Najbolji dokaz za to je da je još krajem šezdesetih odbranio doktorat iz matematike i fizike, ali ljubav prema filmu bila je jača. Takav preobražaj teško je zamisliv i u Kafkinoj glavi, ali napuštanje sigurne naučne karijere radi bavljenja nezahvalnim poslom filmske režije je sam po sebi fenomen.
Sam prelaz iz prirodnjačkih nauka u svet umetnika i nije bio tako naprasan. Tokom šezdesetih bavio se amaterskim filmom, prvenstveno za potrebe holandske mornarice. U službenoj biografiji stoji da je radeći za televiziju dobio nagradu za TV- seriju Floris (1969).
Užitak na holandski način
Pravim početkom filmskog putešestvija se smatra 1971, kada režira svoj prvi igrani film Neki poseban način, u kojem se obrađuje prostitucija. Prvenac postiže veliki uspeh u samoj Holandiji. Svoj revolucionarni diskurs u sledećim filmovima neće menjati, što će mu poslužiti da već krajem sedamdesetih postane poznat izvan granica Holandije i time stekne atribut kultnog autora. Za takvu reputaciju pobrinuli su filmovi Turski užitak, Borba na život i smrt i Seks na motoru gdje se Verhoeven vešto poigravao sa cenzorima, pa ne čudi opšta ocena da je reč o mekim pornićima, u kojem su osećanja svedena na minimum (Rajko Radovanović; Holivudske priče). Iz navedenih ostvarenja ističe se Rutger Hauer kao nosilac glavnih uloga, čime je dokazao svoj raskošni glumački talenat, posle čega će uslediti zanimljiva glumačka karijera u Holivudu.
Sam profesor Verhoeven snimiće još jedno ostvarenje u domovini- Četvrti čovek, erotski noir film o piscu homoseksualcu, čime je još jednom dirnuo u tabu područje malograđanštine. Nažalost, samo pojedini naslovi iz "holandske faze" su dostupni u videotekama ili određenim TV stanicama.
Nemogućnost da nađe zajednički jezik sa domaćom filmskom industrijom je glavni razlog prelaska u holivudsku produkciju. A da je imao šta da pokaže, publika je imala priliku da se uveri već sa njegovim sledećim filmom, srednjovekovnim epikom- Krv i Meso (1985), posle čega shvatanje o romantičnom srednjovjekovnom ugođaju gde se prepliću plemenitost, patriotoizam i vera u Boga ( pozdrav D. Kalajiću!) definitivno gubi verodostojnost. Verhoevenova slika perioda "mača i magije" je prepuna pohlepnih ratnika koje interesuje samo ratni plen, grabežljivih plemića opterećenih osvajačkim ambicijama i nasledstvom, sveštenika i glupavih sledbenika koji su odavno prodali dušu đavolu, uz sveprisutnu kugu koja uzima svoj danak na svakom koraku. Začin na sve to prljavi seks kojim su svi opterećeni, od mlade Agnes (sjajna J.Jason Leigh), čiji djevičanski seksualni nemir ne može da podmiri ni skupina pijanih drumskih bandita predvođena odvažnim Martinom (R. Hauer). Takav slučaj je i čuveni vojskovođa kapetan Hokvud, koji provodi svoje penzionerske dane uz izlečenu opaticu ("U ratu vojska i crkva su jedno, zar ne"?). Nemoral na srednjovekovnom ratištu 1501.g, za većinu je normalna stvar, ali čini se da situacija ništa nije poboljšana i narednih 500 godina (Das ist Balkan). Posle ovakvog prikaza niko se nije usudio da progovori na tako eksplicitan način i zadugo će "Verhoevenov briljantni, Rembrantom nadahnuti vizuelni stil predstavljati labudovu pesmu jednog žanra"( D. Jeličić; Ritam).
Totalni uspeh
Pobeći iz sadašnjosti bila je prava formula za otkačenog Holanđanina, ali ovog puta odlučio se pozabaviti budućnošću gde se posvetio naučnoj fantastici, žanru koji će mu pružiti sjano utočište od potencijalnih cenzora i lažnih moralista. Rezultat je opštepoznat: remek dela Robocap i Totalni opoziv će pomeriti granice žanra, a Verhoevenu doneti kreativnu slobodu, gde će njegovo matematičko poimanje doći do punog izražaja. Ta druga polovina osamdesetih i sam početak dvedesetih u Holivudu dovešće novi Trijumvirat na sam vrh uspešnosti, u sastavu: John MacTiernan, James Cameron i Paul Verhoeven. Ova naizgled neobična režiserska trojka uvešće nove standarde kada su u pitanju žanrovi: akcija, SF i triler. Inovacije u filmovima poput Terminator 1&2, Aliens, Predator, Die Hard, Robocap i Total Recall našle su sjano uporište i kod novostasale kritike ali isto tako i u mnogobrojnoj publici. Tih godina holivudskih mešetari predvođeni Spielbergom izgledali su poprilično smešno u odnosu na veliku trojku. Možda najbolju ocenu značaja novih režisera iznio Arnold Schwarzenegger, u tom trenutku najveća holivudska akciona ikona: " Ta tri momka su vrlo slična. Žele da učestvuju u akciji radije nego da sede u stolicu i režiraju ... Cameron je u Terminatoru insistirao na tome da mi pokaže kako se vozi motor, McTiernan se zalepio za drvo dok mi je pokazivao kako se ljulja na užetu, dok je Verhoeven otišao korak dalje. Odglumio je svaku scenu pre mene".
