Često čujemo u indijanskim zajednicama mantru da Indijanke nisu feministkinje. Navodno, feminizam nije potreban zato što su indijanske žene bile tretirane sa poštovanjem pre kolonijalizacije. Tako, svaka Indijanka koja naziva sebe feministkinjom često biva osuđena da je “bela”.
Ipak, kada sam za potrebe istraživačkog projekta počela da radim intervjue sa indijanskim aktivistkinjama, bila sam začuđena time koliko je puno aktivistkinja koje su svoju osnovu imale u indijanskoj zajednici opisivalo sebe kao “feministkinje bez izvinjenja”. One su tvrdile da je feminizam zapravo koncept originalnih stanovnica Amerike koji su preuzele bele žene.
Činjenica da su indijanska društva bila ravnopravna pre 500 godina ne sprečava to da žene budu prebijane ili zlostavljane sada. Na primer, tokom godina svog aktivizma protiv nasilja, čula bih: “Ne možemo da brinemo o porodičnom nasilju, moramo najpre da brinemo o pitanjima preživljavanja”. Ali budući da su indijanske žene one koje su najviše izložene riziku da budu ubijene od strane porodičnog nasilja, očito da one ne preživljavaju. Pa kada govorimo o opstanku naših nacija, koga time uključujemo?
Ove indijanske feministkinje kao izazov imaju ne samo patrijarhat unutar indijanskih zajednica, već takođe i belu nadmoć i kolonijalizam unutar mainstream belog feminizma. To znači, one dovode u pitanje činjenicu da bele žene definišu šta je to feminizam.
DECENTRALIZACIJA BELOG FEMINIZMA
Feministički pokret se generalno periodizuje u takozvani prvi, drugi i treći talas feminizma. U Americi, prvi talas karakteriše sifražetski pokret. Drugi talas karakterišu formiranje National Organization for Women, politika prava na abortus i borba za amandmane za jednaka pava. Odjednom, tokom trećeg talasa feminizma, pojavljuju se žene različitih boja da transformišu feminizam u multikulturalni pokret.
Ova periodizacija gleda na belu ženu iz srednje klase kao na centralni istorijski činilac za koji su se žene drugačijih boja prikačile. Ipak, ako bismo da prepoznamo učinak indijanskih žena u priči o feminističkoj istoriji, možemo početi sa 1492. godinom kada su se Indijanke kolektivno suprotstavile kolonijalizaciji. To bi nam omogućilo da vidimo da postoji mnoštvo feminističkih istorija koje se pojavljuju iz mnoštva zajednica drugačijih boja i koje se presecaju u nekim tačkama i razdvajaju u nekim drugim. To ne bi negiralo doprinos belih feministkinja, ali bi ih pomerilo iz centra naših istorijskih proučavanja i analiza.
Indijanski feminizam tako stavlja antikolonizatorsku praksu u centar svog organizovanja. To je problematično danas kada imate mainstream feminističke grupe koje podržavaju, na primer, američko bombardovanje Afganistana uz tvrdnju da će to bombardovanje osloboditi žene od Talibana (očigledno bombardovanje žena ih nekako oslobađa).
PREISPITIVANJE DRŽAVE
Indijanski feminizam takođe preispituju kako zamišljamo indijansku suverenost – nije to samo dodatak na heteronormativnu i patrijarhalnu nacionalnu državu. Radije preispituje sam sistem nacionalne države. Charles Colson, istaknuti aktivista za hrišćanska prava, koji je osnovao Prison Fellowship, objašnjava sasvim jasno vezu između heteronormativnosti i nacionalne države. U njegovom viđenju, istopolni brak vodi direktno u terorizam, napad na “prirodni moralni poredak” heteroseksualne porodice “je poput davanja moralnog oružja za masovno uništenje onima koji koriste američku dekadenciju da regrutuju više snajperista i otmičara i bombaša samoubica”.
