Zagorka Golubović je sa 14 godina postala skojevka, odvojila se od porodice, da bi kako kaže „izvršila partijski zadatak“ u Valjevu. U 17. godini se udaje, u devetnaestoj postaje majka i završava prekinuto školovanje, sa 23 godine diplomira filozofiju i postaje profesorka u Zemunskoj gimnaziji, prestaje da se bavi političkim radom. Kasnije, posle razvoda, prelazi u Beograd i predaje u IV beogradskoj gimnaziji. Do prelaska na rad na Univerzitetu bila je urednik popularne nauke u izdavačkom preduzeću „Rad“ istovremeno pokušavajući da se što više posveti negovanju svog odnosa sa kćerkom. Godine 1960. izabrana je za poslanika Savezne skupštine Jugoslavije. Iako se Zaga Golubović nijednog perioda u svom prilično burnom i teškoćama bremenitom životu ne bi odrekla, kao što se ni sada ne odriče nijedne plemenite ideje, „utopija“ kako drugi kažu, ona i dalje poput Prometeja misli da „vatra“ pripada i ljudima, ne samo „bogovima“. Sedamdesetih godina isterana je sa Filozofskog fakulteta i zabranjen joj je profesorski rad, a tih godina joj i kćer odlazi u Francusku. “Crna lista“ na kojoj se nalazilo njeno ime uz Mihaila Markovića, Ljubu Tadića, Svetozara Stojanovića, Miladina Životića, Dragoljuba Mićunovića, Nebojše Popova, Triva Inđića obeležiće njen život u sledeće dve decenije, ali ne i njenu potrebu da radi, da misli kao žena koja zna da se sloboda ne servira u porcelanskim šoljicama, već se do nje stiže stalnim saznavanjem, obrazovanjem, putovanjem, hrabrošću da budeš i sam, da se nikada ne predaješ, da nije svet samo ono što ti se servira u tvom vidokrugu, već mnogo više, da „imati „ ne znači i „biti“. Ima nešto herojsko u toj starici kada ulicom sitnim žustrim korakom sama krene da podrži svojim potpisom studentske zahteve, kao onomad na Filozofskom fakultetu, „plenumaše“, a onda mirno kao da je to lako, kao da onaj klizavi prostor ispred tog fakulteta ne postoji, mokar i klizav poput stakla, kao da to nije nikakav napor učinila, ostavi svoj potpis i tiho se vrati na stanicu trolejbusa broj 28. Nikada se nije odrekla ideja u koje je verovala, iako su je proglasili i proterali sa Univerziteta kao „protivnika socijalizma i samoupravljanja“, nikada se nije odrekla ranog Marksa (što se vidi u njenoj knjizi „Čovek i njegov svet“). Naravno da je zahvaljujući svojoj sposobnosti i otvorenosti, spremnosti da uvidi očigledno i imenuje, ga, modifikovala neke svoje teorijske stavove, ali nikada, baš nikada ne odričući se svojih dubokih uverenja da svaki čovek mora imati dovoljno slobode i hleba.
Profesorka Golubović je žena koja zna da lakomost, umišljenost, bahatost, nedostatak kriterijuma, pre svega moralnih skrupula neće doneti nikakvo dobro bilo kada i bilo gde. Uvek je spremna da kaže istinu, ma koliko to neprijatno bilo po one koji je ne raspoznaju zaslepljeni serviranim lažima, zabludama pogleda na svet iz vizure ružičastih TV ekrana, koje su pretvorili u svoja dvorišta, svoje ulice, svoj grad, svoje reke, njive, fabrike …Uvek insistira na pitanjima tražeći uporno odgovore u sferi filozofije, zaokupljena je večnim pitanjima o slobodi, bratstvu, jednakosti, pravu na individualnost, ne sa pozicija ideologija koje u praktičnoj primeni znaju da iznevere, dožive krah, već onih moralnih vrednosti koje važe u različitim varijantama diljem sveta: slobodi i pravdi, utopiji, bez koje čovekov život ne bi imao smisla.
STATUS: Sećate li se svoje omiljene igračke, igra iz detinjstva... Knjige detinjstva?