Uspešnost u SF-vodama ogleda se u tome što se tad u prvi plan ističe nova osobina u njegovom umetničkom svetonazoru. Posle opsednutosti raznolikim varijacijama seksualnosti, na red je došao totalitarizam. Za razliku od svojih kolega koji su dotični fenomen razmatrali isključivo kroz fašizam ili komunizam; Verhoeven, kao što priliči njegovom karakteru, ide korak ispred ostalih. On se pozabavio totalitarizmom prividne demokratije (Biljana Maksić; Svetlo u tami). Ono što proizilazi iz njegovih filmova je pitanje kakva nas budućnost očekuje ako je sva kontrola u rukama par moćnika na čelu velikih korporacija, koji na krajnje prefinjen način uveravaju građane da žive u idealnim demokratskim uslovima, dok u pozadini teže da nam kontrolišu čak i snove.
Iako pojedini kritičari odnos Zemlje i Marsa u filmu vide kao odnos Zapada i Istoka, u osnovi je reč o večitom razmišljanju o odnosu Dobra i Zla, dva komplementarna elementa koja kroz istoriju menjaju samo formu, dok sadržaj ostaje (večito) isti.
Instikt za bludničenje
Sam Verhoeven nije se želeo uljuljati na hvalospevima koji su stizali sa svih strana. Udruživši se sa scenaristom Joe Esterhazyem odlučuje da pomeri granice u oblasti erotskog trilera filmom Niske strasti (Basic Instict). Uzlazna putanja karijere čini se dostiže masovnu popularnost, jer eros& tanatos imaju daleko više pristalica od neke ozbiljne SF-opere. Uz sjajan glumački par (Sharon Stone & Michael Douglas) film postiže planetarni uspeh. Posle Rutgera Hauera, novo Verhoevenovo glumačko otkrovenje i sex-simbol No.1 je fatalna Sharon Stone, kojoj film služi da se definitivno vrati iz mrtvih (tokom osamdesetih mnoštvo nebitnih uloga). Sjajan zaplet, odlične erotske scene (o čijoj verodostojnosti se vodila velika polemika, sjajna karakterizacija likova učiniće Niske strasti pravim 'kamenom temeljcem' kada je u pitanju erotski triler, na osnovu čega će nastati bezbroj bledunjavih kopija tokom dvedesetih.
Očito uljuljkan konstantnim uspehom Verhoeven se upušta u nastavak saradnje sa Esterhazyem. Rezultat je bio Showgirls, priča o losanđeleskom svetu striptizeta, za čije snimanje utrošeno 40 miliona dolara. Epilog ovako ambicioznog projekta bio je veliki krah kod američke kritke, kao i relativni neuspeh na kino blagajnama. Basic Instict je izgledao nedostižan, iako Showgirls nudi obilje scena obnaženog tela, uglavnom izazovne Noumi (Elizabeth Berkley), nekoliko vrućih lezbejskih scena, uz dodatno bludničenje u bazenu, i kao šlag na tortu, jedno brutalno silovanje. Zlobnici bi rekli tipično verhoevenski. New Yok Times je ocenio film kao "hladan i lišen svake veselosti", a Enterainment Weekly kao "šupljikavu operetu". Naravno, svi su čekali da Verhoeven posrne, kako bi se lakše okomili na njegovu karijeru. Sam film bio je daleko kvalitetniji od svih ocena. U pitanju je vizuelno sjajna erotska opereta, ispod koje Verhoeven upućuje kritku L.A. establišmentu, prikazujući šta se dešava iza kulisa glamuroznih predstava. Naravno, podršku nije dobio od Holivuda, čak je postavljen na srub srama, iako mu nije bilo teško da lično primi Zlatnu malinu za "najgori film godine". Sam Verhoeven bio je svestan da mora raskinuti saradnju sa Esterhazyjem, dok neuspeh filma objašnjava: "Ljudi koji bi rado odgledali film zbog njegove poruke, nisu ga videli, a oni koji su ga gledali bili su razočarani zato što nije čist pornić". Ipak, jedno je sigurno: Verhoeven je još jednom potvrdio da nema konkurenciju kad je u pitanju snimanje erotskih scena.
