Charles Simic: Moj 4. jul

Objavljeno: 11.07.2012. - 07:58
Nijedan grad ne pokazuje takvu mešavinu lepote i ružnoće toliko drsko kao Njujork. Jedno je videti grad sa katedralama i drugim crkvenim tornjevima iz dolazećeg voza, kao u Evropi. Druga je stvar videti Menhetn sa zgradama svih veličina, nabacanim na gomilu manje-više nasumično, i ulice prepune svakakvih ljudi, i sve to istovremeno. Ni dan danas ne verujem svojim očima kad to vidim. I tog dana, zatekao sam sebe kako hvatam dah.
Autor: Charles Simic
Veličina slova: a a a

Leto je vreme kada naviru sećanja na druga leta. Ležiš na plaži, brčkaš se u moru, ili se noću prevrćeš i ne možeš da zaspiš od vrućine, i prisećaš se da si isto to radio davnih godina, ili iznenadiš sebe sećanjem na neko poluzaboravljeno, potpuno drugačije letnje iskustvo. Godina je 1963. Nalazim se na vojnom brodu i igram poker za velike pare, usred Atlantskog okeana. Niko od nas nema novca, ali čim stignemo u Bruklin, skinemo se i dobijemo platu, izmirićemo dugove i dobiti ono što drugi nama duguju. Ja ne verujem da će se to desiti, ali pretvaram se da verujem, i dobijam i gubim čitava bogatstva, smireno, kao neki rasipni princ iz devetnaestovekovnog ruskog romana.

 

Putovanje iz Bremerhafena trebalo je da traje sedam dana, a prva četiri dana naše je napredovanje marljivo beleženo na karti pored kantine. Zatim je petog dana karta nestala. Pitali smo narednike šta se desilo, narednici su pitali oficire, a oni kapetana, ali nikakvo objašnjenje nismo dobili. „Naš napredak će ponovo biti istaknut sutra“, objavio je samouvereno neki major ili pukovnik. Pored ratovanja, glavni zadatak američke vojske jeste da laže svoje vojnike, kada ne laže obične Amerikance. U to ne veruju samo oni koji nikad nisu služili vojsku.

 

Pošto je vreme bilo prijatno, većina vojnika se uglavnom sunčala na palubi. Jednog dana nakon nestanka karte, neko je primetio da motori broda miruju i da, po svemu sudeći, besciljno plutamo. Istog trenutka, krenulo je raspitivanje: koliko smo daleko od kopna? Dan je bio vedar, ali na horizontu nije bilo ni traga od obale. Narednici su se vratili sa odgovorom da smo upravo prešli polovinu puta. Nije imalo nikakvog smisla, ali tešili smo se da stara olupina kojom smo plovili verovatno ne može da ide brže.

 

Spremali smo se da nastavimo sunčanje, kada je neki momak uključio tranzistor. Umesto uobičajenog zujanja, koje smo jedino mogli da čujemo prelazeći okean, začuli smo jasno i glasno zvuke radio programa. Ne jednog, nego na desetine njih. „Temperatura na Tajms skveru je 96 stepeni“, sećam se da je jedan voditelj rekao. Čak su se i narednici i oficiri, koji po pravilu nisu umeli samostalno da misle, vidno iznervirali shvativši da smo blizu obale i da iz nepoznatih razloga nema žurbe da tamo stignemo.

 

Sutradan je bila ista pesma. Svako ko je imao radio, odvrnuo ga je do kraja. Slušali smo o gužvi u saobraćaju na autoputu Bruklin-Kvins i mostu Džordž Vašington, ali nismo videli kopno. Glasina koja je počela da kola, i koja nas je sve iznervirala, jeste da je mornarica čekala da prođe vikend za Dan nezavisnosti, kako ne bi morala da plaća prekovremeni rad lučkim radnicima za istovar. Šta god bio razlog, dok smo još jedan dan plutali nadomak obale, na brodu je izbila anarhija. Počelo je sa grupom vojnika koji su isekli svoje pantalone do iznad kolena, pretvarajući ih tako u šortseve i šetajući se goli do pasa.

 

Ostali koji je trebalo da budu demobilisani prihvatili su izazov. Počeli su da bacaju vojne uniforme u more. Manje gluposti za nošenje, glasilo je objašnjenje. Jedan pukovnik je došao i pripretio vojnim sudom kad pristanemo, ali niko nije obraćao pažnju, osim mene. Ja sam svoje stvari bacio po noći. Po sjajnoj mesečini gledao sam kako moje dugačke gaće jezde na talasima, a čizme poskakuju i zatim tonu. Na dan kad smo se usidrili, pročulo se da će popisivati sadržaj naših vreća, ali nisu. Jednom za promenu, vojska je jedva čekala da nas se otarasi.

 

Međutim, sa stotinama vojnika koji čekaju otpust, i budući da je moje ime bilo pri kraju alfabetskog spiska, prošlo je nekoliko sati dok konačno nisam završio sa papirologijom i dobio dozvolu da odem. Sećam se da sam protrčao kroz kapiju Fort Hamiltona i zaustavio taksi koji je upravi skrenuo u ulicu. Možda sam u prolazu gurnuo nekog vojnika i njegove roditelje, ali nije me bilo briga. Nisu mogli da me zaustave ni metkom. Bilo je tri po podne, i saobraćaj se već vukao na mostovima nad Ist Riverom, ali za mene je to bio pravi raj. Naslonio sam se na zadnje sedište i i upijao pogledom nebodere i užurbanu luku, kao da ih prvi put vidim.

 

Nijedan grad ne pokazuje takvu mešavinu lepote i ružnoće toliko drsko kao Njujork. Jedno je videti grad sa katedralama i drugim crkvenim tornjevima iz dolazećeg voza, kao u Evropi. Druga je stvar videti Menhetn sa zgradama svih veličina, nabacanim na gomilu manje-više nasumično, i ulice prepune svakakvih ljudi, i sve to istovremeno. Ni dan danas ne verujem svojim očima kad to vidim. I tog dana, zatekao sam sebe kako hvatam dah.

 

Nisam se loše proveo u vojsci; međutim, služiti vojsku slično je kao biti državljanin totalitarne države. Nikog nije briga ko si ti i šta misliš. To je problem sa civilima, objasnio mi je jednom jedan major. Nezdravo su vezani za svoje mišljenje. Suština čovekove ličnosti iskazuje se samo kroz poslušnost, potčinjavanjem nekoj organizaciji poput vojske, koja radi za opšte dobro, rekao mi je. Budući da sam bio samo običan vojnik, udostojio me je ove mudrosti jer sam tog dana bio njegov vozač. Klimnuo sam glavom, pokazujući da se slažem. Kad bi taj fašistički majmun samo video sve ove ljude ovde, mislio sam ja, dok me je taksi vozio kroz krcate, vrele, đubretom obasute, smrdljive i potpuno fantastične ulice Menhetna.


Tekst preuzet sa prijateljskog Peščanika

 

Tagovi: Charles Simic
Komentari (0)
Ostavi komentar
Ime:
E-Mail:
Poruka:
 
Svi komentari se prethodno moraju odobriti od strane administratora prije nego budu vidljivi na portalu.


Napomena:
BUKA se ograđuje od stavova i mišljenja iznesenih u komentarima postavljenih na našim stranicama. Svi stavovi i mišljenja komentatora odražavaju stavove i mišljenja isključivo onih koji ih postavljaju. Redakcija BUKE je u slučaju komentara koji izazivaju rasnu, nacionalnu ili vjersku mržnju, te potiču na nasilje dužna obavijestiti nadležne organe o takvom pristiglom komentaru.