Naravno da se sećam. Nisam se previše igrala igračkama, ali moja starija sestra donela mi je pravu, veliku lutku od kaučuka iz Francuske. Tada niko nije imao takvu lutku, i ja sam bila zapanjena. Nisam verovala da takva lutka postoji! Kako se igrati sa takvom lutkom? Odmah sam počela da joj šijem haljinice i tako sam naučila da šijem. Naravno, prvo sam na ruke šila, a posle, imali smo mašinu za šivenje i na njoj. Drugih igračaka se ne sećam, ali se sećam da sam volela da čitam Mikija Mausa... Tada su izlazile te edicije, a ja sam naučila da čitam sa pet godina. To sam baš volela, ma obožavala sam Diznijeve junake. Detinjstvo ipak najviše pamtim po druženju sa meni bliskom decom, iz škole, ulice... Sećam se, Lomina ulica gde smo stanovali bila je puna dece, mojih vršnjaka... Pred našom kućom je bio jedan veliki plato, okupimo se tu i igra je počinjala. Sećam se, stalno smo pravili neke predstave, ma, bilo je tu takmičenja ko će napraviti najlepšu figuru, ko će moći više i bolje da skače dok dvoje okreću vijaču, sve brže i sve brže. Igra je uvek bila druženje. U Beogradu, a kada leti odemo u selo, imala sam dva ujaka u selu i jednu tetku, sećam se uvek, kako bi se sva deca okupila na jednom mestu, bude nas deset, dvanaest, petnaest... Volela sam te odlaske na selo. Ono što pamtim, mogla sam imati deset godina, je kako moj brat, koji je bio sedam godina stariji od nas koji smo se tako okupljali, igrao se sa nama tako što nas je učio francuski. Morali smo svi da imamo rečnike, da zapisujemo i učimo šta koja reč znači. Preslišavao nas je i ja se sećam s koliko ozbiljnosti smo prionuli na taj izazov. Ma pravili smo i pozorišne predstave. Sterija, Nušić... Išli smo po selu, igrali to što smo spremili i bili ozbiljna pozorišna družina. Ne sećam se da sam bilo kada u detinjstvu skupljala igračke i igrala se sama. Nikada. Ne pamtim te igračke, možda ih nije ni bilo. Sem te lutke. I još... Nisam sačuvala, nemam nijednu uspomenu, to mi je žao.
Detinjstvo vam je pomračio rat. Kako je iz ugla deteta izgledao život u okupiranom Beogradu?
Moja najstarija sestra Aleksandra-Caca, student prava, član KP(Komunističke partije) imala je dosije u Gestapou, uhapsili su je naši, predali i odvedena je u logor na Banjici, gde je 1943. godine i streljana. Imala je 21 godinu. Bila je u logoru skoro godinu dana i ja sam uvek išla da joj odnesem pakete. A istovremeno moj brat Veroljub sa sedamnaest godina je otišao u partizane, stalno smo bili pod prismotrom. O njemu dugo nismo ništa znali. Ja sam bila dete, nisu obraćali pažnju na mene, puštali su me da dođem do onog šaltera, predam paket. Sestra me je videla kroz prozor zgrade, na trećem spratu je bila, sećam se... Po jednoj zatočenici koja je puštena poslala nam je pismo u kome je napisala da me je videla kako dolazim sa tim paketom. Po njoj je poslala i tri male lutkice, napravljene od krpica. Kažem vam, nije mi žao one lutke koju niko nije imao, koju je bilo teško i zamisliti, dobijenu iz Francuske. Ta lutka je u bombardovanju kada je srušena kuća u kojoj smo stanovali zauvek ostala na jednoj šipki, glava i trup, sve ostalo raskomadano u ruševinama. Sećam se tog prizora, kada smo došli da vidimo šta je ostalo od naše kuće. Nije mi žao te lutke, ali mi je žao što nemam te tri lutkice koje je moja sestra, zatočena u logoru na Banjici napravila od krpica misleći na mene. Bile su šarene, te lutkice, jedan dečak i dve devojčice. To mi je žao. To.
Rat je razneo ne samo kuću, lutku... Čini mi se da vaš uzdah dok se sećate detinjstva...
