ŽIVOT U INOSTRANSTVU

Odlučan sam da se ne vratim

Objavljeno: 06.08.2012. - 09:35
Do porodice se dakle jako teško stiže. Samo ludački hrabri ili prosto ludi se venčavaju. Natalitet, naravno, opada, ali koga se to tiče... Porodične vrednosti? Grand produkcija vam vaspitava decu, ne ulica. Sada se sedi u kafićima, osmatra se ko prolazi i kako je obučen, s kim je, kuda bi mogao da ide... Omladina lenstvuje, jer čeka da im se da posao. Samo, posao se ne dobija, već pronalazi, draga omladino.
Veličina slova: a a a

Odlučan sam da se ne vratim u Srbiju.

Toj zemlji ništa ne dugujem, a one je meni mnogo toga uskratila. Ono što su mi roditelji preneli i omogućili bilo je više nego što je većina mojih prijatelja mogla da očekuje od svojih roditelja, a to je teret posebne vrste koji me je uvek tištio.

Prvi put sam Srbiju ozbiljno napustio 2009. godine, na mesec dana. U pitanju je bila letnja škola u Austriji. Usledila je druga, narednog leta, a potom i studijski programi. Roditeljima dugujem što su uz očigledan napor letnje škole finansirali, verujući da to vodi mom napredovanju u učenju nemačkog. Za studije sam se sam izborio, dobivši stipendije. Otada živim uglavnom nezavisno, finansijski pre svega, u Gracu.

Glavni motiv moje želje da napustim Srbiju je potreba da napustim nezdravo okruženje.

Frustracije kojima sam bio okružen na svakom koraku, a kojih sam se klonio koliko sam mogao, su pretile da me izmene i pretvore u roba okolnosti koji bi opet gajio sopstvene frustracije zbog nemogućnosti da utiče na svoju sredinu. Osim toga, plašila me je predvidivost moje dalje sudbine. Priča poznata – škola, fakultet, posao, porodica... Samo, život u Srbiji odavno nije tako jednostavan, jer formalno dostizanje ovih ciljeva ne vodi ispunjenosti koju sam tražio.

Obrazovanje, ma koliko neko trubio da je najbolje, zapravo je katastrofalno loše. Ne tvrdim da je nastavni program sam po sebi loš, ali sistem ne valja. Učitelji, nastavnici i profesori su možda najveći gubitnici tranzicije. Ne toliko u finansijskom smislu, koliko u gubitku na statusu u društvu, a što se odražava na odnos nastavnik-učenik-roditelj. Obrazovanje, generalno, gubi trku sa vremenima u kojima živimo, a biti intelektualac nije na listi želja današnje omladine.

Fakulteti, a ima ih raznih, nisu u funkciji privrede i razvoja nauke. Nije mi poznato da na našim fakultetima profesori svojim studentima zadaju da, na primer, kontaktiraju veliko preduzeće i sa njima izrade strategiju poboljšanja energetske efikasnosti, što sam lično imao prilike da primetim u Austriji. Od kolike je to koristi za studente, a posebno za privredu, ne moram da objašnjavam. Ko razume, shvatiće.

Pronalaženje posla je toliko dugo problem našeg društva da postoji više stereotipa – gastarbajteri, politički kadrovi, poslovi preko veze/kreveta, praktikanti-volonteri. Birajte, šta god vas najviše tangira. Samo nema meritokratije. Industrija širom Srbije odumire pod pritiskom nove klase „privatnika-kapitalista“ (udruženih sa potkupljivim političarima), koji su privatizovali nekadašnju zajedničku imovinu, a onda je rasparčali, rasporodali i uništili, zajedno sa životima radnika.

Do porodice se dakle jako teško stiže. Samo ludački hrabri ili prosto ludi se venčavaju. Natalitet, naravno, opada, ali koga se to tiče... Porodične vrednosti? Grand produkcija vam vaspitava decu, ne ulica. Sada se sedi u kafićima, osmatra se ko prolazi i kako je obučen, s kim je, kuda bi mogao da ide... Omladina lenstvuje, jer čeka da im se da posao. Samo, posao se ne dobija, već pronalazi, draga omladino.

