KRIZA

Protiv fasadne demokratije

Objavljeno: 15.08.2012. - 01:19
Evro kriza odslikava neuspeh besperspektivne politike. Nemačkoj vladi nedostaje hrabrosti da prevaziđe neizdrživi status quo. To je razlog zašto se situacija u evrozoni konstantno pogoršava, uprkos različitim programima pomoći i bezbrojnim evro samitima.
Veličina slova: a a a

Grčkoj nakon ekonomskog sloma preti i izlazak iz evrozone, što bi moglo da izazove lančanu reakciju sa nepredvidivim posledicama za ostale države članice. Italija, Španija i Portugal nalaze se u dubokoj recesiji, dok nezaposlenost i dalje raste.

Nepovoljna ekonomska situacija zemalja u krizi pogoršava ionako loše stanje u bankama, a zbog rastuće nesigurnosti o budućnosti monetarne unije, investitori su sve manje spremni da kupuju obveznice problematičnih zemalja. Rastuće kamate na državne obveznice i sve lošiji ekonomski izgledi, s druge strane otežavaju ionako nimalo lake procese konsolidacije.

Ovu samouvećavajuću destabilizaciju možemo pripisati tome što rešenja za prevazilaženje krize ne idu u pravcu većeg produbljivanja evropskih integracija. Činjenica da se kriza pogoršava svedoči o nedostatku političke volje i ideja.

Opravdanje za dalji korak ka većim integracijama ne proizlazi samo iz aktuelne krize evrozone, već isto tako i iz nužnosti da politika zauzda čudovište avetinjskog paralelnog univerzuma, stvorenog od strane investicionih bankara i menadžera hedž fondova, koje postoji pored realne, na dobrima i uslugama zasnovane ekonomije.

Neophodne mere za novu regulaciju su dostupne, ali ih nećemo moći iskoristiti zato što bi sa jedne strane implementacija ovih mera u okvirima pojedinačnih država proizvela kontraproduktivne posledice, a sa druge strane, već izražene namere u pogledu veće regulacije tržišta, još tokom prvog sastanka G-20 u Londonu 2008. godine, do sada su ostale nerealizovane usled nejedinstvene akcije na svetskom nivou.

Jedna tako velika ekonomska sila kao EU, ako ne ona, onda makar evrozona, mogla bi u ovom pogledu da ispuni avangardnu funkciju. Samo većim integracijama može se očuvati zajednička valuta, bez potrebe za beskrajnim merama pomoći, koje bi još više opteretile solidarnost među narodima evrozone.

Prenos suvereniteta na evropski nivo je neizbežan, kako bi se fiskalna disciplina delotvorno sprovela, uz istovremeno garantovanje stabilnosti finansijskog sistema. Istovremeno nam je potrebna snažnija koordinacija finansijskih, ekonomskih i socijalnih politika zemalja članica, sa ciljem ublažavanja neravnoteža unutar monetarne unije.

Pogoršanje krize pokazuje da je dosadašnja nemačka strategija odgovora na krizu, koja se sada primenjuje u Evropi, zasnovana na pogrešnoj dijagnozi. Aktuelna kriza nije kriza evra. Evro se dokazao kao stabilna valuta. Aktuelna kriza nije ni dužnička kriza specifična za Evropu.

U poređenju sa oba velika ekonomska prostora, SAD i Japanom, evrozona je najmanje zadužena. Ova kriza je kriza refinansiranja pojedinih država evrozone, što je u prvoj liniji krivica nedovoljnog institucionalnog osiguranja zajedničke valute.

Eskalacija krize pokazuje da su dosadašnja rešenja nepotpuna i nedovoljna, te postoji opravdan razlog za strah da će bez suštinske promene kursa, monetarna unija u njenom sadašnjem obliku teško opstati. Polazna tačka za potpunu konceptualnu rekonstrukciju jeste jasna dijagnoza uzroka krize.

Čini se da nemačka vlada smatra da su svi problemi rezultat nedostatka fiskalne discipline država članica i da se rešenje ima tražiti u doslednoj politici štednje. Ova pretpostavka osigurava se institucionalno kroz striktna fiskalna pravila, uz kvantitativno ograničene i sa određenim uslovima povezane pakete za spas, kojima se zemljama u krizi nameće oštra politika štednje.

Ova politika dodatno je oslabila ekonomije ovih zemlja i povećala nezaposlenost. Zemljama u krizi, uprkos oštroj politici štednje i strukturnim reformama, nije pošlo za rukom da snize troškove sopstvenog refinansiranja na podnošljivu meru. Razvoj situacije u poslednjih nekoliko meseci govori u prilog tome da je dijagnoza i terapija propisana od nemačke vlade bila jednodimenzionalna. Za krizu se ne mogu okriviti samo države članice, već se ona u većoj meri može pripisati sistemskim problemima.

