naučio o očevoj umetnosti od Eliota, nego od već bolesnog tate. Uključujući i čuveni savet kako se piše autentična poezija: "Ako hoćeš neku pesmu da naučiš, ti je ukradi – tako sam naučio od Ledbelija".
PRAVDA I ISTINA: Grinič vilidž, gde se početkom šezdesetih okuplja njujorški "urban folk movement", nema nikakve veze sa Oklahomom, niti sa vremenima kad je ekonomska kriza brisala pred sobom planove i nade miliona širom sveta, a posebno u Americi, ali ima mnogo veze sa Pit Sigerom, Tom Pakstonom i mlađanim Bob Dilanom, koji su osećali neizrecivu obavezu da svuda ističu kako su u neku ruku naslednici ili čak deca Vudi Gatrija. Ova tri trubadura zapravo su tri različita lica "urban folk movementa", koji je pogodio gradsku mladež svojim poetskim probojem u trenutku kad je rokenrol još bio samo luda plesna zabava u pijanim tinejdžerskim noćima. Siger je bio uspešan politički aktivista kroz muziku, i njegova priča počinje ranije, još tokom Drugog svetskog rata, ali je bila zamalo prekinuta kad su cenzori u žaru makartizma počeli i u popularnoj kulturi da obraćaju pažnju na tzv. "crvenu opasnost" – neki tvrde da bi folk revival i njegova modernizacija odigrali veliku ulogu i pre pojave ranog rokenrola, da im je bilo dopušteno da se prirodno razviju u modernu američku mainstream muziku, na isti način na koji je kantri evoluirao. Ovako su zbog stalnog podsećanja na javno levičarsko angažovanje većine najtalentovanijih izvođača ovog žanra, mnogi ljudi jednostavno bili ometani ili onemogućeni da rade tokom pedesetih; mada Siger nije zabeležio hitove za koje je, činilo se, bio preodređen (vidi: The Weavers), on je karijeru kasnije vratio u svoj tok, ali tek početkom šezdesetih, kad je jedan novi, mladi boemski krug iz kafeterija njujorškog Grinič vilidža počeo da otkriva čari poezije uz gitaru i praktikuje oblačenje u crno. Ključni organizator ovog dešavanja bio je čovek mnogih kontakata, boemske duše i kolosalne mase, Dejv Van Ronk, ali najveći talenat svakako se zvao Tom Pakston. On je bukvalno učio na Gatrijevoj pesmarici i bio je spreman da to otvoreno kaže – međutim, postojala je i jedna velika razlika: njegov angažman nije bio toliko politički glasan i više je bio poetske prirode, najavljujući buduća hippy vremena. Potom se odnekud iz Duluta došunjao onaj unjkavi mršavko predstavljajući se kao Bob Dilan, dečko koji je uporno išao Vudiju u hodočašće u kojoj god bolnici da je ležao.
Teško je reći šta bi se desilo da nekadašnji Robert Cimerman nije, umesto da i dalje skida Litl Ričarda, uzeo da prerađuje Vudija Gatrija uz akustičnu gitaru – a nje se prihvatio da bi bio bliže devojčicama kojima je pevao – usput skidajući i ime irskog pesnika Dilana Tomasa... U istoriji popularne muzike pojavljuje se 1961. kao Bob Dilan čije je prva poznata autorska pesma, Talkin’ New York, odmah ocenjena kao "najbolja Vudi Gatrijeva pesma posle Vudija Gatrija". Međutim, to je bio tek početak priče – prava istina i tema neke druge istorije, jeste činjenica da je Bob Dilan počeo tako što je prepoznao, razradio i produbio sve poetske potencijale i moguće slojeve muzike koju je Vudi Gatri doneo na svet – savremeni, gradskom životu prilagođeni folk.
Odatle, preko Fil Oksa do Brus Springstina u svom socijalno angažovanom izdanju, bio je potreban još samo jedan korak, posle koga je Vudi postao slavljen kao preteča i norma pravedničkog u rokenrolu. Kasnije su se priključili i mnogi drugi, danas rasuti na putevima moderne "Amerikane", od Džona Kugara Melenkampa i Stiva Earla do Mišel Šoked i grupe Wilco, kao i jedan Džo Stramer i posebno Bili Brag u Engleskoj, koji je devedesetih sa pomenutom grupom Wilco snimio dva nezaboravna albuma pod imenom Mermaid Avenue, sklapajući muziku na neobjavljene Vudijeve tekstove zaostale u mnogobrojnim sveskama sačuvanim po kartonskim kutijama na tavanu njegove poslednje kuće.
REPORTAŽNE PESME: Vudi Gatri je napisao 2500 pesama, od kojih je samo 300 snimljeno – za većinu drugih nije ostala nikakva muzika, jer nije umeo da piše note, ili je stigao samo da sastavi reči. Pesme mu nisu bile isključivo o siromasima na putu i socijalnim nepravdama viđenim iz prve ruke, on ih je pravio i o automobilima, letećim tanjirima, erotskoj ljubavi za Ingrid Bergman, košarci, atomima i svemu drugom što bi ga lično zabavilo ili zabrinulo.
