Svetlana Slapšak: Plinska svjetlost

Objavljeno: 10.07.2013. - 15:30
U pedesetim godinama prošloga veka u psihoanalizi su počeli upotrebljavati izraz gaslighting, da bi opisali odnos dva čoveka u kojem jedan manipuliše psihičkim stanjem drugoga, izvodeći trikove, podmetanja i laži, tako da onaj drugi počne verovati da je psihički nestabilan ili bolestan.
Veličina slova: a a a

Zlonamerni mahinator najbolje “radi” ako je sa žrtvom u svakodnevnom kontaku – radno mesto, porodica, internat, ekipa i slično. Izraz je nastao po popularnom holivudskom filmu iz 1944. godine u režiji Džordža Kjukora i sa Ingrid Bergman i Šarlom Boajeom u glavnim ulogama, Plinska svetlost. Film je iskoristio pozorišni komad Patrika Hamiltona sa istim imenom, i kompanija MGM je u reklamnoj akciji za svoj film zapravo već uradila nešto vrlo slično psihološkoj manipulaciji koja je dobila ime po filmu: kompanija je po svaku cenu htela da uništi britanski film Plinska svetlost, nastao po istome pozorišnom komadu 1940, u režiji Torolda Dikinsona. Skoro je došlo do uništenja kopije ranijeg britanskog filma, i britanski stvaraoci su po prvi put videli kako izgleda nepoštena konkurencija u filmskoj industriji. Zvezde i agresivnost su obezbedili prodor poznijem američkom filmu na istu temu. Stariji film, verniji pozorišnom komadu, gledala sam u beogradskoj Kinoteci, i kada se pomene Plinska svetlost, mislim na tu verziju – no to je izuzetak, znak nekoga ko je opsesivno gledao filmove od rane mladosti.

U komadu i u filmovima sa imenom Plinska svetlost ubica bogate žene mora da se vrati na mesto zločina kako bi uzeo nakit koji nije uspeo da nađe kada je ubijao; najjednostavnije je da se oženi naslednicom svoje žrtve, kako bi nesmetano mogao da traži po njenim stvarima. Kako bi nju uklonio i ostao jedini zakoniti naslednik, on mladu ženu polako navodi na uverenje da je duševno nestabilna, ne bi li je na kraju zatvorio u neku instituciju: još jedno ubistvo bi bilo suviše opasno. Svoje traženje po stvarima prve žrtve, smeštenim na potkrovlju, ubica koristi da sluđuje svoju ženu: uverava je da jedina vidi žmirkanje plinske svetlosti (kada on radi na tavanu, svetlost se menja), uklanja predmete pa ih ponovo podmeće, izaziva njenu uznemirenost, pokazuje joj lažnim dokazima da gubi pamćenje, čak i potkupljuje nepoštene saradnike da povećaju utisak izgubljenosti i zaborava kod mlade žene. Prema njoj je sve vreme zaštitnički i napadno ljubazan, stalno opominje na traumatične događaje koji navodno ugrožavaju psihičko zdravlje njegove žene. Najciničniji njegov postupak je što traumu mlade žene zbog ubistva tetke, koje je sam izveo, iskorišćava kao osnovu za njenu psihičku ranjivost. Film deluje izrazito enervantno na publiku, i zapravo je označio početak jednog filmskog pod-žanra, u kojem se napetost povećava zbog društvene ili polne podređenosti žrtve psihičke mahinacije – nisu potrebne ni scene nasilja, ni akcija. Publika tokom gledanja ovakve drame, na sceni ili na filmu, ima želju da žrtvi raskrije mahinacije, i zbog nesposobnosti žrtve da to otkrije, većina se ozbiljno nervira. Da li gledanje takvog zapleta deluje terapijski, ostaje pitanje, kao i u mnogim drugim žanrovski uslovljenim  pričama. Psihičko nasilje je mnogo docnije dobilo i svoja pravna imena i osnove kažnjavanja i – harrassing, mobing. Ali unutar porodice ili para, sve one fine i svakodnevne prakse uništavanja psihičke stabilnosti drugoga još uvek leče samo psihijatri, ako žrtva ikada dođe do njih. A i kada dođe, može joj se desiti da, zavisno od stanovišta škole kojoj pripada lekar, i sama bude optužena za učestvovanje u surovoj igri. U svakome slučaju, “plinska svetlost” je  termin koji je među prvima u neku naučnu disciplinu došao neposredno iz popularne kulture, i time otvorio još jedan terminološki kanal; danas je mogućno da čak i Pi-ar trik, kao što je imenovanje teško razumljivog fizičkog fenomena “božijim” delićem pređe u svakodnevicu, i otvori još niz savršeno neodgovornih asocijacija, izmišljotina, i kolaža od stereotipa.