Uprkos mom (očiglednom) dubokom razočaranju u srpsko društvo, uhvatim sebe i to jako često kako pravim planove za promene. Smišljam koncepte za poslove koje bih osnovao, razmatram korake koje bih preduzeo u rešavanju nekih pitanja, planiram „povratak na velika vrata“. Verujem da je to zajedničko mnogima koji su u inostranstvu.

Samo, unapred i sam znam da su naši „prosvetiteljski“ projekti osuđeni na propast. Naš povratak ne pokreće masovne promene o kojima maštamo. Možda regresiramo, prerano odustajemo, ne pristupamo problemu na pravi način. Možda nas sredina namerno sputava, možda nas ne razumeju. Sve u svemu, jedan čovek teško da može da izazove velike promene. Osim, ako taj čovek ne postane deo grupe ljudi sa istim ciljevima.

Moja najnovija razmišljanja o pokretanju promena u Srbiji su usmerena na organizovanje u građanske inicijative. Primećujem da se u Srbiji već nešto dešava. Postoje grupe ljudi koji rade na promenama, poput organizovanog revolta protiv Bus Plus-a, Beociklizacije, Srbije u pokretu, itd.

Srpsko društvo je nenaviknuto na ovakve pokrete. Kod nas je država glavni akter u svim oblastima, pa (paradoksalno) i u organizovanju civilnog društva. A upravo bi civilno društvo moralo da kontroliše politiku i vlast, a ne obrnuto. Građani, umesto podanici.

Da li je u inostranstvu život bolji nego u Srbiji? Kvalitetniji je (reći da je bolji podrazumeva normativne stavove, u šta ne želim da se upuštam), a verujem da je to posledica razlike je u organizaciji društva.

„Napolju“ društveni sistem funkcioniše, dok je naš napravljen da bude paravan za sistem političkih beneficija i organizovanu krađu građana. U kojoj meri je krivica na nama, a u kojoj na Velikim silama, to nije nebitno, ali ne treba da nam bude fiksacija. Na nama je da puno radimo na izgradnji sopstvenog društva, u skladu sa minimalnim konsenzusom oko pitanja korupcije, ravnopravnosti, tolerantnosti jednog građanskog društva u kome pripadnost manjinama ne predstavlja faktor u određivanju i ostvarivanju prava. Jedino organizacije civilnog društva mogu stvoriti svest o ovome, zato želim da se angažujem, a poziv upućujem i svima ostalima.

Željeni efekat je promena svesti da se loše stvari ne tolerišu. Pripadnost grupi može pružiti osećaj samouverenosti da istupite protiv nečega i otvoreno kažete da to nije u redu. Promena na bolje, ma koliko mala bila, je dobra, ne treba očajavati.

 

Nikola Stefanović, Grac, Austrija

 

Tekst je preuzet iz Politike

 