Slično tome, magazin Christian Right World misli da je feminizam doprineo Abu Ghraib skandalu promovišući žene u vojsci. Kada žene ne znaju svoju propisanu ulogu u rodnoj hijerarhiji, onda one postaju dezorjentisane i zlostavljane zatvorenice.
Ono što se podrazumeva u ovim analizama jeste shvatanje da je heteropatrijarhalnost esencijalna za izgradnju američke imperije. Patrijarhalnost je logika koja podržava društvenu hijerarhiju. Kao što se podrazumeva da bi muškarci prirodno trebalo da vladaju ženama na osnovu biologije, isto tako bi društvene elite u društvu prirodno trebalo da vladaju svima ostalima kroz nacionalnu državu, koja je oblik vladavine izgrađen na dominaciji, nasilju i kontroli.
Kao što Ann Burlein dokazuje u Lift High the Cross, bilo bi pogrešno smatrati da je cilj hrišćanskih desnih politika stvaranje teokratije tj. vladavine sveštenstva u Americi. Radije, hrišćanske desne politike deluju kroz privatnu porodicu (koja je kodirana kao bela, patrijarhalna i pripada srednjoj klasi) kako bi kreirale “hrišćansku Ameriku”. Ona primećuje da je investiranje u privatnu porodicu otežalo ljudima da investiraju u javne oblike društvenog povezivanja.
Na primer, više investiranja u privatne porodice iz predgrađa znači manje sredstava za urbana područja i rezervate prirode. Rezultirajuće socijalno propadanje se onda konstruiše tako da izgleda kao da je izazvano odstupanjem od ideala hrišćanske porodice, pre nego političkim i ekonomskim silama. Kao što je Ralph Reed, nekadašnji poglavar hrišćanske koalicije, izjavio da “jedino pravo rešenje za kriminal jeste obnavljanje porodice” i da “rasturanje porodice prouzrokuje siromaštvo”.
Nažalost, kao što ukazuje Jennifer Denetdale, Navaho Indijanka i feministkinja, indijanski odgovor na heteronormativnu, belu, hrišćansku Ameriku često je bio podjednako heteronormativan indijanski nacionalizam. U svojoj kritici odluke veća Navaho Indijanaca o zabrani istopolnih brakova, Denetdale dokazuje da Indijanci nastavljaju hrišćansku desničarsku agendu u ime “indijanske tradicije”.
Ovaj trend je podjednako očigledan unutar borbe za rasnu pravednost i u drugim zajednicama drugačijih boja. Kao što Cathy Cohen tvrdi, heteronormativna suverenost i borba za rasnu pravednost će uspešno podržati, pre nego da dovedu u pitanje, kolonijalizam i belu nadmoć, zato što su zasnovani na politikama sekundarne marginalizacije. Najelitnija klasa će proširiti svoje ambicije na račun onih koji su najviše marginalizovani u toj zajednici.
Kroz ovaj proces sekundarne marginalizacije, borba za nacionalnu ili rasnu pravednost indirektno ili direktno preuzima model nacionalne države kao krajnju tačku svojih težnji - model u kome elite upravljaju ostalima kroz nasilje i dominaciju, i u kome se isključuju oni koji nisu pripadnici “nacije”.
NACIONALNO OSLOBOĐENJE
Grassroots Indijanke, zajedno sa indijanskim studentkinjama kao što su Taiaiake Alfred i Craig Womack, razvijaju druge modele nacionalne suverenosti. Ove artikulacije se suprotstavljaju čestim optužbama da projekti za izgradnju nacije neminovno vode u politike uskih identiteta, koje su zasnovane na etničkom čišćenju i netoleranciji. To zahteva da se napravi jasna razlika između projekata za nacionalno oslobođenje i projekata za izgradnju nacionalne države.
