Dvadeset tri godine nakon što je ajatolah Ruhola Homeini izdao nalog za ubistvo Salmana Ruždija i naterao ovog pisca na mukotrpno decenijsko skrivanje, Ruždi je ove nedelje objavio sjajnu knjigu sećanja na te mučne godine, pod naslovom „Džozef Anton“. (Ruždijevo obezbeđenje savetovalo mu je da smisli pseudonim, i on je izabrao „Džozef Anton“ – imena Konrada i Čehova.) Oni koji su pročitali odlomak iz Ruždijeve nove njige, objavljen ovde početkom meseca, mogli su da osete posramljenu beznadežnost njegovog iskustva i njegovu zadivljujuću sposobnost da ispriča priču pošteno. Ima u ovom romanu nekakve apsolutne iskrenosti, spremnosti da se o svim učesnicima iznese nepristrasan sud, uključujući – bez najmanje milosti – i samog sebe. „Džozef Anton“, knjiga napisana u svesno distanciranom, pa ipak savesno tačnom trećem licu, na neki način je jednako značajna kao „Deca ponoći“, roman koji je 1981. pokrenuo fenomen zvani Ruždi.
Gledano kroz šljašteće fotografske objektive, izgleda da je Ruždi uspevao da živi američki život otmene normalnosti: preko dana ozbiljno pisanje i predavanje, noću zabave kao iz tabloidne štampe, brojna porodica i prijatelji, književni festivali i česta putovanja, novi projekti poput odlične filmske verzije „Dece ponoći“ – sve u svemu, život bez muke. Pa, nije baš tako.
Verovatno nije bilo realno očekivati da će objavljivanje „Džozefa Antona“ biti obeleženo samo uobičajenim ritualom recenzija i intervjua. Fatva, koja nije uspela da ubije Ruždija, ali koja je podstakla podmetanje bombi, nemire, ubistva, i ogromne proteste širom sveta, utihnula je 1998, u vreme kada je Iran pokušavao da obnovi diplomatske odnose sa Velikom Britanijom. Ruždi se osećao sve slobodnije i ponovo je izašao u svet – bez obezbeđenja, u Njujorku. Ali neki moćni Iranci, uključujući Homeinijevog naslednika, nikad nisu zaboravili Ruždija. Bio je previše dobra meta. Ove nedelje, ponovo smo to videli. Prema vestima Associated Pressa i Chicago Tribunea, novine i novinske agencije u Teheranu, uključujući i ekstremistički Jomhouri Eslami, prenose da je jedna verska fondacija podigla nagradu za Ruždijevo ubistvo – iznos je sa 2,8 skočio na 3,3 miliona dolara. Hasan Sanei, šef ove organizacije, obećao je da će svakome „ko izvrši presudu čitava suma biti odmah isplaćena“.
Kako da shvatimo upornost ove pretnje? Što se tiče Ruždija, on je odlučio da ne komentariše poskupljenje. Ova vest priziva u sećanje način na koji je pokojni Kristofer Hičens, jedan od Ruždijevih najbližih i najodanijih prijatelja, reagovao na prvobitnu vest o Homeinijevoj objavi. Vredi se toga podsetiti. „Kada me je novinar Washington Posta pozvao na kućni telefon na Dan sv. Valentina 1989, da me pita šta mislim o fatvi ajatolaha Homeinija, istog trenutka sam osetio da je u pitanju nešto što me potpuno obavezuje“, piše Hičens u svojim memoarima „Hič 22“. „Bilo je to, ako mogu tako da kažem, pitanje svega što sam mrzeo protiv svega što sam voleo. Na spisku mržnje: diktatura, religija, glupost, demagogija, cenzura, iživljavanje i zastrašivanje. Na spisku ljubavi: književnost, ironija, humor, pojedinac, odbrana slobode govora. Plus, naravno, prijateljstvo – iako mislim da bi moja reakcija bila ista i da uopšte nisam poznavao Salmana. Da ponovimo premise ove argumentacije: teokratski šef strane despotske države nudi novac u svoje ime za ubistvo civilnog državljanina druge zemlje, jer je počinio zločin pisanja romana. Teža povreda vrednosti prosvetiteljstva (na dvestogodišnjicu pada Bastilje) ili Prvog ustavnog amandmana, ne može se zamisliti.“ Tog vremena se danas valja prisetiti.
