Mladi bračni par dobio podmladak. Slede babine, odnosno pokloni sa sve turanjem para pod jastuk. Cifra je impozantnija, a babine posećenije ako je dete plod ukrštanja partijskog perspektivnog kadra, a još bolje ako je već i rukovodeći. Šef partije sa svitom dolazi, vadi šuškavu novčanicu od bar 500 eura i spušta pod jastuk, ne baš diskretno. Sad budi kreten, pa spusti neku crkavicu u vidu pedesetak maraka! Još je cifra veća ukoliko je partijski podmladak i sam podmladak nekog osnivača ili utemeljivača, zaslužnog za sve i svja. Potpuno je nebitno šta je sve i koga utemeljio, ukoliko je partija u kojoj je sada na vlasti. Redaju se gosti, viđeniji i manje viđeni, a posebno su darežljivi oni koji imaju neki problemčić koji treba da se reši, pa se tako dokazuju i domaćinima, ali i gostima. U tako opuštenoj atmosferi, zna se, srce se razgali nakon kojeg pića, obećanja lakše daju, a i fotografija sa takvog okupljana je vrlo korisna. „Sedim ja baš tako sa predsednikom ...“
Isto, samo mnogo profitabilnije se dešava na krštenju kod hrišćanskih konstitutivnih naroda, sunetu kod islamskih konstitutivaca,...Redaju se krizma kod katolika, slave kod pravoslavaca, svadbe na sve tri kosntitutivne strane... Osim Ostalih, kojima se niko ne udvara, jer ne mogu na vlast. Ne treba zaboraviti polazak u školu, pa mala matura, pa velika matura, fakultet, diploma, onda opet svadba, rođenje i ukrug. Tokom razvoja ovakvog političkog mladunčeta, sledi zaposlenje i to ne makar kakvo, plate se i školarine za kojekuda, srazmerno da li ima respektabilan IQ plus trun dostojanstva, ili mu moraju kupovnom diplomom to nadomestiti. Jaslice i obdanište obezbeđeni za prestolonaslednike, ukoliko nije posebna teta dovedena koja, usput, treba i rodbini da objasni za koga da glasaju. O stanu, autu i sličnim preko potrebnim stvarima da i ne govorim. Svadba, sahrana, slava, krštenje i slično obavezno ide na račun budžeta. Valjda se zna kako se to pribije uz neke druge fakture.
Evo, na primer, znamo kako ugostiteljska služba na dan slave Najgolemijeg sina RS radi samo do pola deset ili deset, a onda idu na imanje da služe goste za slavu, krštenje ili šta već Sin odluči da proslavi. U toku je mesec Ramazana (čestitam!), pa se pitam koliko je iftara u značajnijim kućama bilo o vlastitom, a koliko od državnom trošku. Ah, pa znam ja i one koji su pomen svojim najbližima organizovali na teret budžeta. Sva pića, sva hrana predstavljeni su kao reprezentacija. Kad čovek pogleda fakture, reklo bi se da su svi zaposleni naglo ožedneli, a primili injekcije za poboljšanje apetita, pa niti ih nahraniti, niti ih napojiti. Već sam pisala i o ministrima koji kolače, voće i koješta iz čuvenog restorana u Kompleksu nose i kući. Ili o onome čiji vozač je kupio račune po restoranima, pa u blagajni uzimao keš i time plaćao režije za ministra.
Odlazak na odmor je o trošku budžetskom takođe. Ako ništa drugo, prevoz, telefon i poneki račun plati budžet. Inače je i više, posebno ako se zna da pojedini ustupaju i svoje kuće visokim dužnosnicima ili im preko firme plaćaju hotele, služe ih i zanose im na krivini plaćajući tako ulaznicu za taj odabrani krug, za neku dozvolu ili mogućnost da se dobije posao na onom što još uvek nazivaju tender. Sećam se, recimo, kako mi je gazda jedne farmaceutske kuće pričao da im je jedan od bivših glavnih direktora Fonda tražio ipak isključivo keš, a odbio plaćen put oko sveta za njega i suprugu. Keš je keš, reče on, šta me briga kako izgleda svet! Pošto nisu mogli udovoljiti traženoj cifri, posao je propao, pa ni para, ni sveta. Doduše, kad progovori, i vidi mu se da nije sveta video, niti ga svet interesuje.
