Kada je Đoković zanijemio

Objavljeno: 22.08.2012. - 07:08
Švajcarski imidž neutralnosti daje malo povoda da se Federer smesti u politički kontekst. Nedavna srpska istorija tu slobodu ne dopušta Đokoviću. Ponekad se to ispoljava na sasvim neočekivane načine, kao kada bučni američki navijači pružaju podršku Đokoviću da bi preko nje izrazili odbojnost prema predsedniku Obami i njegovim demokratskim prethodnicima. NATO bombardovanje (evo ga opet!), koje je zadalo toliko muke njihovom idolu, odličan je izgovor za to.
Autor: Nicole Lucas
Veličina slova: a a a

Sa neverovatnim forhendom se izvukao iz izgubljene pozicije i dospeo u finale, nakon čega je osvojio svoju četvrtu Grand slem titulu. Uz široki osmeh, sa kačketom njujorških vatrogasaca na glavi, primio je trofej. Obratio se desetinama okupljenih novinara i otišao da proslavi svoju pobedu. Ali kada se Novak Đoković nekoliko dana posle pobede na US openu vratio u Beograd, bio je vrlo umoran. Bilo je jasno da će na Dejvis kupu protiv Argentine biti samo gledalac. Kada je Srbija posle prvog dana počela beznadežno da zaostaje, euforično raspoloženje njegovih fanova počelo je da se menja.

Na internetu je nastala vatrena diskusija. Među njegovim srpskim navijačima je vladalo veliko nerazumevanje: „Gde si? Pokaži da si patriota! Zar ne zaslužujemo da igraš za nas?“ Njegovi međunarodni fanovi su na to ljutito reagovali: „On je za vas već pobedio na Dejvis kupu prošle godine i on nije samo vlasništvo Srbije, on je i naš. Mi želimo da se on sačuva za pobede u drugim važnim mečevima.“ Na kraju su svi izvukli deblji kraj: Đoković je ipak igrao, povredio se i izgubio – i time je Srbija ispala iz daljeg takmičenja. U ostatku sezone, Đoković je malo ličio na tenisera koji je 2011. postao broj jedan na svetskoj rang listi.

Ovo je priča o tenisu, ali u njoj se ne radi o tome ko najbolje igra lob udarce ili ko najbolje šalje smrtonosne bekhendove. Ja nisam sportski reporter, nisam ekspert za tenis. Posle dugogodišnjeg izveštavanja sa Balkana, postala sam svesna uloge koju tu igra nacionalnost. Činjenica je da kada si rođen kao stanovnik jedne države, to donosi sigurnost i ugodnost, ali donosi i teret, koji ponekad prerasta u pravo zatočeništvo.

Ovo je priča o Novaku Đokoviću i Rodžeru Federeru. Ne želim da pokrećem diskusiju o tome koji je od njih dvojice bolji. Za mene su obojica sportski heroji. Heroj je – kaže Jack Lule u svojoj knjizi Daily news, eternal stories, The mythological role of journalism – skromnog porekla kao većina nas, ali za razliku od prosečne osobe on ima ogromnu želju da postigne cilj. Put ka ostvarenju tog cilja je pun prepreka i neuspeha koje on prevazilazi. On pokazuje da veliki trud, dobrota i požrtvovanost imaju smisao. On svoje društvo čini boljim.

 

Priče o Federeru (31) kao heroju kruže već duže vreme, dok su priče o Đokoviću (25) nastale prošle godine. Te priče se znatno razlikuju, pre svega zbog značaja koji se u njima pridaje njihovoj nacionalnosti i istoriji država iz kojih potiču.

Narativ o Rodžeru Federeru se bavi dečakom iz Bazela koji je fasciniran teniskom loptom i koji ima ogroman talenat za ovaj sport; dečakom koji pati od nostalgije za kućom u teniskom internatu, ali se ipak drži junački; dečakom koji teško podnosi poraze (i noću plače, što je nedavno priznao), ali ipak uspeva da se usredsredi na igru sledećeg dana. To je priča o nekome ko poseduje enormnu disciplinu i istrajnost.

Delimično je to i priča o usamljeniku. Ne pominje se mnogo ljudi na njegovom putu ka vrhu: ni njegovi roditelji, ni trener koji se brinuo o njemu, ni njegova žena, ni deca (za razliku od Kim Klajsters, koja navodno ne bi uspela da se tako uspešno vrati u igru bez podrške svoje ćerke – ali možda je to samo seksistički pogled na stvar). Kod Federera se stiče utisak da on sve može sam. On crpe motivaciju iz samoga sebe i nije mu potrebno ohrabrenje sa strane.