Veroljub, koji je u partizanima ranjen stigao je nekako do ujaka koji ga uz ogroman rizik čuvao u selu, a zatim prebacio u Beograd, sakrivenog ispod slame u jedno praskozorje. Strepeli smo, krili ga, no i on je uhapšen, interniran u Nemačku, tamo se razboleo. Kako se približavao Hitlerov slom, sa jednom grupom logoraša koji su bili stacionirani blizu francuske granice, domogao se Francuske, pristupio Pokretu otpora. Po povratku u Beograd završio je Učiteljsku školu i sa ogromnim elanom radio po seoskim školama. Bio je rođen da bude učitelj. Umro je mlad. Moždani udar. To mi je najteže palo, bili smo veoma bliski, a ni Cace više nije bilo... Vodao me je svugde sa sobom, svi su me znali, ličili smo i kada bi me sreli njegovi stariji drugovi samo bi zaključili, bez pitanja:“Ti si Golubova sestra!“
Tada sam vrlo lako mogla da upadnem u depresiju. Međutim, po prirodi nisam depresivna. Kada mi je brat umro, pomislila sam da se neću izvući iz depresije. Već sam bila profesor Univerziteta, mnogo sam putovala. Rad me izvlačio iz tog stanja tuge koja je pretila da me savlada. Samo rad.
Najstariji brat, Đorđe koji je živeo u Ljubljani sa porodicom, umro je pre toga u 46. godini, od teškog srčanog oboljenja. Poslednje dane proveo je u bolnici, bila sam tamo, nisam mu mogla nikako pomoći...
Život u vreme okupacije, to su strahovi zbog sestre i brata, tuga zbog njihovog stradanja, nezagrejan stan kada se hladnoća uvlačila u kosti, sledovanje kisele proje, oskudna odeća koja od zime nije mogla zaštititi. Posle rata, te godine, ta mora, teška mora, u snovima me je pritiskala. Dugo.
Voleli ste da čitate, sećate se...
Postojala je edicija „Zlatna knjiga“, za decu. Majka nam je stalno kupovala knjige. Sećam se tog ormana u kome su stajale, gutala sam ih, počev od „1001 noći“, „Alise u zemlji čuda“. One Diznijeve podliske, ah, kako sam to volela...
Gledate li sada na TV crtaće iz Diznijeve produkcije?
Da, kada slučajno naletim i dan danas. Radije gledam i te crtaće nego neke naše emisije. Mi i nemamo nikakav TV program. Moram da vam kažem, bez obzira na modifikacije i modernizacije Diznijeve produkcije, nije to više isto. Dizni je bio genijalniji!
Da li ste imali neki nadimak?
Kako znate?
Ne znam. Pitam.
Jesam. Kao dete su me zvali Filozof! Zašto? Ako mi se neka igra nije dopadala, nije mi se igralo, ja sam bila tu među decom i u nekom uglu, ćošku, sedela i čitala. “Eno je ona Filozof, opet čita!“ - tako su oni govorili, naslutili. Volela sam da čitam i tužne knjige. Ne samo vesele. Znam da sam često plakala krišom čitajući neku knjigu i tada sam se kao dete pitala kako je moguće da postoje takve knjige, da li je to samo priča, da li se tužne priče stvarno dešavaju. Brzo sam shvatila da se tužne priče stvarno dešavaju.
Kasnije?
Ivo Andrić, Meša Selimović, možda čak i više od Andrića. Volim našu književnost. Nušića sam odmalena obožavala, a volim ga i danas. Komedija mi je najdraža, kada je tako inteligentna! Istorijske knjige me nisu previše privlačile, naročito one šture, pune podataka, ratova...
Svi Vas doživljavamo kao jednu vrlo ozbiljnu, strogu, preciznu, oštru u polemici i kritici, gotovo bespoštednu personu...
Kada idem u pozorište, uvek biram komediju. Radije sam gledala Šekspirove komedije nego „Hamleta“! Da vam kažem, pa se vi još više iznenađujte, ja sam strašno volela viceve da čitam, dok ih je bilo. Oooo, imali smo inteligentnih viceva. Čudi me, danas ih nema... Trebalo bi da izviru, a nema ih! Za vreme Miloševića su pljuštali. Za vreme SFRJ, iako tvrde da su i vicevi bili kontrolisani, bilo je sjajnih! Ne znam, čudno je to što me doživljavaju kao suštu ozbiljnost, možda se tako predstavljam, ali jedno znam, a to je da ja volim da se smejem, baš volim da se smejem... Volim duhovite ljude. Ponekad se grohotom smejem gledajući neku humorističku emisiju. Toliko se rado, glasno smejem da se zabrinem da ne uznemirim komšije, znaju da sam sama... Sebi se uvek najviše smejem. Dešava mi se da ne znam gde mi je telefon, šetam po sobi, nema ga... A telefon tu nadohvat ruke. „E, ludačo!“- kažem sebi i zasmejem se. O, kako je važno umeti se smejati!
