TUMAČENJE

Vladimir Gligorov: Neoliberalizam

Objavljeno: 22.09.2012. - 08:45
Kada se kritikuje neoliberalizam, nije besmisleno najpre ga definisati. Najveći broj kritičara, međutim, to ne čini tako pa je teško znati na koga ili na šta se kritika tačno odnosi. A to, reći šta je neoliberalizam i ko su neoliberali, nije uopšte teško, budući da nije nepoznato.
Veličina slova: a a a

Neoliberalima se nazivaju oni koji su sledbenici klasičnih liberala, zagovornika individualnih sloboda i slobodne trgovine, dakle u ekonomiji, pre svih Adama Smita. Reči neoliberal ili neoliberalizam se koriste da bi se istaklo da se radi o obnavljanju klasičnog liberalizma, a i da bi se izbegla zabuna jer se u Americi reč liberal, mada ne uvek i reč liberalizam, koristi da bi se označili sledbenici ideja koje su bliske socijalistima, a ne klasičnom liberalizmu. Nikakvog osnova za zabunu nema ako se zna ovo korišćenje reći.

Ko su neoliberali? Najčešće se misli na Hajeka i Fridmana, a onda i na sve one na koje su oni značajnije uticali. Ako bi se samo govorilo o pozitivnom uticaju, to bi se praktično odnosilo na sve značajnije ekonomiste od Drugog svetskog rata, ili čak nešto ranije, do danas. Opet, tu je reč o uticaju na ekonomiste kao ekonomiste, a ne nužno i na ekonomiste kao zastupnike jedne ili druge politike ili bilo kog normativnog shvatanja. Ako bi se htelo ići do Adama Smita, bilo bi još teže naći ekonomistu koji nije nešto naučio od osnivača svoje naučne discipline. Tu spada i Karl Marks, koji je uglavnom smatrao da je Smit drugorazredni mislilac, ali je zato njegovog sledbenika Dejvida Rikarda, koji je i inače verovatno najuticajniji liberalni, klasični ekonomista, smatrao velikim naučnikom.

Mislim da bi se moglo reći da je teško naći bilo koga ko je ozbiljno izučavao ne samo ekonomiju nego društvene nauke uopšte, a da nema pozitivno mišljenje ne samo o Adamu Smitu, već i o Hajeku i Fridmanu, bar kada je reč o njihovom doprinosu nauci. To ne znači slaganje sa bilo kojom njihovom teorijom, tvrdnjom ili političkim predlogom. Naravno, da bi se kritikovala nečija teorija ili predlog politike potrebno je znati i jedno i drugo i njihovu međusobnu povezanost.

Na primer, teško bi bilo pogrešiti ukoliko bi se ocenilo da je Fridman imao i ima ogroman uticaj na monetarnu teoriju i politiku. Na čemu se taj uticaj zasniva? Na povlađivanju sasvim specifičnim pojedinačnim, grupnim ili državnim interesima? Ne. Uticaj potiče pre svega od njegovog, zajedno sa Anom Švarc, izučavanja istorije američke centralne banke i posebno njenog ponašanja pre, u toku i posle velike ekonomske krize. Do nalaza da su američke monetarne vlasti odgovorne za veliku depresiju i spori oporavak došlo se zaista na osnovu sasvim određene teorije novca, ali bi ona bila irelevantna kako za razumevanje monetarne ekonomije tako i za monetarnu politiku da nije urađen ogroman empirijski posao da se utvrdi da li je teorija u skladu sa činjenicama ili nije. Taj posao nikako nije završen istraživanjima Ane Švarc i Miltona Fridmana već je nastavljen radom hiljada ekonomista kako na teoriji novca tako još više na empirijskim istraživanjima. Ideja da je Fridman samo nekakav ideolog je naprosto nepoznavanje njegovog naučnog rada i doprinosa. Koji ne počinju i ne završavaju se sa monetarnom teorijom i politikom.

Isto se može reći i za Hajeka. Njegov uticaj nije pre svega ideološki, jer nikako ne nedostaju ni ideolozi niti demagozi svake vrste. Ko god je čitao Hajekove knjige i članke morao je zapaziti da oni nisu neko zabavno i zavodljivo štivo. Ukoliko bi neko hteo da veruje da su svi tržišni ishodi dobri, a svi politički rđavi, ne bi imao razloge da čita dosta dosadnu prozu ovoga pisca, koji uostalom nije ni tvrdio tako nešto. Zagovornika takvih tvrdnji, koji se pozivaju na poznate ekonomiste ili filozofe ima naravno veoma mnogo, kao što ima i kritičara koji misle da nešto kazuju o ovim velikim ekonomistima i društvenim naučnicima kritikujući njihove epigone ili popularizatore.

Recimo, Hajekova ideja o ulozi tržišta u efikasnom prikupljanju i širenju informacija, u čemu je to mehanizam koji je u mnogome superioran političkom procesu, nije ni trivijalna niti očigledna. Isto važi i za nezamenjivu ulogu konkrencije, kako u privrednim poslovima, tako i u društvenim i političkim. Može se raspravljati o tome kolika je pretnja autoritarizma i kolektivizma, ali se ne može sporiti njegov doprinos razumevanju i kritici kako nacionalizma tako i socijalizma, to jest totalitarizma uopšte.

Ozbiljni kritičari, kojih ima u dovoljnom broju, trude se da pokažu da neoliberali imaju ili pogrešnu teoriju ili izvlače pogrešne političke zaključke, a ne da su oni naprosto zagovornici nečijih pojedinačnih interesa.

 

Tekst je preuzet sa prijateljskog Peščanika

 

Od istog autora:

Vladimir Gligorov: Biti ili ne biti Evropske centralne banke
 

 

Tagovi: neoliberalizam
Komentari (0)
Ostavi komentar
Ime:
E-Mail:
Poruka:
 
Svi komentari se prethodno moraju odobriti od strane administratora prije nego budu vidljivi na portalu.


Napomena:
BUKA se ograđuje od stavova i mišljenja iznesenih u komentarima postavljenih na našim stranicama. Svi stavovi i mišljenja komentatora odražavaju stavove i mišljenja isključivo onih koji ih postavljaju. Redakcija BUKE je u slučaju komentara koji izazivaju rasnu, nacionalnu ili vjersku mržnju, te potiču na nasilje dužna obavijestiti nadležne organe o takvom pristiglom komentaru.