Retko se pominje njegovo poreklo. Govori se samo o njegovim izuzetnim uspesima, neprekinutom nizu rekorda, koje obara i onda kada se čini da nema više šta da se dostigne. To je potvrda priče o čvrstini karaktera koja mu se pripisuje. On je izuzetno talentovan, ali se ponaša viteški, kontrolisano, skromno i pristojno. Čak i da nije takav, on tako deluje. „Rodžer Federer ispada iz svoje uloge“, bio je naslov u novinama posle četvrtfinala Rolan garosa, gde je Federer protraćio prve setove. Igrao je loše, bio je emotivan, ponašao se loše prema publici. Na sreću, ubrzo se oporavio i komentatori su to pozdravili: „Ponovo se uzdigao do svoje reputacije. Ponovo liči na sebe.“

On je Švajcarac. Ali kakve to veze ima? Da, možda kada ga nazivaju „hladnim Švajcarcem“. Ali ne verujem da ima puno ljudi koji ga ne vole zbog činjenice da je iz Švajcarske. Ko može da ima nešto protiv zemlje koja asocira na disciplinu, uzdržanost, efikasnost, eleganciju, neutralnost, jednom rečju, civilizaciju? Uostalom, zar to nije oličenje Federera? On je GOAT ili Greatest Of All Times – prava ikona. Za to je tipična fotografija posle pobede na turniru krajem prošle godine u Londonu, kojim se završila sezona. On tu ima sanjalački osmeh, sa trofejem u rukama, obasut fluorescentnim konfetama. Zbog nejasnog snimka, ova fotografija ima donekle nadrealan, vanzemaljski efekat. Federer, drugim rečima, kao da nije sa ove planete. On u stvari nema nacionalnost.

 
To je poslednje što vam pada na pamet o Novaku Đokoviću. Priča o njemu je u stvari priča o njegovom poreklu, zacrtana zemljom njegovog rođenja koja ima lošu reputaciju. Imao je dvanaest godina kada je ta zemlja 1999. tri meseca bila bombardovana od strane NATO pakta. Bombardovanje zauzima prominentno mesto u pričama o Novaku Đokoviću. U njima saznajemo kako je porodica Đoković igrala tenis između dva bombardovanja, da bi preživeli i da ne bi poludeli. Taj akcenat je toliko jak da se prosto zapitate da li bi on bez tog bombardovanja uopšte i uspeo da postane to što jeste.

U tom smislu je upečatljiv strip iz srpskog dnevnog lista Blic, početkom ove godine, posle Đokovićevog gostovanja u emisiji „60 minuta“ na američkoj TV CBS. Na jednoj tabli stripa, teniser je u dedinom podrumu u Beogradu, gde je njegova porodica za vreme NATO bombardovanja tražila utočište. Na sledećoj tabli Đoković kaže novinaru TV CBS-a: „Bombardovanje nas je ojačalo“. Onda se pojavljuju Bil i Hilari Klinton koji sede ispred televizora i prgavo komentarišu: „A nije nam se ni zahvalio.“

Đokovićeva istrajnost, koju on svaki put ponovo dokazuje na terenu, i njegova dosadašnja postignuća čine ga Srbinom herojem. Ali razlozi njegove upornosti daju njegovom herojstvu zlokobnu crtu. Naravno da je Đoković bio premlad da bi znao šta se zbiva ili da bi učestvovao u ratu – rekao mi je poznati američki teniski reporter – ali činjenica je da su mnogi srpski političari s pravom optuženi za ratne zločine izvršene u ratu u Bosni. Đoković, kao i njegova vršnjakinja Ana Ivanović, možda su bili žrtve NATO bombardovanja, baš kako on tvrdi, ali je Srbija velikim delom sama izazvala tu posledicu, jer je odbijala da zaustavi etničko čišćenje Albanaca na Kosovu.

Sve ovo daje ambivalentan ton tekstovima na Zapadu o ovom srpskom heroju. Manje više se sugeriše da on potiče iz nekulturnog dela sveta, sa roditeljima i navijačima koji ne znaju kada ga treba bodriti i koji od otmenog teniskog terena prave fudbalski stadion. I fotografije prate tu sugestiju: na njima je Đoković prikazan sa stisnutim pesnicama i grimasama na licu od vikanja. Ružno i agresivno. Na tom tragu je nedavni veoma grub opis reportera holandskog dnevnog lista Volkskrant: „njegova koščata lobanja, kukasti nos i crna kosa“, čime on u stvari opisuje izgled (i ponašanje) nekog lešinara. U medijima se pojavio i jedan psihijatar, sa tvrdnjom da se Đoković posvetio tenisu zbog želje za dominacijom nad drugima.