Smeh je veliki dar. Smeh je odbrana. Vrlo, vrlo, možda najviše, cenim duhovite ljude! Ali, evo, uzela sam da čitam Bukovskog... Tu preteranu duhovitost, to sve nisam mogla... Do te mere zna da pretera i sa psovkama, pa sa svojim čuvenim preteranim opisima, znate... Ja okrenem list i počnem da čitam drugu priču, to je knjiga priča... To nije po mojoj meri, ne podnosim preteranost, pa ni preteranost u duhovitosti, duhovitost koja je svrha sama sebi! Za mene duhovitost podrazumeva tačnost, preciznost, sposobnost čoveka da vidi stvarnost u različitim bojama... Nije sve crno, ni belo, ni sivo.
Nego?
Ja sam uvek volela svetle boje. Svetlo plavo, svetlo zeleno. Za mene je duhovitost neka svetlost!
Alber Kami kaže „Pobuna je jedini oblik svetlosti“...
Naravno, smeh je pobuna!
Smejete li se Koraksovim karikaturama?
Jednom, u Herceg Novom bila sam na njegovoj izložbi, rekla sam mu da iz njegovih karikatura može više da se nauči šta smo sve preživljavali, nego iz nekoliko fakultetskih predmeta, pa i sociologije. To je tačno. Tačno tako.
Zna se da ste bili profesor na Katedri za sociologiju, zna se da ste sa grupom profesora oterani sa tog fakulteta, pa vraćeni... Obrazovanje je i dan danas „deveta rupa na svirali“ vlasti u Srbiji. Procenat nepismenih zabrinjavajući. Fakultetska diploma, doktorat, može se kupiti... Znam da ste podržali zahteve studenata, okupljene u Plenumu koji su tražili da školovanje bude besplatno. Imate li uvid u stanje na vašem fakultetu...
Ne mnogo. Naravno da imam kontakte sa svojim kolegama. Oni su nezadovoljni situacijom. Filozofski fakultet je nekada bio jedan od najboljih, ne zato što je imao najbolje profesore, nego se nije radilo rutinski. Danas je sve rutina. Upravo sa svojom ćerkom prevodim knjigu jednog Francuza o tome šta obrazovanje podrazumeva. Naslov knjige je „Izbor obrazovanja“, pisac je Merjier. Knjiga je doživela jedanaest izdanja. U toj knjizi on pokazuje da je obrazovanje vaspitavanje čoveka da počne da misli svojom glavom, da postane subjekt. Ako obrazovanje nije emancipacija, onda nije ništa drugo do rutinska praksa, štetna i za profesora i za učenika, studenta... Obrazovanje je etička i emancipatorska stvar.
Koga ste izuzetno poštovali od svojih mlađih kolega?
Aljošu Mimicu. Koje znanje je taj čovek imao! Prevodio je, pisao knjige, niko od njega nije imao veće znanje iz istorije socijalnih teorija! Niko. Aljoša Mimica i Marija Bogdanović su uredili “ Enciklopediju sociologije”. Uradio je vrlo vrlo značajne stvari za ovu kulturu, ne samo u oblasti sociologije, on je znao, uvek je imao taj aktivan odnos prema stvarnosti, na svoj jedinstven način. To znanje, ta posvećenost, koliko je uradio taj čovek! Bilo mi je jako teško kada je umro. On je jedini koji je nešto vredeo na toj katedri. Tamo su i Mladen Lazić, Sreten Vujović… Ali nisu taj tip čoveka.
Moram da kažem, to ne smem da zaboravim, moja koleginica, bila je docent za antropologiju, ja sam joj bila mentor. Nikada bolju doktorsku disertaciju nisam pročitala! Nikada!
Zove se?
Nada Sekulić. I, naravno, naravno Nebojša Popov.
