ODLOMAK

Haruki Murakami: Norveška šuma

Objavljeno: 26.08.2012. - 01:32
Kad li sam ono poslednji put video svice, razmišljao sam. I gde? Sećao sam se tog prizora, ali nikako nisam mogao da se setim ni mesta ni vremena. Mogao sam da čujem šum vode u noćnoj tami i vidim starinska zaštitna vrata brane od opeke.
Veličina slova: a a a

Otvarala su se i zatvarala okretanjem ručke. Reka nije bila velika. Bio je to potok čiju je površinu gotovo skrivala trava obrasla oko njegovih rubova. Unaokolo je bio takav mrkli mrak da ni svoja stopala nisam mogao da vidim kad sam ugasio baterijsku lampu. A iznad jezerceta na kome je stajala brana, letele su stotine svitaca. Poput varnica plamena, njihova svetlost odbijala se o površinu vode.

Zatvorio sam oči i na trenutak utonuo u tu tamu svog sećanja. Čuo sam šum vetra jasnije nego ikad. Nije bio snažan, ali je proleteo pored mene, ostavljajući čudesno živopisan trag. Kada sam otvorio oči, video sam da je tama letnje večeri postala za nijansu dublja.

Otvorio sam poklopac tegle, iz nje izvadio svica i stavio ga na jedva tri centimetra izdignutu ivicu rezervoara. Delovalo je da nije u stanju da shvati gde se nalazi. Posrćući, svitac je napravio jedan krug oko zavrtnja, nogama se hvatajući za skorele ljuspe boje. Jedno vreme je išao nadesno, pa kad se uverio da dalje nema kud, vratio se nalevo. Dugo mu je trebalo da se posle toga popne na glavu zavrtnja. Zatim je ostao tu dugo, više se ne pomerajući, kao da je na izdisaju.

S rukom na priručju, samo sam ga posmatrao. Ostali smo dugo tako nepomični, i svitac i ja. Samo je vetar fijukao pored nas, dok je u mraku šuštalo bezbroj listova na japanskom brestu.

Čekao sam beskonačno dugo.

Svitac je poleteo mnogo kasnije. Kao da mu je nešto sinulo, odjednom je raširio krila i u sledećem trenu već preleteo priručje, ukazavši se u bledoj tami. Hitro je opisao luk oko rezervoara, kao da pokušava da povrati izgubljeno vreme. I onda, pošto je na tren lebdeo u vazduhu kao da pogledom prati kako se linija njegove svetlosti razliva na vetru, konačno je odleteo u pravcu istoka.

I kada je svitac nestao, dugo se u meni zadržao trag njegove svetlosti. Te slabašne, blede svetlosti, koja je lebdela dugo, dugo u gustoj tami mojih zatvorenih očiju, poput neke izgubljene duše.

U toj tami, mnogo puta sam pružao ruke. Moji prsti nisu dodirivali ništa. Ta slabašna svetlost uvek je bila tačno izvan mog domašaja."

Komentari (0)
Ostavi komentar
Ime:
E-Mail:
Poruka:
 
Svi komentari se prethodno moraju odobriti od strane administratora prije nego budu vidljivi na portalu.


Napomena:
BUKA se ograđuje od stavova i mišljenja iznesenih u komentarima postavljenih na našim stranicama. Svi stavovi i mišljenja komentatora odražavaju stavove i mišljenja isključivo onih koji ih postavljaju. Redakcija BUKE je u slučaju komentara koji izazivaju rasnu, nacionalnu ili vjersku mržnju, te potiču na nasilje dužna obavijestiti nadležne organe o takvom pristiglom komentaru.