“Plinsku svetlost” kao izraz u svakodnevnom govoru sam prvi put čula od svoje majke i među njenim prijateljicama, kada su razgovarale o ženskim sudbinama. Nije bilo nikakve sumnje da se to pre svega odnosi na muževe i ljubavnike koji su nad ženama izvodili svoj autoritet i moć, pa tome još dodavali i zlobu odnosno loše namere. One su sve naravno videle film, i znale su o čemu govore. Može li se termin oživeti bez toga? Sa malo napora, da: dovoljno je da film ponovo emituje neki televizijski kanal za one koji ne umeju da skidaju stare filmove sa Interneta. Stvar bi imala smisla i u okviru neke građanske akcije osvešćivanja i uzimanja stvari u građanske ruke. Reč je naime o tome da ima veoma mnogo elemenata “plinske svetlosti” u onome što se već nekoliko meseci događa građanima Slovenije: neko ih sistematski izluđuje. Uvedeni su, nekom vrstom civilnog puča – odnosno izrugivanja tehničkom uslovu parlamentarne demokratije, većinskom rezultatu izbora, u odnos u kojem su predodređeni da budu podređena žrtva; sistematski su zastrašivani traumama iz prošlosti da bi im sećanje bilo relativizovano, a kolektivni zdrav razum (zasnovan na dobrom školskom sistemu) uništen; neke od novijih trauma, recimo izbrisane, smislili su i realizovali upravo oni koji ih danas izluđuju; svakodnevni život građanstva i odgovornost građana u realnome svetu sistematski se predimenzioniraju, zamagljuju, predstavljaju kao nešto užasno, tako da građani budu stalno uplašeni za svoju sadašnjost i budućnost, što se podstiče kako selektivnim merama, tako i napujdavanjem jednih grupa na druge; reagovanje na nevolje je osnova za novu optužbu, i istovremeno dokaz prethodnih i budućih slabosti i imaginarnih grehova; stalno se računa na samoispunjavajuće proročanstvo, u koje se do mile volje ubacuju laži, kako bi se građani dezorijentisali. Konačni cilj je simboličko, “institucionalno” zatvaranje građanstva pod potpunom konrolom vladajućih, ili tačnije izluđivača – onda bi mogli pristupiti neometanom razdeljivanju blaga koje traže. Kada nesrećna žrtva počne da sama “uviđa” kako ludi, vladajući mogu primeniti malo hladnih ili toplih obloga, ali oni služe samo konačnom uništavanju žrtve. Izolacija žrtve je u tome smislu ključna strategija: kritički razum društva treba institucionalno paralizovati, strahom i ograničenjem mogućnosti delovanja, tako da nimalo ne pomaže javnom mnenju – sem pojedinačno, a takve pojedince je onda lako izolovati i jednog po jednog neutralizovati. Zatvaranje slavina za preživljavanje rešava problem neinstitucionalnih potencijalnih kritičara i bundžija. Istovremeno se posegom u najmanje ispostavljene grupe i njihova prava postiže strukturna nesigurnost društva. Trik, laž, manipulacija, zataškavanje zločina i ostrašćena krađa negde gde građani ne vide – to je metodologija “plinske svetlosti”. U tim postupcima nema ni traga nekom osmišljenome tekstu, dakle ideologiji: ne treba nikako dozvoliti da vladari javnoga govora sebi daju taj potpuno nezasluženi kompliment. Treba nam glas iz tame, iz publike, da nas probudi i da, umesto da lijemo suze u čaj kao Ingrid Bergman u filmu, bacimo čajnik u glavu onome ko nas žrtvuje sakrivanju svojih zločina.

 

Peščanik.net

Komentari (1)
Objavljeno:
Ova gospođa puna mržnje prema srpskom narodu i državi (bivšoj federalnoj jedinici) gdje je rođena, kada se pojavi na B92 odmah se može očekivati da će ponovo i po koji put blatiti srpski narod. To ona ne radi slučajno.
Ostavi komentar
Ime:
E-Mail:
Poruka:
 
Svi komentari se prethodno moraju odobriti od strane administratora prije nego budu vidljivi na portalu.


Napomena:
BUKA se ograđuje od stavova i mišljenja iznesenih u komentarima postavljenih na našim stranicama. Svi stavovi i mišljenja komentatora odražavaju stavove i mišljenja isključivo onih koji ih postavljaju. Redakcija BUKE je u slučaju komentara koji izazivaju rasnu, nacionalnu ili vjersku mržnju, te potiču na nasilje dužna obavijestiti nadležne organe o takvom pristiglom komentaru.