Kolumne

Bog postoji, njegovo ime je Nikola Tesla

Objavljeno: 10.07.2012. - 12:23
Još jednom, na današnji dan koji bi trebalo slaviti kao božić, jer na današnji dan je rođen bog, gospodar svetla - Nikola Tesla.
Veličina slova: a a a

Taman sam završila izveštaj.  Samo da ga pošaljem. Dok otvaram prozor za pisanje nove priče. Al' samo da pre toga odgovorim na par mejlova. I protrčim kroz blog i fejsbuk. Usput da pogledam i mejlove u susednom internet sandučetu. A, i da štuknem kroz podnevne vesti...Kad ono mrak. Mrk. Mraknuo ekran. Samo pocrneo. Pored njega je uvela i stona lampa. U trenutku. Nestao i tektonski poremećaj iz susedne sobe koji, upravo raspušteni Mali Sin, bez blama naziva muzikom. Zagrcnula se i ućutala i mašina za veš.Struja? Nema struje?!

 

Da se razumemo, shvatam ja da struja nije od boga dana, da oće to i da nestane. Da i dan danas ima krajeva koji struja nije pogledala. Ima i onih gde bi trebalo da je bude, ima bandera i žica i prekidača, al struje nema...To gledamo u dnevnicima, uz prateće »C, c, c, jadni ljudi...«. Ima toga i u geografskim emisijama u kojima nastupaju pronađeni, strujom neosvetljeni, obično oskudno obučeni pripadnici ljudskog roda. Njima već onako, u stilu stremljenja ka zdravom životu i još zdravijoj prehrani, lako i zavidimo. Jeste da kuvaju na požaru i peru u potencijalnoj poplavi, ali vidi kako im je fino, nema zračenja, nema pesticida, nema pritiska modernog života. Divota. Jedino što nam na pamet ne pada je da nema i struje. Koja je ipak u nas ugrađena do te mere da bih se ja kladila da je potez prvog čoveka bio klik na prekidač.

 

Gde sam ono stala?..Da...mrak na ekranu, mrak u podne u celom stanu. Između ostalog zato što ja ne volim da mi mnogo grakće svetlo i sunce, obasjava prašinu i uznemirava me guranjem prstiju u oči. Zato mi živimo kao nešto veselije krtice u skoro srednjevekovnom mraku. Nema struje? Pa, dobro...nisam ja baš tako fina...sećam se kraja sedamdesetih godina prošlog veka, kada je počelo da nestaje sve što se do tada podrazumevalo, od vate do struje. Zbog toga smo imali svako malo restrikcije. Uprkos tome da smo imali najbujnije reke, najviše uglja po glavi stanovnika i uopšte toliko svega da je prosto preticalo. Sa sve ribama koje su plivale samo uz našu obalu geografske karte. Z'inat Italijanima. E, tad su se restrikcije satno delile na stepene. Koliko sati, toliko stepeni. Od jedan do tri. Na trojci već počinje porodična igranka oko frižidera i zamrzivača, koji obećavaju neplanirano organizovanje kućnog bazena u tonu trule, otopljene višnje.

 

Al kad je to bilo...davno...i što bi sad, usred bela dana, u ovim modernim vremenima struja nestajala. I kako da ja radim? Odsečena od sveta. Kastrirana od civilizacije. Skandal!

 

Koliko odmah je Mali Sin poslan da proveri stanje katastrofe u zajedničkom hodniku. Nema. Ni lift ne mrda. Nestalo.

 

Ajd dobro. Mogu da kuvam, ako ne mogu da pišem. A, dotle će valjda mitologija zvana elektrana da nas pogleda. I obasja strujom. I tako kuvamo na plin, ono jedno ringlence na struju mogu da zaboravim. Da. Kad ne bi bila kujna u potpunom, srednjevekovnom mraku...koji mentol od arhitekte je smislio kujnu bez prozora. Šta će mi dvoja vrata, neću da trčim kuhinjski kros u krugovima. Zašto nema prozora?! Kao da mu je majka Marija Terezija stravu uterala oporezivanjem danjeg svetla. Na svu sreću imamo sveće. Doduše one brljive, pečatne...mada, kad razmislim...živeo je u Zgornjoj Polskavi, pod Pohorjem, čika Miki. Iz Paraćina. Tu ga je nanelo i zaustavilo u traženju posla. Tu se oženio. Žena vesela, k'o na struju...Imao je čika Miki zlatne ruke. Znao svašta da popravi. I napravi. Poklonio mi je najružniji svećnjak koji sam ikad videla u životu. Drven. Na neke krugove. A, u njemu i belu, običnu sveću. Bilo mi žao da to bacim kad je čika Miki umro. Ostavila sam je negde u kuhinji. Negde visoko. Iza. Jedino što je u kujni pećinski mrak. Zbog kog sam stolicu spustila na mačku i probala da prignjavim psa koji se tu motao, pokušavajući da se kroz tamu strujinog nestanka probiljem u polične visine. Šta će mi uopšte police pod plafonom?! Bar sam uspela da nađem čika Mikijev svećnjak i sveću marke vulgaris.

 

Raspuštena deca su me našla kako okružena svećama kao vudu instruktor, pokušavam da pripalim plin. Umesto plavkaste vatrice čulo se samo prazno štektanje i šištanje iz kog bi se dalo zaključiti da nam na šporetu spava bračni par nervoznih anakondi pred razvodom. Koji genijalac je napravio paljenje plina na strujni upaljač?! Nema veze, uspela sam da pripalim vatru jedva pronađenom svećom, parafin je naravno iskoristio priliku da po šporetu iskaplje dekoraciju koje se ne bi postidela ni dobro posećena crkva.

 

Ručak smo nekako skuvali u svetoinkvizicijskom mraku, ali mašina za veš je, punih usta vode i podavljenih detinjih čarapa i ostalih krpa, ćutala kao poslednji namćor. I ona za sudove je uživala u neočekivano priuštenom odmoru. Mali Sin je cvileo pored kompjutera kao ostavljeni štenac. Puškin bi njegovoj tuzi posvetio bar poemu. Princeza je pored vežbala siktanje. Ja sam tercirala saplićući se po hodniku koji se mrakom otegao manirom gladne godine.

 

A, onda je sevnulo, u po bela dana! Popalile su se sijalice, zagroktala je mašina za veš, televizor je uz štucaj počeo da dreči smehom neuravnoteženog veselja američke mladeži, deca su se bacila na tastature progledalih kompjutera...Trenutak u kom sam shvatila da je ateizam prazna priča. Bog postoji. Njegova ljubav i svetlo sežu dalje od naših očiju. Bez njega bi život bio mračan. Bog je veliki i svemoguć. Bog je jedan i jedini. Njegovo ime je – Nikola Tesla.

 

Komentari (0)
Ostavi komentar
Ime:
E-Mail:
Poruka:
 
Svi komentari se prethodno moraju odobriti od strane administratora prije nego budu vidljivi na portalu.


Napomena:
BUKA se ograđuje od stavova i mišljenja iznesenih u komentarima postavljenih na našim stranicama. Svi stavovi i mišljenja komentatora odražavaju stavove i mišljenja isključivo onih koji ih postavljaju. Redakcija BUKE je u slučaju komentara koji izazivaju rasnu, nacionalnu ili vjersku mržnju, te potiču na nasilje dužna obavijestiti nadležne organe o takvom pristiglom komentaru.