Problemima koji se neće moći prevazići naporima pojedinačnih država, već je za njih neophodan sistemski odgovor. Samo se putem zajedničke odgovornosti za obveznice država evrozone, može eliminisati ili makar ograničiti rizik nesolventnosti pojedinih država članica.

Sumnje da će se time dodatno podstaći neodgovorno ponašanje, moraju se sa pažnjom uzeti u obzir, a njima se može izaći u susret time što ćemo reći da zajednička odgovornost ide ruku pod ruku sa zajedničkom kontrolom nad nacionalnim budžetima. Ali neophodni stepen zajedničke odgovornosti u pogledu fiskalne kontrole, neostvariv je u okviru nacionalnih suvereniteta.

Postoje samo dve strategije za prevazilaženje aktuelne krize, ili povratak na nacionalne valute svake zemlje pojedinačno, što bi ih izložilo nepredvidivim kalkulacijama visoko špekulativnih deviznih tržišta, ili institucionalno osiguranje zajedničke fiskalne, ekonomske i socijalne politike u evrozoni, sa dalekosežnim ciljem, a to je povratak sposobnosti države da reaguje i interveniše na imperative tržišta na transnacionalnom nivou.

Sa ovom dugoročnom perspektivom povezano je i pitanje „socijalne Evrope“, jer samo za politički ujedinjenu Evropu postoje dobri izgledi da će moći da preokrene već uznapredovali proces pretvaranja socijalnih građanskih demokratija u fasadne demokratije prilagođene tržištima. Već samo zbog ove veze sa dugoročnom perspektivom, druga strategija zaslužuje da joj damo prednost.

Ako, kao i dugu evrokrizu, želimo da izbegnemo povratak na monetarni nacionalizam, moramo nadoknaditi sve ono što je propušteno prilikom uvođenja zajedničke valute, naime, moramo odrediti kurs ka političkoj uniji, i to prvo za 17 članica evrozone.

Zalažemo se, bez okolišanja, da onaj ko želi da zadrži zajedničku valutu mora da podrži i zajedničku odgovornost, kako bi se prevazišao insitucionalni deficit u evrozoni. Šarm predloga Saveta ekonomskih eksperata za osnivanje Zajedničkog fonda za otpis dugova, koji je nemačka vlada već odbila, sastoji se u tome što bi on javno ustanovljenom zajedničkom odgovornošću, razbio nastavak iluzije suvereniteta pojedinačnih država.

Smatramo da bi trebalo zajednički garantovati za zaduženost država u okviru Mastrihtskih kriterijuma, tj. u visini od 60% BDP-a, umesto za iznos preko ovog procenta.

Dokle god vlade ne kažu šta one faktički čine, nastaviće se podrivanje slabih demokratskihh osnova Evropske unije. Bojni poklič američkih boraca za nezavisnost „Nema poreza bez predstavljanja“ („No taxation without representation“), danas je ponovo aktuelan u svojoj novoj verziji: dokle god unutar evrozone vodimo politku koja za posledicu ima efekte preraspodele koji prevazilaze nacionalne granice, mora postojati i jedan evropski zakonodavac koji predstavlja građane (neposredno preko Evropskog parlamenta i posredno preko Evropskog saveta), a koji o ovoj politici može da odlučuje, inače povređujemo princip da zakonodavac, koji odlučuje o trošenju državnih prihoda, mora da bude identičan sa demokratski izabranim zakonodavcem koji putem poreza i prikuplja ove prihode.

Upozorenje bi trebalo da nam bude i istorijsko sećanje na ujedinjenje nemačkog Rajha i njegovo oktroisano upravljanje zemljom. Finansijska tržišta se ne smeju zadovoljiti komplikovanom i netrasparentnom konstrukcijom, dok vlade ćuteći prihvataju da njihovim narodima vlada centralizovana, osamostaljena, naddržavna izvršna vlast. O ovom pitanju se narodi moraju izjasniti.

Nemačka bi trebalo, kao najveći neto platiša u Evropskom savetu, da podnese inicijativu za sazivanje Ustavotvorne skupštine. Samo na ovaj način se može premostiti neizbežni vremenski jaz između neophodnih, ali privremeno još uvek opozivih hitnih ekonomskih mera i potrebe za legitimitetom. Sa pozitivnim ishodom referenduma, evropski narodi bi na evropskom nivou ponovo zadobili suverenitet koji su im „tržišta“ odavno oduzela.

