The New York Times

Paul Krugman: Prezir prema radnicima

Objavljeno: 23.09.2012. - 08:54
Sada već svi znaju da je Mit Romni, obraćajući se donatorima u Boka Ratonu, digao ruke od skoro polovine stanovništva – onih 47 posto koji ne plaćaju porez na dohodak – rekavši, „Nije moj posao da brinem o tim ljudima. Nikad ih neću ubediti da treba da preuzmu ličnu odgovornost i da se staraju o sebi“.
Autor: Paul Krugman
Veličina slova: a a a

Isto tako, sada su već mnogi svesni da se velika većina od tih 47 procenata teško može nazvati grebatorima; najveći deo njih čine zaposlene porodice koje plaćaju doprinose, a stariji građani i invalidi čine većinu ostatka.

Ali pitanje je sledeće: da li bi Romni i njegova partija imali bolje mišljenje o tih 47 posto građana kada bi znali da veliku većinu njih čine vredni radnici, ili nekadašnji vredni radnici, koji su i te kako preuzeli ličnu odgovornost za svoj život? Odgovor je – ne.

Jer činjenica je da savremena Republikanska stranka prosto nema mnogo poštovanja za ljude koji rade za nekog drugog, bez obzira na to koliko verno i dobro obavljaju svoj posao. Sva partijska ljubav rezervisana je za „stvaraoce radnih mesta“, tj. poslodavce i investitore. Vodećim funkcionerima u partiji teško je čak i da se pretvaraju da ih se i najmanje tiču obične radničke porodice – koje, ne treba to ni reći, čine ogromnu većinu Amerikanaca.

Da možda ne preterujem? Pogledajte poruku koju je na Tvriter poslao Erik Kantor, vođa republikanaca u Kongresu, na Dan rada – praznik izričito posvećen radnicima u Americi. Piše ovako, u celosti: „Danas slavimo one koji su preuzeli rizik, vredno radili, izgradili firmu i zaradili svoj uspeh“. Tako je. Na dan kada se odaje počast radnicima, Kantor je uspeo da pohvali samo njihove gazde.

Ako mislite da je ovo samo ispad jednog pojedinca, pogledajte Romnijev govor na republikanskom nacionalnom kongresu. Šta je imao da kaže o američkim radnicima? U stvari, baš ništa: reči „radnik“ ili „radnici“ nije ni izustio. U tome je velika razlika sa govorom predsednika Obame nedelju dana kasnije, koji je uporno isticao radnike – naročito, naravno, radnike koji su imali koristi od spasavanja automobilske industrije.

A kada je Romni ushićeno besedio o prilikama koje Amerika nudi imigrantima, izjavio je da oni dolaze tražeći „slobodu da izgrade preduzeće“. Šta je sa onima koji nisu došli ovde da otvore firmu, nego da jednostavno pošteno rade i zarade? Oni nisu vredni pomena.

Ne treba ni reći, prezir republikanaca prema radnicima dublji je od puke retorike. On je duboko ukorenjen u političkim prioritetima ove partije. Romni se oslanja na široko uverenje na desnici da su porezi koje plaćaju američki radnici premali. Štaviše, sećamo se kada je Wall Street Journal opisao radnike sa niskim primanjima, čije su plate ispod praga za porez na dohodak, kao „srećkoviće“.

Ono što treba smanjivati, veruje desnica, jesu porezi na dobit, ekstraprofit, dividende i izuzetno visoke plate – to jest, poreze koji pogađaju investitore i direktore, a ne obične radnike. Sve to uprkos činjenici da ljudi koji svoj dohodak stiču od investicija, ne od plate – ljudi kao što je, recimo, Vilard Mit Romni – i sada plaćaju strahovito nizak porez.

Odakle ovaj prezir prema radnicima? Jednim delom, očigledno, to je odraz uticaja novca na politiku: krupni donatori, poput onih kojima se Romni obraćao kada se obrušio na polovinu nacije, ne žive od plate do plate. Ali to je ujedno i pokazatelj do koje je mere Republikanska stranka obuzeta ajnrandovskom vizijom društva, gde je šačica junačkih biznismena zaslužna za sve ekonomske uspehe, dok se svi mi ostali samo švercujemo.

U očima onih koji dele ovu viziju, bogati zaslužuju poseban tretman, i to ne samo u vidu niskih poreza. Mora im se ukazivati i poštovanje, čak i strahopoštovanje, u svakom trenutku. Zato čak i najmanji predsednikov nagoveštaj da bogati možda nisu toliko posebni – da su se, recimo, neki bankari možda loše poneli, ili da čak i „stvaraoci radnih mesta“ zavise od državne infrastrukture – izaziva mahnito vrištanje da je Obama socijalista.

E sad, takvi stavovi nisu novi; „Ravnodušni Atlas“ je ipak objavljen 1957. Međutim, nekada su čak i republikanski političari, koji su privatno delili prezir elite prema masama, umeli da to zadrže za sebe, i uspevali su da odglume nekakvo uvažavanje običnih radnika. Međutim, u ovom trenutku, prezir ove stranke prema radničkoj klasi po svemu sudeći je isuviše totalan, isuviše korenit da bi se mogao sakriti.

Poenta je da ono što ljudi sada nazivaju „Boka momenat“ nije bio neki trivijalni gaf. Bio je to pogled na iskrene stavove partije koja se pretvorila u partiju bogatih, od strane bogatih, i za račun bogatih, partiju koja smatra da mi ostali ne zaslužujemo čak ni da nam se odglumi poštovanje.

 

Tekst je preuzet sa prijateljskog Peščanika

 

 

Tagovi: Paul Krugman
Komentari (1)
Objavljeno:
Ok, treba onda još malo Obame. Po njemu se sigurno granice na Balkanu neće mijenjati jer kako javno govori ovih dana USA je jedina koja to može raditi, a Balkanci ne. :)
Ostavi komentar
Ime:
E-Mail:
Poruka:
 
Svi komentari se prethodno moraju odobriti od strane administratora prije nego budu vidljivi na portalu.


Napomena:
BUKA se ograđuje od stavova i mišljenja iznesenih u komentarima postavljenih na našim stranicama. Svi stavovi i mišljenja komentatora odražavaju stavove i mišljenja isključivo onih koji ih postavljaju. Redakcija BUKE je u slučaju komentara koji izazivaju rasnu, nacionalnu ili vjersku mržnju, te potiču na nasilje dužna obavijestiti nadležne organe o takvom pristiglom komentaru.