Vaši studenti Vas se sećaju između ostalog i po tome što vaš zahtev nije podrazumevalo knjiško, napamet za taj trenutak ispita usvojeno znanje, već ste uvek insistirali da je znanje ono što ostane, primenjuje se…
Ja sam prvo počela da predajem u gimnaziji, predavala sam dve godine u Zemunu i dve u Beogradu. Filozofiju, psihologiju i logiku. Naravno predavala sam višim razredima, u to vreme je to bio sedmi i osmi. Vrlo mlada sam završila fakultet, naravno dešavalo se tih poratnih godina, da su neki učenici bili moje godište, a neki i stariji od mene, njih dvoje, troje... Eh, tada sam imala kratko podšišanu kosu, bila sam mlada, svi su mislili da nemam više od osamnaest godina. Kada me je direktorka videla, bila je zbunjena i upitala me „Vi ste profesor?“. Odgovorila sam:“Jesam, evo diplome!“ Kada sam ušla u razred, njima je predavala starija profesorka koja čak nije ni završila filozofiju, nego pedagogiju. Ona im je diktirala, oni su pisali i bubali. Bio im je to najgori predmet. Ja sam i hospitovala u toj školi kada je trebalo polagati državni ispit, tada se polagao. Zbunili su se kada sam ušla u učionicu. Mislili su da sam nova učenica, čak mi je jedna devojka, pomičući se ponudila da sednem s njom u klupu: „Sedi ovde!“ Nikada nisam sedela za katedrom. Ja stojim i govorim. Bilo mi je jako važno da ja njih gledam u oči i da oni isto to čine. Gledajući ih u oči mogla sam da vidim koliko prate, razumeju, ne razumeju to što govorim. U početku su se bunili, govorili su”Vi nama izdiktirajte, mi to nabubamo!” Odmah sam im rekla da to više ne važi, da će slušati to što govorim, bez pokušaja da zapišu, da će moći da me prekinu kada god im nije nešto jasno. Bila sam u toj školi najmlađi profesor. U njoj sam završila osmi razred. Iz sedmog razreda sam se ispisala i udala, pa sam onda polagala privatno mature u toj školi. U Zemunu. Znali su me svi profesori i zvali su me “mala Zaga”. Niko me nije zvao “koleginice”. A neki su počeli da se žale na moj način predavanja. Oni koji su diktirali naročito. Dešavalo se da sedim u zbornici za vreme odmora i čujem:”Ta mala Zaga samo pravi problem!” Na pitanje kakve problem odgovor je bio:”Svaki čas nas nešto pitaju. Ona njih uči da postavljaju pitanja!” Naravno da sam im rekla da čim nešto ne razumeju odmah pitaju: predavanja su se tako pretvarala u dijalog. Optuživali su me da im dajem knjige, recimo Platonovu “Državu”, da oni to čitaju pa da sami o tome pričaju. Evo, pisac knjige koju sada prevodim sa ćerkom “Izbor obrazovanja-etika i pedagogija” kaže u toj knjizi: ”Predavanje nije prosto prenošenje znanja, nego sa opredeljenjem iznošenje nekih misli, činjenica da bi se podstakli učenici i studenti da i sami počnu o tome razmišljati, dođu do toga da imaju svoje ja, svoje stanovište”.
Naravno i na Filozofskom fakultetu…
Dešavalo se da čovek dođe na ispit, naučio sve napamet. Citira Platona, pa mene, pa sve redom. Naravno da sam prekidala i govorila im “Hej, pa ja ne ispitujem Platona, vas kolega ispitujem, šta vi, šta vi mislite?”
Da vi niste malo “kvarili omladinu”, pa je onaj otrov u vidu uklanjanja sa fakulteta stigao…
Neke stvari su jasne odmah. Uvek sam u svakom čoveku, učeniku, studentu gledala individuu. Nikada nisam odustajala, davala loše ocene. Bilo mi je važno da podstaknem svoje učenike, studente da čitajući razmišljaju. Postizala sam to upornošću. Iako sam znala da će na neko moje pitanje odgovor dugo biti:”Ne znam, nisam to pročitao!” nikada nisam odmah uvređena i zgrožena lenjošću, otporom ili ko zna čime, upisivala lošu ocenu. Ja sam uporno prozivala i na kraju bi takvima dosadilo, pa su shvatili da je bolje da nešto pročitaju, da porazmisle o tome što je trebalo znati i reše se moje upornosti u prozivkama. Bilo mi je važno uvek da moji đaci, kasnije studenti pitaju, da postavljaju pitanja…Dešavalo se da oni postave pitanje na koje ja ne znam odgovor. Kada se to dešavalo jednostavno bih rekla “Znate, ovog trenutka ne mogu da odgovorim na ovo pitanje. Ne znam sada odgovor na njega. Možda zato što nisam dovoljno pročitala o tome, nisam razmišljala, ali za sledeći čas ću svakako to uraditi. ” To sam uvek i uradila.