Strategija promene ugovora o EU usmerena je na osnivanje politički ujedinjenog, centralnog monetarnog prostora koji je otvoren za pristup ostalih zemalja EU, a posebno Poljske. To iziskuje jasnu ustavno-političku ideju o jednoj supranacionalnoj demokratiji, koja će imati jednu vladu, ali neće biti savez država.

Evropska savezna država je pogrešan model koji opterećuje solidarnost među istorijski nezavisnim narodima Evrope. Neizostavno produbljivanje integracija može biti vođeno idejom da demokratsko jezgro Evrope treba da predstavlja celokupnost građana i svakog od njih pojedinačno u njegovom dvostrukom kapacitetu, kao direktno paticipirajućeg građanina reformisane unije i kao indirektno participirajućeg člana jednog od participirajućih evropskih naroda.

Ne možemo isključiti ni mogućnost da će ovu inicijativu od partija preuzeti Ustavni sud, odlukom o održavanju referenduma za promenu ustava, tako da će sve partije konačno morati zauzeti neki stav o ovom pitanju. Inicijativa SPD-a, CDU-a i Zelenih o zasedanju Ustavotvorne skupštine, o čijim rezultatima bi se odlučivalo na referendumu, ne čini se više tako neverovatnom. Smatramo da bi ovakva partijska alijansa po prvi put, tokom javne debate o evropsko-političkim alternativama, mogla da uveri većinu građana u prednosti političke unije na evropskom nivou.

Kriza koja traje već četiri godine dala je značajan podstrek koji je kao nikada do sada usmerio pažnju domaće javnosti na evropska pitanja i kojim je probuđena svest o neophodnosti regulisanja finansijskih tržišta i prevazilaženja strukturnih nejednakosti unutar evrozone. Po prvi put u istoriji kapitalizma, kriza izazvana od njegovog najbogatijeg sektora, banaka, ublažena je na taj način što su vlade pokrile štetu novcem poreskih obveznika.

Time je probijena granica između sistemskih i procesa iz realnog života, što je građane potpuno opravdano naljutilo. Preovlađujući osećaj nepravde objašnjava se time da su anonimni procesi tržišta u svesti građana poprimili neposrednu političku dimenziju. Ovaj osećaj povezuje se sa potisnutim ili otvorenim besom zbog sopstvene nemoći, kome bi politika trebalo da izađe u susret fokusiranjem na demokratsku participaciju i saodlučivanje građana.

Diskusija o finalité procesa ujedinjenja bi pružila priliku da se javna rasprava proširi sa do sada samo ekonomskih pitanja. Percepcija pomeranja odnosa svetske moći sa zapada na istok i osećaj promene odnosa prema SAD baca novo svetlo na sinergijske prednosti evropskog ujedinjenja.

U postkolonijalnom svetu, uloga Evrope se promenila, ne samo u smislu sumnjive reputacije imperijalne sile, a da i ne pominjemo Holokaust. Čak i statističke projekcije za budućnost Evropi predskazuju sudbinu kontinenta sa opadajućom ekonomskom snagom i političkim značajem, uz istovremeno smanjenje broja stanovnika.

Narodi Evrope moraju da shvate da njihov socijalno-državni društveni model i nacionalnu raznolikost njihovih kultura mogu očuvati samo zajedno. Oni moraju da ujedine svoje snage ako žele da utiču na rešavanje svetskih problema. Odricanje od evropskog ujedinjenja bio bi i rastanak od učešća u svetskoj istoriji.

 
Jürgen Habermas, filozof i društveni teoretičar, Peter Bofinger, ekonomista i jedan od pet članova uticajnog Saveta ekonomskih eksperata, Julian Nida-Rümelin, filozof, bavi se teoretskom i primenjenom etikom i teorijama o demokratiji.

 

Tekst je preuzet sa prjateljskog Peščanika

 


 

Komentari (0)
Ostavi komentar
Ime:
E-Mail:
Poruka:
 
Svi komentari se prethodno moraju odobriti od strane administratora prije nego budu vidljivi na portalu.


Napomena:
BUKA se ograđuje od stavova i mišljenja iznesenih u komentarima postavljenih na našim stranicama. Svi stavovi i mišljenja komentatora odražavaju stavove i mišljenja isključivo onih koji ih postavljaju. Redakcija BUKE je u slučaju komentara koji izazivaju rasnu, nacionalnu ili vjersku mržnju, te potiču na nasilje dužna obavijestiti nadležne organe o takvom pristiglom komentaru.