Najčudnije je da je pritisak na Ruždija istrajniji u njegovoj domovini nego u iranskoj teokratiji. Indija je zabranila „Satanske stihove“ u oktobru 1988, četiri meseca pre nego što je Homeini uopšte izdao fatvu, i uprkos hvalisanju kako je baš ona centar slobode govora, Indija do dana današnjeg nije ukinula zabranu. Indijski političari boje se da bi tako razljutili muslimanske birače. U januaru je Ruždi, koji je odlazio u Indiju od objavljivanja „Satanskih stihova“, morao da otkaže planove da poseti književni festival u Džajpuru, jer je dobio pretnje od radikalnih muslimanskih grupa, i skoro nikakvu podršku od državnih zvaničnika, koji se boje da će ostati bez muslimanskih glasova na pokrajinskim izborima. Opravdano frustriran, Ruždi je tada rekao da su njegove knjige dostupne u Egiptu, Turskoj i Libiji, i upitao, „Da li Indija želi da bude totalitarna država poput Kine?“
„Džozef Anton: Memoari“ pritom se objavljuje u atmosferi pretnji i povremeno nasilnih demonstracija protiv, navodno, „Nevinosti muslimana“, traljavog i ružnog filma o životu proroka Muhameda. U ovom slučaju, na meti nije delo velikog pisca, nego odvratan i glup video snimak, koji su napravili, kako se sada tvrdi, koptski hrišćani u SAD. (Vođstvo Koptske eparhije Amerike distanciralo se od navodnih producenata i ocenilo film kao „uvredljiv“.)
Ruždi je ove nedelje bio u Londonu, pripremajući se za objavljivanje „Džozefa Antona“. Na pitanje o filmu i protestima u Kairu i Bengaziju, odgovorio je novinaru Telegrapha, „Uvek sam govorio da je ono što se meni dešavalo samo uvod, i da će biti još mnogo, mnogo sličnih epizoda. Ovo je jedna od njih.“ Ruždi svakako nije branio ovaj film, ali u nastavku je rekao, „Pravilno bi bilo reći da je to đubre i da je beznačajno. Očigledno se radi o smeću, loše snimljenom i pakosnom. Reagovati ovakvom vrstom nasilja na taj film, smešno je i neprimereno. Napadaju se ljudi koji sa tim nisu imali nikakve veze i to nije u redu.“
Ruždi ima pravo. Dilema Arapskog proleća – i toga kako se ono, ponekad, pretvara u Arapsku zimu – jednim delom je i vremenska dilema. Nakon što su nad njima vladali autokrati toliko dugo i toliko nemilosrdno, sukobljene snage u ovim zemljama boriće se decenijama oko pitanja poput slobode, zakona, reda i vere. Snage toliko različite kao što su grupe koje su pokrenule demonstracije na Tahriru i Muslimansko bratstvo, koje se pokazalo mnogo spremnijim za izbornu borbu nakon protesta, pobrinuće se da ova drama potraje i da njen tok bude nepredvidljiv.
Dok se to dešava, reakcionarne sile iz inostranstva – strane džihadističke organizacije poput Al Kaide ili iranske mule – pokušaće da utiču na ove borbe svim raspoloživim sredstvima. Internet je, uz sve svoje prednosti, omogućio snažnu propagandu – pun je filmova, propovedi, deklaracija svake vrste: nacistički manifesti, antimuslimanski traktati, antisemitska mudrovanja, rasistički monolozi, ženomrzačke brbljarije – grozote svake vrste, pa slobodno birajte. Ovi lako dostupni i lako zloupotrebljivi snimci i tekstovi iz najmračnijih kutaka ljudskog uma moraju povremeno postati sredstvo za prouzrokovanje eksplozija na istorijskom putu ka otvorenijim društvima – u muslimanskom svetu i drugde. Politički i moralni zadatak Ruždija i nas ostalih, makar bio ponekad nemoguće težak, jeste da i dalje branimo slobodu izražavanja, čak i kada je predmet neodbranjivo uvredljiv poput „Nevinosti muslimana“ i sličnih budalaština.