Stanovi i kuće po susednim zemljama su, takođe, obavezni, a njih završi izvođač radova svega i svačega: niskogradnje, visokogradnje, enterijera, kanala, tunela... Kao što u monarhijama postoji frizer ili krojač kraljevske porodice, kod nas postoje građevinari, ugostitelji, inžinjering kuće, itd. kraljevske partijske porodice. Ko se ne snađe, toga smene, jer nemaju za šta da ga ucenjuju i da njime mlate.
Potpuno je nebitno koliko partija promene tokom svog političkog razvojnog puta svi ovi likovi koji su, potpisujem, ugrađeni u sve nabrojano, a i mnogo, mnogo, mnogo više. Takojevići opstaju i desno i levo, s tim da svaki put proglase da su našli pravi put. Kako god vrludali, pravili zaokrete, u jednom danu davali tri izjave potpuno oprečne ili krajnje konfuzne, oni su uvek na pravom putu, jer uvek slede trag i miris novca, lezilebovanja ili vođinog dupeta.
Preko 8.000 kandidata je na ovim izborima, što znači jedan kandidat na 500 stanovnika. Ispada da nam je svo punoletno stanovništvo u nekoj partiji kad se ovoliko kandidata iskristalisalo. Pri tome, poslanici su nam plaćeniji po satu nego sam Obama, predsednik najmoćnije države na planeti. Računica je jasna. Jedan parlamentarac na državnom nivou što kroz platu, što kao član neke komisije, privilegije, odvojen život, stan i slično uzme 80.000-100.000 godišnje iz budžeta. Ono što se zna. Zasedanja su jednom ili dva puta mesečno plafon. Između toga eventualno neka komisija. Radnih sati u proseku dva dnevno kad se na radne dane rasporedi ovo pregalaštvo. Maksimum. Obamina plata je 300.000 eura godišnje, a sigurno da radi bar 10 sati dnevno (i vikendom) i uz to je predsednik ekonomski najmoćnije i vojno najjače zemlje na svetu. Dakle, za prosečno dva sata rada i to samo radnim danima, poslanik je plaćen nekih 73-91 euro po satu. Obamina satnica, ako računamo da radi svaki ubogi dan po deset sati (makar se slikati mora i nikada slobode) iznosi oko 80 eura.
Dejvid Kamerun, britanski premijer, godišnje primi na ime plate 65.000 eura i morao bi se stideti pred našim uspešnim političkim facama. Ne treba napominjati da mora u funtu prijaviti imovinu i pre i posle funkcije, pa otpada ona priča našeg predsedavajućeg kako je pola miliona keša samo na računima u domaćim bankama rezultat rada „na projektima“! U Velikoj Britaniji poskidaše poslanike što su iz budžeta, na primer, platili osvetljenje u svojoj kući, a kod nas ako mu podobna firma ne napravi bar jednu kuću prve godine mandata, smatra se neuspešnim i budalom. Hoćemo li napominjati da povoljne „kredite“ dobija cela porodica i podobni iz šire familije?
Nisam sve nabrojala. Mogla bih do sudnjega dana. Onaj ko neće u to kolo, kratka mu je karijera. Nemojte da se lažemo. Zato moram da pitam gospodina Čeku, za kojeg sam se borila i izborila te 2005-te godine, kako može da na revizorski izveštaj koji ukazuje da se utajilo preko 60 miliona KM deficita, mimo onih prikazanih 160 miliona, i sav jad onolikog trošenja stavi potpis i kaže da je „sa rezervom“? U kojoj državi na svetu to može da dobije prolaznu ocenu?! Odakle dvostruki standardi da sada hvali nešto što ubija količinom drskosti? Kako može privatno da se jada šta sve trpi i kaže da nije budala da izgubi glavu, a javno umotava u celofan? Je li preostalih dve godine njegovog mandata vredno obraza i profesionalnosti? Kako ga glava ne zaboli kad šminka izveštaje i nalaze svojom konačnom ocenom, pa od minusa pravi plus, a negativno krsti „sa rezervom“? Kako može da izađe pred kamere i izjavi da su pritisci na njega prestali posle razgovora sa Dodikom, kad je dao reč da će prvo njemu pokazati izveštaje? Čije pare i Vas plaćaju, gospodine Čeko, i kome ste Vi na prvom mestu odgovorni – NSRS ili Vladi, odnosno Dodiku? Jeste li i Vi hteli da nam kažete ko je ovde glavni i da je njegov jedini greh što ga, zaboga, ne obaveste kako treba? Opet ona žvaka kako je on, eto, dobar, ali mu ne valjaju saradnici.