Genocid nad bubama
Zaokruženje jednom tematikom u kojoj glavno uporište ima seks, Verhoevenu je bio neophodan veliki comeback. To je upriličio tri godine posle fijaska, u ekranizaciji kultnog SF-autora Roberta A. Heinleina Svemirski vojnici (Starship Troopers), u kojem čovečanstvo vodi ogorčenu borbu sa najezdom džinovskih insekata. Za tu priliku Verhoeveen angažuje Phila Tippeta, majstora za specijalne efekte, kojem je najbolja preporuka bila rad na Parku iz doba Jure. Upravo te tri karike (scenario, režija i efekti) djeluju savršeno, što će ovaj film učiniti jednim od najboljih filmova 1998. (a bogami i šire). I ovog puta slavni reditelj se našao na optuženičkoj klupi zbog nacističke stilizacije (simboli, zastave, vojničke uniforme, euforija i jedinstvo u borbi protiv mrskog neprijatelja). Autor se branio da ne želi da pravi filmove poput "dobrotvornog" Dana nezavisnosti, jer on rat tretira onakvim kakav on i jeste; dakle kao pitanje života i smrti. "Mi ubijamo mnoge od svojih heroja u filmu". Upravo nedostatak šminkerskog stylinga nudi i takve prikaze gde bube jedu i komadaju vojnike, ali s druge strane i vojnici nemilosrdno tamane ogromne bube. Za ljubitelje bizarnosti, režiser nudi eksplicitno krvavu utrobu, dok udovi vojnika 'frcaju' na sve strane. Verhoeven je casting napravio bez velikih glumačkih zvezda, ali mladoliki Casper Van Dien, Dina Meyer i Denise Richards pokazali se dostojnim zahtevnih glumačkih zadataka. A sama Richardsova postala novi sex -simbol Holivuda ( Divlje strasti & nova Bond girl).
Moralna nevidljivost
Pokušaj da konačno velika filmska epopeja o Krstaškim ratovima (Crusade) zaživi, gde bi ponovo udružile snage Arnie&Paul, posle čega-verovatno- zadugo nikome ne bi palo na pamet da se bavi srednjovekovnim spetaklom, zaršava neuspehom i novim odlaganjem. U toj pauzi Verhoeven se zadržava u SF-oblasti, Columbia Pictures odobrava čak 85 miliona $ za najnoviju avanturu o nevidljivom čoveku - Hollow Man (Čovek bez senke). taj fenomen oduvek je bio zastupljen još iz vremene ekranizacije H.G. Wellsa (Nevidljivi čovek) daleke 1933, pa sve do Carpenterove neuspešne pustolovine iz 1992. (Memoari Nevidljivog čoveka). Glavni motiv Verhoevena za još jednu studiju o ljudskoj izopačenosti, bio je lično Platon koji je svojevremeno izneo zanimljivu teoriju o nevidljivosti: Čovek nema urođen osećaj za pravdu i moralnost, dok su, zapravo stečene zbog mišljenja drugih o nama. Upravo
zbog toga kad bi čovek bio nevidljiv, on bi se oslobodio moralnih stega i počeo da krade, siluje i po volji da ubija.
Verhoeven na određene osude američkih kritičara da je površno iskoristio zanimljivu ideju o nevidljivosti, prokomentarisao: "Ko sam ja da protivrečim jednom Platonu".
Ovaj ambiciozni SF sa elementima horora u kojem, zahvaljujući svemogućim efektima, vidimo postepeni gubitak vidljivosti, je u stvari priča o nadarenom naučniku Sebastianu Caineu (Kevin Bacon), opsednutim kompleksom Boga, spremnog da na sebi eksperimentalno primeni epohalni pronalazak. Kada se ustvrdi da ljudski organizam i nije reverzibilan kao i životinjski, počinje izopačenje doktorove savesti i zadovoljenje perverzne podsvesti (voajerizam, netrepeljivost prema bivšoj devojci i okolini...).
Hollow Man u drugoj polovini pretvara se u krvavi pir, gde se javlja asocijacija na kultni Alien, mada ni usporedba sa Muhom D. Cronenberga nije bez osnove. U svakom slučaju, iako Vehoevenov Hollow Man pati od šupljikavosti, uspeh mu je zagarantovan, što ovom genijalnom reditelju daje odrešene ruke za sledeće projekte poput istorijskog epa sa Schwarzeneggerom ili možda neke nove SF fantazmagorije gde ćemo možda najbolje shvatiti kakvi su to (zapravo) ljudi danas.
P.S. Dok je rediteljskih "veličina" poput R. Emericha, sigurno je da še i naredni milenijum proteći u znaku Paula Verhoevena.
