19. januar 1809 - 7. oktobar 1849.

Edgar Alan Po: Gavran

Objavljeno: 19.01.2014. - 09:20
Ali Gavran, stvor stameni, tužnu maštu bodri meni, naslonjaču ja približih vratima što mogah bliže, i glave na plišu sjajne, mnih znamenje tako tajno u govoru svom nejahno nosi tica ta što stiže, šta sablasna i odvratna, stara tica koja stiže, misli, grakćuć: "Nikad više."
Autor: Edgar Alan Po
Veličina slova: a a a

Jednom u čas tužan noćni, dok razmišljah, duh nemoćni,
nad knjigama koje drevnu nauku u sebe skriše,
bejah skoro u san pao, a neko je na prag stao
i tiho je zakucao, kucnuo što može tiše.
"Posetilac neki - šanuh - kucnuo što može tiše,
samo to i ništa više."

Ah, sećam se toga jasno, beše zimnje veče kasno;
svaki tinjav odsev žara utvare po podu piše.
De čekajuć, srce snažim u knjigama zalud tražim
za Lenorom bol da blažim. Ime koje podariše
njoj anđeli, divna draga kojoj ime podariše
anđeli, nje nema više.

I šum svilen, šumor tmurni, šum zavesa tih purpurnih,
neslućenom, čudnom strepnjom obuzima sve me više;
da umirim srce rekoh: "To zacelo sad je neko
na pragu se mome steko, kucnuvši što može tiše,
posetilac neki pozni, zakuca što može tiše
na vrata i ništa više."

Najednom mi strepnja minu i zureći u tamninu:
"Gosparu il gospo - kazah - ne ljutite vi se više,
bejah skoro u san pao, neko od vas na prag stao
i tiho je zakucao, kucnuo što može tiše,
da i ne čuh"... Tad mi ruke vrata širom otvoriše -
samo mrak i ništa više.

I dok pogled tamom bludi, bojazan mi puni grudi,
slušajući, sanjajući, snovi mi se teški sniše,
i zagledan u tišinu, samohranu pustu tminu,
"O Lenora" reč jedinu, izgovorih tiho, tiše,
"O Lenora" odjek vrati što mi usta prozboriše,
samo to i ništa više.

Vratih se u sobu svoju a duša u nespokoju.
I uskoro nešto jači udarci se ponoviše.
"Na prozoru, u kapcima, mora biti nekog ima,
miruj srce, da u njima vidim kakvu tajnu skriše,
miruj srce da uvidim kakvu tajnu oni skriše,
vetar samo, ništa više!

I otvorih kapke tada, kad ulete iznenada
lepršajuć gordi Gavran iz dana što srećni biše,
gospodski ga izgled krasi, pozdravom se ne oglasi,
niti zasta, nit se skrasi, dok mu krila se ne sviše
povrh vrata, na Paladin kip mu krila se ne sviše,
slete, stade, ništa više.

Videć pticu ebonosnu, osmeh tužno srce kosnu,
zbog važnog i strogog sklada kojim lik joj sav odiše.
"Mada ćube čerupane - rekoh - plašljiv nisi, vrane,
što sablasan traješ dane sred žalova noći, kiše -
kaži kakvim imenom te sile pakle okrstiše?"
Reče Gavran: "Nikad više."

Začudih se vesma tome, odgovoru prejasnome,
mada smislom reči ove meni malo jasno biše:
al priznajem, nema zbora, ne čuh takvog odgovora,
i ne videh takva stvora crnih krila što se sviše,
zver il ticu čija krila na Paladin kip se sviše,
s' tim imenom "Nikad više."

No Gavranu s' kipa bela ta reč beše mudrost cela,
reč jedina s' kojom mu se misao i duša sliše.
Nit rečju tom zbor mu presta, nit pomače on se s' mesta
a u meni sumnje nesta: "Svi me znanci ostaviše,
odleteše i on ko i Nade što me ostaviše."
Reče Gavran: "Nikad više."

Čuvši, duhom sav uzbuđen, taj odgovor brz, rasuđen,
"Stvarno - kazah - to što zbori, reč jedinu nikad više,
valjda reče njegov gazda, zlom sudbinom gonjen vazda,
dok sve misli koje sazda u jedan se pripev sliše,
tužbalicu mrtvih nada i dana što srećni biše,
tužni pripev: "Nikad više."

Ali Gavran, stvor stameni, tužnu maštu bodri meni,
naslonjaču ja približih vratima što mogah bliže,
i glave na plišu sjajne, mnih znamenje tako tajno
u govoru svom nejahno nosi tica ta što stiže,
šta sablasna i odvratna, stara tica koja stiže,
misli, grakćuć: "Nikad više."