Naravno, u zbornici se to komentarisalo. ”Zamislite šta je uradila mala Zaga? Rekla je pred učenicima da ne zna ono što su je pitali! Tako se ruši autoritet, ugled profesora !”. Nisam gubila ugled, naprotiv pokazalo se suprotno. U ovim godinama, kada pročitam neku knjigu, a stalno čitam, sama sebi kažem “Aman, zaman, tolike si godine proživela, a ovo nisi znala!” Uvek sam govorila da sam od Sokrata naučila kako treba učiti. Mjautika, znači. ”Znam da ništa ne znam. ” Evo, u ovim godinama, a još uvek redovno uzimam knjige iz biblioteke, kupujem, čitam svaki dan koji prolazi uveri me da ima toliko mnogo da naučim, da saznam…Što više čitaš, sve si svesniji onog ogromnog znanja koje se nalazi u knjigama, uopšte znanja, da ti postaje svakim danom jasnije, da nećeš stići ni delić da otkriješ. Kako sam posle pet šest pročitanih knjiga, tada kada sam bila sasvim mlada bila ubeđena da sve znam. A eto sa znanjem je tako, što više pročitaš, reklo bi se, što više znaš, sve si svesniji svog neznanja, tog prostora saznanja koji nastojiš da savladaš…Što više nastojiš, taj prostor postaje sve veći, širi se, u različitim pravcima geometrijskom progresijom… Kao profesor na fakultetu vraćala sam sa ispita studente koji su imali desetke i dolazili da polože ispit tako što su ponavljali ono što sam ja napisala. Sve je to lepo, ali ne polažem ja ispit, nego oni, to sam im govorila…Nisam obarala zbog toga, ali sam ih vraćala, možda malo, možda previše uporno. Znate one koji kažu, ako ih profesor prekine u deklamovanju: “Ne, ne, nemojte me prekidati, ako me prekinete potpuno ću se zbuniti, neću znati gde sam stao!”
Da ne prepričavam onu anegdotu o “diplama i etici”, o zloupotrebi tehnologije, nauke…U istoriji ljudskog roda je previše. Znanje podrazumeva etiku?
Ne može se zlo pobediti zlom! Shvatila sam to vrlo rano, još kao dete. Nikada uvređeno nisam vraćala istom merom. Ne može to tako! Ubijati ljude, a zatim objašnjavati to onom čuvenom “kolateralnom štetom!” Pogledajte, da li je fašizam poražen bacanjem bombi na Hirošimu i Nagasaki? Da li je? Nije. Nije sprečen fašizam, on i dan danas postoji, opstaje kao ideologija…
Čak i tamo gde su žrtve u borbi protiv fašizma bile zastrašujuće… Rasprostranjen je ravnomerno izgleda. Čak i norveški slučaj Brejvik…
Ma, to je strašno, deca od šesnaest godina crtaju svastiku, drže Hitlerove slike, slave rođendan, okupljaju se. Reč koja mi je pored slobode najdragocenija je reč “pravda”. Čini mi se da sam još kao dete znala tačno šta je nepravda…Kada nas je majka, pa i mene, opremala od glave do pete za Vrbicu, a to je bila procesija pored kraljevog dvora, uvek sam pitala zašto smo mi tako čisti, nagizdani, obučeni, obuveni, čak sa šeširićima, a tamo pogledaš i vidiš gole i bose Cigančiće …Plakala sam i pitala to svoju majku. Nepravda me je uvek nervirala! Uh, isto i tada i danas! Vi kažete da ja uporno pružam otpor. Moj otpor je samo reagovanje na nepravdu. Pre svega to. Naravno da kao dete nisam mogla da objasnim da svi ljudi treba da budu jednaki, žive dostojno… Ne, ali znam da se nepravda oseća. To je vidljivo. Gotovo opipljivo pogledom i odmah. Tamo čak i šeširići i lakovane cipelice, ovamo prosjaci… Nikada, ama baš nikada nisam mogla da prođem kraj ljudi koji prose, iako sam znala da to nije dobro, da nije rešenje, da prođem i ne dam im ništa. Ako nisam imala novac, mogla sam da izvadim iz torbe neku namirnicu na čiju kupovinu sam potrošila novac i podelim s njima. Nikada niko ne bi smeo da prođe ravnodušno kraj prosjaka. Bilo gde. Bilo kada, a da im ne učini nešto dobro.