Sramota profesije, sramota poreskih obveznika od čijih para se isplaćuje i Vaša plata. Sećam se šta ste mi pričali o prvom Dodikovom mandatu i strahotama koje su se radile s parama. Znate i Vi, kao i ja, šta se i sada radi. Samo, namerno se skreće pažnja javnosti sa desetine nestalih miliona na neke cifrice o utrošku goriva i službenom putu, a pričom „okruglo pa na ćoše“ i rečenicama koje nemaju ni glavu ni rep postiže se da običnim smrtnicima ništa jasno nije. 
Da podsetim na vesti od 09.12.2009.: „Dok je Boško Čeko, glavni revizor Glavne službe za reviziju javnog sektora RS, prije nekoliko dana u Washingtonu prlikom posjeta državnom uredu za reviziju SAD zajedno sa svojim kolegama glavnim državnim i federalnim revizorom primao pohvale zbog napretka koji je revizija u BiH napravila u posljednje vrijeme, Premijer RS Milorad Dodik je na jednoj lokalnoj TV stanici jasno i glasno Čeku nazvao lopovom! Kad je prije dva dana stigao iz SAD, Čeku su prvo dočekale kćerke koje su mu tu izjavu pokazale na popularnoj socijalnoj internet mreži Facebook i na još jednom portalu, a onda su ga i kolege u kancelariji upoznale sa tim. ’Znate šta? Jutros sam razmišljao da više ne idem ni na posao i da mi je dosta svega ovoga. Imam podršku javnosti i nekih medija, ali ljudi kojima ovdje rukovodim su isprepadani. Ako je sve ovo zbog mene kao ličnosti, jednostavno nije problem, otići ću. Ali, poslije svih ovih godina truda i svojih nepovredljivih stavova, te godina uloženih da se stvori Glavna revizija, da li treba iz nerazumijevanja sve pretvoriti u internu reviziju... (…)
Tragikomično je i to da revizori, po Zakonu o reviziji, kad naiđu na neki problem treba da se obrate Vladinoj instituciji za zaštitu. ’Kome ja sad da se obratim? Kojoj Vladinoj instituciji, kad imam probleme upravo od te iste institucije koja treba da nam stvori uslove da radimo nezavisno i profesionalno? Stvorena je atmosfera u kojoj ne znam sta da uradim i da li uopšte treba da radim. Jer, oni misle da će me, ako sam ne odem odmah, oni upornim odbijanjem izvještaja dodijati’, rekao je Čeko jučer. Pred Boškom Čekom se sad nalaze smjernice Vlade RS i Ministarstva finansija po kojima bi im se služba Glavne revizije morala obratiti i raditi sa njima prilikom planiranja revizije i odabira predmeta. ’To je suprotno svim standardima. Oni jednostavno žele da diktiraju naš rad’, konstatuje Čeko.“
Toliko o brizi za poreske obveznike, građane, javnost, toliko o kontroloru, toliko o onome ko za svoj rad na prvom mestu odgovara NSRS, koju, pak, bira taj neki narod iza kojeg se svi zaklanjaju i koji se još uvek oglašava samo kuknjavom, ali ne bira. Glasa, ali ne bira, što bi jedan prijatelj rekao. Glasa za one koji su sami sebe izabrali i turili na liste.
Glasaju za iste, jer birati ili ne znaju ili nisu navikli. Ne znaju ili neće da znaju da i na to za svoje pare imaju pravo.
Od kolevke, pa do groba najlakše je političko doba.