Progresivni aktivisti i studenti, iako spremni da kritikuju američku i kanadsku vladu, često nisu spremni da preispituju svoju legitimnost. To se odnosi na strategiju koju imaju mnoge organizacije za rasnu pravednost u Americi i Kanadi, a koje su se okupile protiv rastućih zločina mržnje nakon 11. septembra pod zastavom: “Mi smo Amerikanci [ili Kanađani] takođe.”
Ova odanost “Americi” ili “Kanadi” legitimiše genocid i kolonijalizaciju originalnih stanovnika nad kojima se ove nacionalne države osnivaju. Postavljajući anti-kolonizatorsku borbu u centar feminističke politike, indijanske žene postavljaju pitanje adekvatnih formi upravljanja za celi svet. Dovodeći u pitanje nacionalnu državu, možemo početi zamišljati svet u kakvom bi zapravo želeli da živimo. Takav politički projekat je posebno važan za kolonizovane narode koji traže nacionalno oslobođenje izvan nacionalne države.
Svuda gde se nacionalnim državama upravlja kroz dominaciju i prinudu, suverenost originalnih stanovnika i naconalna suverenost su utvrđene na međusobnoj povezanosti i odgovornosti.
Kao što Sharon Venne objašnjava: “Naša spiritualnost i naša odgovornost definišu naše obaveze. Mi shvatamo da je koncept suverenosti satkan od materijala koji uključuje našu spiritualnost i odgovornost. To je cikličan pogled na suverenost, koji je ugrađuje u našu tradicionalnu filozofiju i naše razumevanje odgovornosti. To se razlikuje veoma od koncepta zapadnjačke suverenosti koji se zasniva na apsolutnoj moći. Za nas je apsolutna moć u Kreatoru/ki i prirodnom toku svih živih stvari, ne samo u ljudskim bićima... Naša suverenost je zasnovana na našoj povezanosti sa prirodom i nerazdvojiva je od nje.”
REVOLUCIJA
Politika indijanskih feministkinja teži da uradi više od jednostavnog uzdizanja statusa indijanskih žena — ona teži tome da transformiše svet kroz drugačije forme upravljanja koje mogu koristiti svima.
Kada je 2005. organizovan World Liberation Theology Forum u mestu Porto Alegre, u Brazilu, originalni stanovnici Bolivije izjavili su da oni znaju da je drugačiji svet moguć zato što vide taj svet pri svakoj svojoj ceremoniji. Takve ceremonije mogu biti mesto gde su sadašnjost, prošlost i budućnost istovremeno prisutne. To je ono što Manu Meyer sa Havaja naziva racionalnim sećanjem na budućnost.
Pre kolonizacije, indijanske zajednice nisu bile struktuisane na osnovu hijerarhije, opresije ili patrijarhata. Mi nećemo nanovo stvoriti ove zajednice budući da su postojale pre kolonijalizacije. Naše razumevanje toga da je društvo bez struktura opresije bilo moguće u prošlosti nam govori da je naš sadašnji politički i ekonomski sistem sve samo nije prirodan ni neizbežan. Ako smo drugačije živeli u prošlosti, možemo drugačije živeti u budućnosti.
Indijanski feminizam nije jednostavno nekakva izdvojena ili ekskluzivistička ”politika identiteta”, kao što se često optužuje da jeste. Radije, to je jedan okvir koji shvata težnje indijanskih žena delom globalnog pokreta za oslobođenje. Kao što je jedna aktivistkinja izjavila: “Ne možete imati uspešnu revoluciju sami. A mi ne želimo ništa manje od revolucije. Bilo šta drugo jednostavno nije vredno našeg vremena.”
prevod Aleksandra Žikić
Tekst objavljen na : http://unsettlingamerica.wordpress.com/2011/09/08/indigenous-feminism-without-apology/
Andrea Smith je Čeroki Indijanka i profesorka na Native American Studies na Univerzitetu u Mičigenu, Ann Arbor, i suosnivačica Incite! Women of Color Against Violence i Boarding School Healing Project.