Novak Đoković je svestan te ambivalentnosti medija prema njemu. Prošle godine ga je kao svetskog sportistu godine (The Most Dominant Athlete on The Planet), za vreme Srbija opena u Beogradu, pratio američki novinar Skot Prajs: „U toku te nedelje na njega se obrušila čitava plejada felinijevskih figura, koje bi čak i najistrajnijeg njujorškog izbacivača izbacile iz koloseka – ali Đoković nije ni trepnuo.“

Samo u jednom trenutku teniser je bio vidno zatečen. To se desilo u velikom šatoru, jednog ponedeljka u aprilu, za vreme konferencije za novinare, pošto mu je ministar spoljnih poslova Srbije uručio diplomatski pasoš. Na to ga je holandska novinarka upitala: „Lakše je zastupati Švajcarsku nego Srbiju. Kako na to gledate?“ Ta novinarka sam bila ja. Bilo je to pitanje koje sam morala da mu postavim. Činilo mi se neizbežnim i logičnim, mada sam znala da je nezgodno, zbog pretpostavki iz kojih proizlazi. Bilo je to pitanje na koje nije bilo moguće dati nevin odgovor, jer je zadiralo u uvreženo mišljenje o Đokoviću – ne kao teniseru, već o Đokoviću kao „dobrom“ ili „lošem“. Bilo je to pitanje kojeg Federer ne mora da se plaši.

Đoković je ostao bez teksta, oklevao je, pokušavao da dobije na vremenu: „Možete li da mi ponovite pitanje?“ Nešto je petljao oko mikrofona i na kraju rekao: „To nije lako pitanje. Na njega ne mogu da vam dam jednostavan odgovor“. Kasnije te godine je rekao nešto više o odgovornosti koju sa sobom nosi njegova nacionalnost. Bilo je to u razgovoru za Špigel, sa novinarem koji ga je pratio na fatalnom Dejvis kup vikendu. Opet se vratio na proleće 1999: „Rat je od mene načinio boljeg čoveka zato što sam naučio da cenim neke stvari, a ne da ih prihvatam zdravo za gotovo … Učinio me je i boljim teniserom, zato što sam se zakleo da ću svetu pokazati da postoje i dobri Srbi.“

Koji teret. Jer šta je to dobar Srbin? O tome ni u ovoj zemlji ni van nje ne postoji saglasnost. Definicije i očekivanja su mnogobrojni i u višestrukoj koliziji jedni sa drugima. Pogledajte vatrenu diskusiju o njegovom učestvovanju na Dejvis kupu sa početka ovog teksta. Još je nezgodnija okolnost to što se u političkim diskusijama koje Srbija, ne samo zbog svoje ratne prošlosti, još uvek izaziva – očekuje i traži od Đokovića da zauzme stav. Setite se hapšenja Ratka Mladića ili pitanja Kosova.

Mnogi Srbi se identifikuju sa uspesima svog zemljaka. Nakon dugogodišnjeg povezivanja svih Srba sa ljudima koji su morali da se pojave pred Haškim tribunalom, ovaj teniser je prvi Srbin koji posle dugo vremena predstavlja Srbe u pozitivnom svetlu, koji dobija pohvale.

I srpski političari rado koriste tu situaciju. Zbog toga je Boris Tadić, tada još uvek predsednik Srbije, sedeo na tribinama Vimbldona kada je Đoković ostvario svoj dečački san i pobedio na ovom turniru. Tadić se smatra reformski i prozapadno orijentisanim, pa na njegov dolazak u Vimbldon nije potrošeno mnogo reči. Ali šta ako se na nekom od Đokovićevih sledećih mečeva pojavi Tomislav Nikolić, novi predsednik Srbije, koji zbog svojih veza sa Slobodanom Miloševićem i haškim zatvorenikom Vojislavom Šešeljem izaziva sumnje?

Švajcarski imidž neutralnosti daje malo povoda da se Federer smesti u politički kontekst. Nedavna srpska istorija tu slobodu ne dopušta Đokoviću. Ponekad se to ispoljava na sasvim neočekivane načine, kao kada bučni američki navijači pružaju podršku Đokoviću da bi preko nje izrazili odbojnost prema predsedniku Obami i njegovim demokratskim prethodnicima. NATO bombardovanje (evo ga opet!), koje je zadalo toliko muke njihovom idolu, odličan je izgovor za to.

Ne, Rodžer Federer nije postao izvrstan teniser zato što mu je kao Švajcarcu bilo lako. I činjenica da Đoković po popularnosti ne može da drži korak sa Federerom nije antisrpska zavera (u finalu Roland garosa on se zaista zaneo i polomio reket). Ali ni u međunarodnom sportu kao što je tenis ne može se zanemariti nacionalnost igrača. Ljudi koji zarađuju ogroman novac na vrhunskim sportistima to jako dobro znaju. Što se tiče prihoda od sponzora, Đoković, bez obzira na svoje prvo mesto, još uvek znatno zaostaje za mestom broj 3 (i za mestom broj 2, koje zauzima Španac Rafael Nadal).