Vremena su surova, nema čak ni utopije, one za koju se vi zalažete…Surova ideologija neoliberalizma, tranzicija…
Bez utopije nema kretanja napred! U tom smislu nikada, ama baš nikada neću se odreći one borbe koja bi omogućila svima nama da živimo dostojnim životom. Neznanje ne opravdava, nemate pravo da ne znate i da ćutite. Trpljenje ugrožava čak i ono što bi se moglo nazvati prethodno osvojen stepen slobode…Sloboda se osvaja, u tome se mora istrajati, biti subjekt slobode: Nikada u istoriji sloboda nije nikome poklonjena, svako oslobađanje, svaki pedalj slobode koji je neko drugi za nas ostvario, sumnjive je prirode, nečija druga sloboda…Nema opravdanja pred budućim generacijama tipa “nismo znali šta se dešava”…
Neke reči kao da su nestale… Recimo reč “dostojanstvo”…
To je reč koja kao da nije shvaćena čak ni kada se govori o jednakosti… Zašto je za mene Francuska revolucija simbol na koji se treba vraćati i vraćati. Na ono što je ostalo, što je rečeno, znate parolu“Liberte, egalite, fraternite!”, ništa od svega toga nije ispunjeno nigde, ni u najbogatijoj zemlji, ni delić, da ne govorim samo o Americi, već da ne nabrajam zemlje Afrike, Azije, Evrope, samim tim i u našoj zemlji. Nigde čovek ne može da živi slobodno, jer ako ti stalno moraš da budeš sluga, nečiji podanik… Nije sluga samo onaj koji radi za nekoga, sluga si kada misliš kao on, a ništa tu nije za tebe, upravo je protiv tebe. Ako ti stalno moraš da se ponašaš na način kako drugi misli da treba da se ponašaš, a ne onako kako ti osećaš da treba, šta si? Podanik. Podaništvo je iskonsko kršenje dostojanstva čoveka! Kada se kaže “egalite”, jednakost, ne misli se na ono što je kod nas, naročito kada je komunizam pao i kada su svi raširenih ruku dočekali taj kapitalizam kao jedino rešenje, a sada vidimo šta imamo od njega, ne misli se da svi budemo jednaki, sa šakom pirinča, kao Kinezi…Ni Kinezi to nisu tražili, oni koji su protestovali na trgu Tijanmnenu. Nisu tražili tu jednakost šake pirinča, tražili su jednakost u dostojanstvu. Elementarno dostojanstvo, to su tražili, a to je podrazumevalo da čovek mora da ima slobodu da izabere! Ta sloboda izbora, ne podrazumeva uvek pravilan izbor, podrazumeva i pogrešan izbor, ali ne potire slobodu. Ako nemaš slobodu, nemaš ni mogućnost izbora. Ako ne možeš da biraš, onda nisi čovek! Ti si stvar kojom neko rukuje! Da li je to kralj ili predsednik, predsednik partije, autoritarni otac, majka…Svejedno.
