Dvadeset godina. Bilo je potrebno dvadeset godina da Boro Stjepanović, glumac, progovori o vremenu koje nam je svima promenilo živote, o vremenu o kome uporno ćutimo. Nažalost usamljen glas u opštem muku. Sve gubitke, sva razočaranja, sve patnje i sva poniženja saželi smo u jednu reč – devedesete. Potresao me je i uzbudio razgovor za nedeljnik ,,Vreme” u kome je Boro Stjepanović „devedesete” razložio na konkretne slike, događaje koji su mu kao i svima nama odredili sudbinu i učinili da, takvi kakvi smo postali, danas živimo kako živimo.
Ima neke ironije u činjenici da je Boro opisan kao „večiti epizodista”, neko ko nije „glavni”, neko iz drugog reda, neko čija sudbina nije u centru pažnje neko ko malo utiče ali intenzivno „trpi radnju”. Svi mi i ovde u Srbiji, i u Bosni, i Hrvatskoj, i na Kosovu bili smo, kao i on, ne publika nego učesnici, ako ne nešto više ono „samo” epizodisti u najstrašnijem događaju u Evropi u drugoj polovini 20. veka.
O tom vremenu se zapravo malo ili vrlo svedeno govori. Sve je podeljeno na „naše” i one druge, izgovaraju se samo ključne reči: ratovi, zločini, razaranje, inflacija... Nikada nije bilo prave, suštinske rasprave o „malim stvarima” koje smo svi proživeli.
Kakav je recimo uticaj devedesetih na raspad porodice, na raspad moralnog sistema, na raspad školskog sistema, na nasilje, na belu kugu... Ko uopšte razmišlja o sudbini nekadašnjih Jugoslovena posle raspada Jugoslavije – ko su i gde su? Kako i zašto su ostajali tu gde su danas, kako se i zašto tako izjašnjavaju na popisu? Ko se kod nas bavi ne „učesnicima ratova” nego ratnim veteranima među kojima ima od duboko traumiranih prisilnih „dobrovoljaca” do nekih koji su došli na Pale da se bore i na čijoj glavi je Boro prvi put video crvenu beretku. „Ratovao sam u Hrvatskoj, u Vukovaru” brbljao je jedan od njih. „Evo, sada u Bosni, u Sarajevu... ali veruj, jedva čekam da pukne na Kosovu pa da se Šiptarima naj… majke...”
Boro je jednostavnim primerima pokazao da su ljudi birali strane i načine kako će učestvovati u „devedesetim”. Ovo je posebno važno kada su u pitanju obrazovani ljudi, intelektualci, oni koji su i čitali i tumačili i Šekspira; jedno su izabrali šekspirolog Koljević i reditelj Kusturica, a sasvim drugo Boro Stjepanović. Kao što je izabrao da po naređenju „ne prebacuje preko Miljacke”, već da cilja i puca u fabrički dimnjak a ne „u neki prozor iza koga se, kao i mi prije sat dva, sluđena i prestrašena, krila neka sarajevska porodica”. Borin brat je izabrao da ostane u Sarajevu i poginuo je od jedne od granata kojima je Sarajevo zasipano sa srpskih položaja. „Jeste brate, bio sam tamo, video sam kako ste gađali i ubijali!” „Verujem ti”, rekao mi je jednom moj profesor na Akademiji Bata-duša Mihajlović,„ali to ne smem sebi da priznam.” „A majka nije verovala. Branila se do smrti...” Birali smo i šta ćemo o tome što se događa znati ili bolje rečeno mnogi su verovali da će ostati nevini ako odbiju da vide i poveruju u ono što se događalo. Taj alibi naravno ne važi za one koji su svesno prikrivali istinu i lažima podsticali ,,epizodiste” da se aktivno uključe u ratove.
Pamtim kako je devedesetih jedna devojka odlučno tvrdila da nije tačno da se Sarajevo granatira jer je na državnoj TV videla kako sarajevskim ulicama šetaju doterane devojke a to „ne biva kad je rat”. U vreme bombardovanja Beograda javila se i rekla: „Možda je ipak Sarajevo bilo granatirano. Upravo sam uhvatila sebe kako se šminkam i spremam da izađem u grad...”
Pamtim i kako je u vreme lova na izbeglice i njihove prisilne mobilizacije i slanja na frontove u Bosni i Hrvatskoj u Centar za antiratnu akciju došao sredovečni čovek, ne bled nego proziran. „Pomozite. Pokupili su mi sina sa ulice. Šetali smo i stao je autobus u koga su ga ugurali. Pokušao sam i ja da uđem. Rekao sam: Pustite njega, vodite mene! Nogom su me izbacili.” Strašno je što u tom kontekstu humano zvuči odluka jednog od „glavnih” na molbu da se dozvoli povratak u Srbiju: „Evo šta ćemo”, rekao je konačno, „sina ćemo ti pustiti, neka ide; ali ti, ti ćeš ostati!”
Svi mi, pa i Boro danas živimo sa onim što smo proživeli i preživeli. Boro bez brata, neko bez sina, majke, ćerke ili cele porodice, bez prijatelja, bez kuće, bez zemlje u kojoj se rodio. Sve što tada nismo razumeli u ljudskoj prirodi plaši nas i danas. Opravdan je strah u svakome od nas koji se probudi kada prepoznamo da neke reči, neki događaji, neki ljudi isuviše podsećaju na početak „devedesetih”. Ja Bori Stjepanoviću verujem kao glumcu i kao čoveku. Verujem mu da je izbor budućnosti odgovornost svih nas i zbir izbora svakoga od nas.
O tom vremenu se malo govori. Sve je podeljeno na „naše” i one druge, izgovaraju se samo ključne reči: ratovi, zločini, razaranje, inflacija... Nikada nije bilo prave, suštinske rasprave o „malim stvarima” koje smo svi proživeli
Tekst je preuzet iz Politike