Postoji nekoliko tematskih grupa pesama kroz koje je Vudi Gatri ocrtao svo svoje iskustvo sa svetom – pre svega to su pesme kao novinske reportaže. Treba ih pokazati današnjim novinarima, da bi se razmislilo šta se sve može uraditi sa rečima, a da ne budu advertising. Uglavnom koncentrisan na sudbine putnika iz Dust Bowl pakla, ali i na putovanja hobo skitnica, Gatri je stvorio žanr za sebe, žanr koji je tokom tridesetih godina imao snagu istinskog izveštaja iz duše, i time ostvario ideal folk pesme – da bude istovremeno stvarnost sama i mitologizacija iste te stvarnosti. Ovo su i njegove najpoznatije pesme, koje su ga pretvorile u narodnog heroja jednog doba bez heroja, u kome su ljudi umirali od gladi tiho, u najbogatijim zemljama sveta... Sledeći sloj pesama su one u kojima preuzima stare motive i teme i transponuje ih u sadašnjost – način na koji peva prastare folk pesme je revolucionaran i obično ima moć moderne metafore sa jasnom porukom i za njegovo doba. Ove pesme su ono zbog čega je Gatri istinski div, jer je transponovao jedno ogromno kulturno nasleđe u nešto živo, dajući mu savremeni govor i stavljajući iskonske likove u nove situacije. Neke od ovih tema vukle su poreklo još iz srednjeg veka, a do Amerike su došle sa doseljenicima koji su ih na zabačenim obroncima Apalačkih planina očuvali u izvornom obliku. U nastavku ovih, bile su kaubojske pesme, koje su za Gatrija iz Oklahome bile neka vrsta radničkih pesama nastalih u pravoj divljini – njihovo očuvanje u živom obliku, danas je još uvek vredan muzikološki poduhvat. Poslednje, i ne najmanje važne, jesu aktivističke pesme, uglavnom povezane sa sindikalnom politikom, hrabrenjem ljudi i pozivima na solidarnost, uvek uz ironične komentare na račun tadašnjih gulikoža.
Gulikoža je odlična reč koje se uvek setim kad pomislim na to kako neki ljudi smatraju da se pare smeju zarađivati na svaki način. U zemlji koja je izmislila liberalni kapitalizam, naime, uvek se jasno stepenovalo na skali moralnosti ko je i na koji način zarađivao pare (ovaj divni orijentir postojao je nekad i kod nas, ali danas tu tajnu čuvaju isključivo posvećeni). Velika Depresija tridesetih godina iznedrila je novu banditsku društvenu elitu u vidu klase prepredenih špekulanata i brutalnih zelenaša, korumpiranih političara fluktuirajućeg morala i dobro organizovanih kriminalaca, pa su i dotadašnja građanska merila bila poljuljana, jednako kao i egzistencija celog društva, ali je tamošnje društvo imalo snage da pogleda u sebe i shvati da su se stvari urušile i da tako ne treba da bude. Ruzveltov program New Deal zato je bio odgovor na vapaj da se poverenje u osnovne moralne vrednosti nekako restaurira zajedno sa ekonomijom i kroz obnovu zemlje.
Mesto Vudija Gatrija zato treba gledati u svetlu više tradicija, jer ih on u svojoj ličnosti objedinjava: on označava konačnu tranziciju Amerike ka urbanom i pop-kulturnom, u vreme kad su ruralni mitovi bili i te kako živi u sećanjima; ponovnu društvenu solidarnost i povezanost u traganju za modernom mitologijom Amerike i tamošnje radničke i srednje klase (blue and white collar), uhvaćene u trenutku smrtne opasnosti (elementi novog mita bili su putovanje i nestalnost, osećaj nužne socijalne pravde i solidarnosti, te veličanje individualnosti); prihvatanje i zauzimanje masovnih medija u ime i od strane dotadašnjih slušalaca, u vreme kad je usmeno prenošenje još bila bitna tradicija.
Isti skok iz građanske podsvesti ka savremenim obrascima popularne kulture, u tom trenutku obavljali su filmski i prvi strip autori, od Volta Diznija i braće Flajšer do Hala Vilnera i Edgara Rajsa Berouza (malo je poznato da je Vudi i sam počeo da se izražava prvo kao crtač i karikaturista). U tom kontekstu postaje jasno da se Gatri verovatno pomalo svesno pretvarao da je arhačna pojava, putnik sa gitarom, jer je to delimično zaista i bio, a delimično i zato što mu je ta uloga davala snagu pop pojave, nekoga ko kao prepoznatljiva figura, kroz gitaru, ploče i radio, govori nešto što bi milioni želeli da čuju.