Razlog tome, tako se bar često čuje, je taj što Đoković – previše naglašava da je iz Srbije. Verovatno zbog toga, on od nedavno nosi drugačiji dres na terenu. Šorc i majica sa poslednjih turnira, na kojima su bile vidljive boje srpske zastave, zamenjeni su neutralnijom opremom. Japanski Uniqlo je njegov trenutni sponzor odeće. Preko tvitera @DjokerNole (skoro milion sledbenika) Đoković je najavio ovu promenu: „Zvanično je ljudi – od danas sam Samuraj : -).“

Borac ipak ostaje borac.

 
Autorka je holandska novinarka koja je izveštavala iz ratova devedesetih u bivšoj Jugoslaviji, poslednjih godina je šefica deska holandskog dnevnika Trouw.


Tekst preuzet sa prijateljskog Peščanika

 


Basara:Jedan narod, jedan vođa, jedna pluća

 


 


 

Tagovi: Đoković, federer
Komentari (6)
Objavljeno:
vi iz buke postajete kao dnevni avazpa ima li sta da valja od nas srba.nasli ste blentavu holand da nam soli pamet.ali u svakom slucaju napred nole srpska je uz tebe
Objavljeno:
Pa ova zena prica o sportu i politici na Blakanu a ne razumije nij jedno ni drugo vec samo parafrazira stereotipe i predrasude. Jadno i bolesno i cemu uopste ovakav tekst na ovom portalu...
Objavljeno:
Neka Srbima njihovog tenisača, mi u Hrvatskoj nemamo običaj krasti tuđe medalje.
Objavljeno:
Federer je zakon i teniski mag. Mali narodi se poistovjećuju sa sportašima bez da za to imaju ikakve osnove, ostali se zabavljaju gledajući ih.
Objavljeno:
И опет стара, стереотип прича о Србима. Сада је на тапету Ђоковић. Зашто га ауторица трпа у контекст 90-тих, какве он везе има са тим??? Можда је проблем у томе што је Новак Србин и што му никада није било тешко то да каже, као неким нашим квази интелектуалцима. Вјероватно је ауторица очекивала да Новак оде у Сребреницу и да се извини за све постојеће и непостојеће злочине који су његови Срби извршили, па да каже: "Косово је независно!", да подржи "демократске снаге у Србији", и да посјећује Сарајево умјесто Бања Луке. Сва срећа па Новак није "подобан Србин". Али није ни шовиниста и папак као неки наши велики Срби. Ту је његова величина. Један је од најбољих тенисера, без обзира што је Србин воле га и Хрвати и Американци и Британци а опет се не стиди тога што је нити се улизује другима како би га вољели и поштовали. Слажем се са Немањиним коментаром. Што се тиче поређења са Федерером. Федерер је број 1 и то је неспорно. Али замислите сценарио да је Новак рођен у Швици, а Федерер у Србији... Све у свему.. НАПРЕД НОЛЕ! ВОЛИ ТЕ БАЊА ЛУКА И РЕПУБЛИКА СРПСКА!
Objavljeno:
Ono po čemu se Djoković razlikuje od Federera i Nadala je nešto što još uvijek krasi naš narod, a to je da je čovjek od krvi i mesa. Dok smo navikli da gledamo Federera i Nadala koji, kako i sama autorica kaže kao da "nisu sa ove planete" progurao se Djoković, momak koji pored toga što pruža vrhunske teniske partije umije i da se zabalja, šali, imitira svoje kolege, pleše i tako daje osvježenje vrhunskom sportu koji je već odavno dehumanizovan i pretvoren u industriju u kojoj ako ne prodaš svoju dušu i kompletnu ličnost nećeš daleko dogurati. Najbolja ilustracija Djokovićeve veličine u domenu nacionalnog je trenutak kada su ga, prilikom uručivanja jednog od mnogobrojnih trofeja koje je osvojio, najavili kao igrača koji dolazi iz Hrvatske, na šta se on nasmijao i rekao da je to skoro pa isto. Ovim je dokazao koliko je iznad svega o čemu autorica piše u ovom tekstu.
Ostavi komentar
Ime:
E-Mail:
Poruka:
 
Svi komentari se prethodno moraju odobriti od strane administratora prije nego budu vidljivi na portalu.


Napomena:
BUKA se ograđuje od stavova i mišljenja iznesenih u komentarima postavljenih na našim stranicama. Svi stavovi i mišljenja komentatora odražavaju stavove i mišljenja isključivo onih koji ih postavljaju. Redakcija BUKE je u slučaju komentara koji izazivaju rasnu, nacionalnu ili vjersku mržnju, te potiču na nasilje dužna obavijestiti nadležne organe o takvom pristiglom komentaru.