Sedeć, slutnjom srce morih, i ni reči ne prozborih
tici čije plamne oèi do srca me prostreliše:
i u misli zanesena, meni klonu glava snena
sa uzglavlja tog svilena gde svetiljke odsjaj sliše,
prileć neće nikad više!

A vazduh sve gušci biva, kao miris da razliva
kadionik kojim anđo kadi sobu tiho, tiše
"Nesrećniče - viknuh tada - božija milost to je rada
da ti dušu spase jada, uspomenu da ti zbriše:
pij napitak sladak da se na Lenoru spomen zbriše."
Reče Gavran: "Nikad više."

"Proroče il stvore vražiji, đavole il tico, kaži,
zaklinjem te nebom sklonim i Gospodom ponajviše,
dal' ću dušu namučenu priljubiti u Edenu
uz devojku ozarenu koju svi mi snovi sniše,
uz Lenoru kojoj ime serafimi podariše?"
Reče Gavran: "Nikad više."

"Sad umukni, kleta tico, - skočih, viknuh - zlosutnico,
u paklenu noć se vrati, u oluj i nedra kiše!
S' tamom crno perje spoji, beleg laži gnusnih tvojih,
samoćom me udostoji, vrh vrata ne sedi više;
izgled i kljun tvoj ukloni što mi srce ojadiše."
Reče Gavran: "Nikad više."

I Gavran, stvorenje žalno, sedi stalno, sedi stalno,
krila mu se oko bledog Paladinog kipa sviše,
oči su mu zlokob prava, ko zloduha koji spava,
svetiljka ga obasjava i sen mu po podu piše:
duša mi se od te senke što se njišuć podom piše
spasti neće - nikad više!

 

Vezan tekst:

Edgar Alan Po: Eleonora

 


 

Komentari (3)
Objavljeno:
Koja je samo budaletina izmjenila prevod ,Gavrana" i ulogovala original balkansku 'krcmu" iz znane poeme.."krmaca se kocom skrasila i devet prasica oprasila"...Dakle,cijenjeni dio portala ,zvana kultutra,na "buci" je zanijemila dok se svinjsko roktanje oglasava...No dobro,svakom njegov domen glasanja a sam se povlacim sa "Buke"...Nemam potrebe da mi svinjske glave rokcu dok svinjogojstvo pronose i prljavstinu slave...Ja rekoh sto sam trebao dok sam "pusio" lulu mira...Uzdravlje sa roktanjem
:)
Objavljeno:
Dobar je Gavran... :)
Objavljeno:
I da zborim primat u vidjenju...vidjenome vas imati...nije meni...ni u muku vidjeno spremiti...ksd me nije ko ds bilo nije...Al,upitan u neznanju hodim...poznajes me ili se poznamo kad kazem vam....Mediteranskom(balkanskom) dusom u pokladama Dok sam skrusen i molitvom na licu--- Ti mi zeno lice ne prepoznajes--------- Pokladama i zvonima si zvonar-------- Metez poklada ulicama najavljujes---------- I bijeg od lica u zanosu poklada slavis--------- Kako je to moguce... Da ljubljenim licem krinku nanosis i slavu krinke pronosis------- Segrtom vajara voajeru stremis------- I svoj duh krinkom pospremas u kipu neprepoznatljivog------- Muzejom tvojih radova da zigoses voljeno--------- Mestrom znanja...mislenog i smislenog zvanja------ Da me bezosjecajnim dodirom svlacis---------- U zrvanj mi dusu umjestas---------- Zarad krinke i umijeca po mestru krinke---------- Opit da ti budem----------- Za storiju poklada pehar da ugrabis--------- Zenu koju sam Vilom ljubio ...metezom poklada skladana-------- Zar je moguce... Da mogucnost je ratnik razuma----- Ratnik srca ledenog i bica trezvenog---------- I da ratnik bezdusnog piruje kao gonic ljubljenog--------- Zar je to moguce... Da mojim imanjem ...stabla urusenog---------- Vajas iluzionistu statuom iluzornog---------- Nadahnucem i krinkom vajara---------- Krateru da smisla dajes i drugom sebe darujes...moje osjecaje prodajes Zar je to moguce... Duh uspokojen ...vapaj za zivotom da srice
Ostavi komentar
Ime:
E-Mail:
Poruka:
 
Svi komentari se prethodno moraju odobriti od strane administratora prije nego budu vidljivi na portalu.


Napomena:
BUKA se ograđuje od stavova i mišljenja iznesenih u komentarima postavljenih na našim stranicama. Svi stavovi i mišljenja komentatora odražavaju stavove i mišljenja isključivo onih koji ih postavljaju. Redakcija BUKE je u slučaju komentara koji izazivaju rasnu, nacionalnu ili vjersku mržnju, te potiču na nasilje dužna obavijestiti nadležne organe o takvom pristiglom komentaru.