Komentari (8)
Objavljeno:
Ideje i vizije o povratku i angazovanju da se ucini nesto za drustvo koje krece ka nekom vidu ambisa i haosa mi nisu strane. Znam nemalo ljudi koji su "vani" i koji imaju zelju da urade slicne stvari. Medjutim, kako vrijeme odmice sve mi to lici na onu Gruca Marxa: "Dosao sam, o domoroci, i donio sam vam civilizaciju. Molim vas da je ne pokvarite posto moram da je vratim nazad." Poenta je da je jako tesko prepricati ljudima kako je to "vani", moraju samo da vide. Vidio sam svojim ocima kako neki nasi direktori u drzavnim firmama odlaze po prvi puta u London ili Brisel i vracaju se blago zabezeknuti razlikom izmedju biznisa i politike ovje i "vani". I nakon toga govore kako bi trebalo sve studente organizovano u okviru studijskog obrazovanja slati po par mejseci "vani" da vide kako to svijet radi ne bi li nam nekako prenijeli nekom vrstom zaraze taj dobri virus pa da se konacno osvijestimo. Vremenom sam odustao od donosenja civilizacije kuci iz koje sam otisao "vani", jer nisam siguran da je domoroci ne bi pokvarili i to nepovratno. Ne zato sto su domoroci ili sto su nesposobni, nego jednostavno zato sto im se ne moze prepricati kako to sve izgleda. Promjenu ne mogu donijeti izvana, ona mora da se desi iznutra, ma koliko to otrcano zvucalo. A to znaci da moras da se vratis iz "vana" nazad i da nastavis da zivis u onome iz cega si otisao. Mislim da se meni to nece skoro desiti.
Objavljeno:
Mozda mi u inostranstvu ocekujemo previse, ta "velika vrata"koja pominjes, a sve sto je zaista napravilo promene je uslo na mala vrata! Dok ne budemo poceli da cenimo sebe i ono sto imamo, nece nam biti ni pomaka ni napretka! Pogledaj samo malog Filipa , poceo je sa 15 godina!!!
Objavljeno:
Sve, sve..., ali svi trče nazad u Srbiju, ma koliko god ona bila gadna i neprijateljski nastrojena prema svojim građanima, ne?
Jod
Objavljeno:
Najveća nesreća ove zemlje je što je Srbi naseljavaju :D Sama riječ kaže "Srbska posla !" Nemojte se lingvisti naći uvrijeđeni, ipak je palatalizacija hrvatski proizvod. Njihov način borbe protiv svega što bi se Srbima moglo pripisati. :srbin
Ana
Objavljeno:
BRAVO! BRAVO!
Objavljeno:
Imam isto iskustvo kao i pisac teksta. Sustina je ista, samo sto sam ja iz Bosne i Hercegovine i zelim se vratiti. Takodjer, vec 9 godina boravim u Gracu u Austriji. Gornji tekst potpisujem. Ali najveci problem za povratak nisu samo "elite" koje vec 2 godina pljackaju narod, nego i njihova djeca i rodbina i "njihovi mladi" koji su "kupili" diplome i koji obrazovane i iskusne mlade ljude iz inostranstva ne mogu gledati. Time su nase sanse za pronalaskom posla ili pokretanje biznisa ili organizacija uveliko onemogucene. O predrasudama o dijaspori moze se napisati roman, a to je za nas jos dodatni, veliki kamen spoticanja. I onda se covjek pita : koliko se to isplati i da li je bolje ostati i biti stranac ili vratiti se i kod kuce biti stranac. S postovanjem...
Objavljeno:
najveca nesreca ove zemlje i jeste sto su mladi, pametni, ljudi koji promisljaju , otisli, obeshrabreni i , moram priznati, realni, da ne mogu nista da uirade, kako bi se zemlja upristojila.lepo je sto nikola nije odustao i moglo bi biti vazno da se takvi javljaju i pokusaju , makar , da ukazu na neke mogucnosti, onima koji su ostali. dosta nam je onih koji su se poslednjih 20 godina oglasavali iz inostranstva deleci lekcije o patriotizmu, o katastrofalnom zapadu, pri tom im nije padalo na pamet da se vrate pa da dele svakodnevicu sa nama.
Che
Objavljeno:
Koja realnost
Ostavi komentar
Ime:
E-Mail:
Poruka:
 
Svi komentari se prethodno moraju odobriti od strane administratora prije nego budu vidljivi na portalu.


Napomena:
BUKA se ograđuje od stavova i mišljenja iznesenih u komentarima postavljenih na našim stranicama. Svi stavovi i mišljenja komentatora odražavaju stavove i mišljenja isključivo onih koji ih postavljaju. Redakcija BUKE je u slučaju komentara koji izazivaju rasnu, nacionalnu ili vjersku mržnju, te potiču na nasilje dužna obavijestiti nadležne organe o takvom pristiglom komentaru.