Elementi mita o Americi kako ih je poređao Vudi Gatri bili su slagalica od koje je kasnije sastavljena rok kultura – individualnost i oslanjanje na sebe kao pokretačke sile, svest o pripadanju zajednici drugačijih (ovde je to hobo, skitnica, kao simbol sudbinskog otpadništva), minimalistička svedenost izraza, ogoljenog samo na emociju i ritam okidanja žica akustične gitare, te antiautoritaran stav, humor i ironija upravljene na sve samozvane vlasnike naših života. Prebačen kroz vreme zahvaljujući "urban folk movementu", i posebno Bob Dilanu, ceo ovaj jezik kojim je Vudi sekao i ponovno proživljavao stvarnost, postao je temeljni obrazac rok kulture, koliko i iz bluza pristigli afroamerički svet čulnog samooslobođenja.
MAŠINA ZA NADANJE: Paradigma koju je Gatri nasledio i osavremenio – narodni trubadur na proputovanju – bila je ne samo jedini medij na raspolaganju u tom trenutku, nego i vrlo moćno sredstvo komentarisanja života oko sebe, sa svim svojim crnim, belim i naročito sivim tonovima. Služeći se mitološkim obrascima folka, Gatri je uzeo da pesmama objašnjava svet oko sebe, i začudo, mitološki obrasci funkcionisali su primenjeni i na moderna vremena, kao da se ništa nije promenilo. Dobro i zlo su još uvek bili jedini junaci vredni pomena.
Svet se naravno nepovratno promenio od ovih davno zaboravljenih dana u kojima je pesnik pešačio po kontinentu, ali koliko nas je spremno da kaže kako se promenio na bolje u onim stvarima koje ga zaista interesuju? Plašim se da je većina nespremna da shvati kako su sile represije ipak samo sile represije a ne čuvari reda i mira, te da uvek više čuvaju svojinu nego ljude; da su kapitalisti obično samo manje ili više fer eksploatatori tuđe radne snage i umeća, a ne dragi investitori; da je vlast klasa za sebe, koja nikad ne silazi sa društvenog vrha i uvek ostaje elita, odnosno nikad se ne vraća među nas. U vreme Vudija-na-putu ove stvari su bile kristalno jasne i mali ljudi izloženi nasilju policije, bogatih i onih na vlasti, solidarisali su se. Danas je svakom zarada preča od kičme, slobode govora i slobode izbora – u svetu slobodnog internet umrežavanja sve manje je slobode i sve manje prostora za bilo kakav alternativni društveni koncept. Paradoksalno, upravo zato je paradigma Vudija Gatrija važnija nego ikad, sad kad se više ništa ne podrazumeva.
Osnovna Gatrijeva poruka jeste solidarnost i saosećanje, kao suprotnost banalnoj potrošnosti ljudi, što je uvek bila osnova svake velike umetnosti. Slušajući ga, u svakom trenutku nam postaje dostupna jedna moguća istorija u kojoj se čuju jedino oni mali i nezabeleženi, koji nikad nemaju priliku da nešto kažu. Ispostavlja se da su u ovom plošnom vremenu koje voli neobaveznu poznatost na pet minuta – njihove poruke izuzetne, a ti likovi gromadne veličine. Ono što nam poručuju kroz Gatrija jeste da su patnja, ali i nada, jedina trajna obeležja ljudske egzistencije.
Vudi je bio najveći pesnik Velike depresije. Kao što je varvarizam Prvog svetskog rata bio prva velika propast modernog doba, tako je tadašnji ekonomski krah sveta pokazao da je konačni oporavak nemoguć (i tako sve do danas). Zahvaljujući pored ostalih i Gatriju, Amerika je u doba totalnog socijalnog rasula i raspada tadašnjeg špekulativnog kapitalizma smogla snage da – u ovom slučaju to nije fraza – pogleda duboko u svoje srce. Bio joj je potreban model običnog momka sa gitarom, koji nije neki pevač, niti muzičar, dakle ne umetnik u smislu isticanja svojom veštinom; i stvarno, jedna od glavnih karakteristika Gatrija je uvek bila da izgleda, peva i ponaša se kao prvi komšija, deo najobičnijeg sveta. Bio joj je potreban pozitivan duh koji nije prizivao apokalipsu, biblijske motive, i generalno nije bio fatalista, nego je verovao u snagu pojedinca da promeni tok svoje sudbine. No, ovaj umetnik je bio i umetnik novog doba – opisivao je šta se dešava običnim ljudima širom Amerike, kao da je neka vrsta pokretne radio stanice u vreme rasula. Druga strana mračnih i senzacionalističkih vesti za koje niko nije znao šta znače i kuda vode malog čoveka (kao ni sad), postala je prosto opipljiva kroz Vudijeve pesme, a njihova emotivna istinitost i moralna ispravnost i danas zbunjuju pokvarene.
Kako se velika depresija ponavlja širom sveta, tako postaje važnije da Amerika pogleda duboko u svoje srce – i ustanovi da li ga još uvek ima.
Vudi Gatri kaže: "Ljudsko biće je, ipak, samo mašina za nadanje."