Čini mi se da ovde, u Srbiji, ako posmatramo istoriju, recimo od Miloša Obrenovića pa do dana današnjeg, samo ovlaš, iz generacije u generaciju o dostojanstvenom, mirnom životu baš se ne može govoriti …
Da, ne može. Mi smo lišeni takvog života. Znate zašto? Odgovor je jasan i nalazi se u knjizi Slobodana Jovanovića, na optužbe da smo necivilizovani, primitivni, da smo palanka kaže:”Kako možemo da budemo civilizovani kada nemamo dostojanstva? Kako možemo da imamo dostojanstvo kada smo otkako je nastala Srbija, od kada je nastala Jugoslavija bili u despotskim državama?” Karađorđa je ubio Miloš Obrenović, Miloša su sredili Turci itd. Mi se ponosimo ratovima, sami smo neke izazivali, pokretali. Molim vas, najveći događaj u Srbiji koji se i dan danas slavi je Kosovska bitka! To je apsurdno vekovima! Slaviš najveći poraz. Zašto se ne slavi nešto iz vremena Dušanovog carstva? “Dušanov zakonik “je bio vrlo moderan za ono vreme…
Bio je surov…
Dobro, bio je surov, ali je bio zakon, imao je elemente iz kojih je moglo nešto da se usavršava, naravno u skladu sa vremenom. Sa Kosovom smo izgubili svoju državnost, izgubili smo kao ljudi dostojanstvo, a došli dotle da slavimo najveći poraz kao najveću pobedu! Vidite, ako nešto postavite naopako, naglavačke, to traje… To što nemamo dostojanstvo, ne znamo šta je, pa zato ne poštujemo dostojanstvo drugih.
Teško je shvatiti, ali kažite mi, opišite to dostojanstvo koje nemamo…
Dostojanstvo je kada nemaš hleba da jedeš, ali zbog toga nećeš ići da ga ukradeš! Nećeš ići da ubiješ. U tome je stvar, ljudi to ne povezuju.
Čekajte, zar ne bi bilo logično, civilizacijski da krađa hleba u ovom belom svetu nije kažnjiva, ne podvodi se pod pojam “krađe”…
Navešću vam jedan primer! Zbilo se kada sam bila profesor na Filozofskom fakultetu. Bile su to one godine kada je vladala nezaposlenost, velika nestašica osnovnih životnih namirnica, kada je vladala glad. Znala sam, poznavala, prepoznavala to na licima svojih studenata… Mladi ljudi ispijenih lica, nisu doručkovali, možda neće imati šta da ručaju…Jednog dana, bila sam urednik časopisa “Filozofija”, onako diskretno sretnuvši studenta za koga sam smatrala da je najugroženiji kažem mu:”Imam posao za vas, nije težak, dobijaćete nešto! Da rasturate časopis ‘Filozofija’, čim izađe!”. Postojala je uvek ta opasnost da zabrane taj časopis i bilo mi je važno da stignem da ga podelim…Znate šta mi je odgovorio? ”Uh, ja to ne bih mogao!” Pa vi sada vidite…
To je pogrešno shvatanje dostojanstva? To, “ja to ne bih mogao!”?
To je ovde tako. Sve pogrešno. Čujte, moja sestra je kao student čuvala decu. Bilo nas je šestoro, dve činovničke plate, pa se nije moglo… Moralo se školovati svako dete. Moja braća su istovarivala ugalj, istovarivali drva… Mora da se radi. Radom se brani dostojanstvo. Ja sam sa petnaest godina prihvatila da prekucavam nešto u jednom ministarstvu, iako sam učila školu. Rad, rad je dostojanstvo, svaki rad!!! Pogotovu kada vlada nejednakost! Kada se recimo za to što sediš u kancelariji, pa čak drsko odbijaš da kažeš i uradiš ono što treba da im kažeš, za šta si triput bolje plaćen od onoga ko je ceo dan u rudniku radio i svoj život za tu koricu hleba svoj život stavljao na kocku svaki dan. To je problem. Eto, to je kondenzovana slika tih despotskih sistema koji su se uvrežili u naš mentalitet. Ovo sve što nam se događa je zbog toga i zbog toga još uvek tako živimo necivilizovano, kako je to lepo opisao Radomir Konstatinović u “Filozofiji palanke”. Mene su razapeli zbog toga posle ovih izbora na kojima je Boris Tadić izgubio. Ja vređam narod?!! Ja sam samo kao antropolog rekla: “Kakav smo mi to narod kada je mogao jednog primitivca da izabere za predsednika?” Mi smo narod koji nije mislio ništa drugo nego da se osveti, naravno Boris Tadić je pravio greške, ja sam ga uvek kritikovala iz sve snage, zavisno od pogrešnih poteza i propusta koje je činio, ali ta logika osvete, to kažnjavanje, dovođenja na vlast ljudi kojih se normalan čovek stidi! Ništa drugo, nego stidi!
Otišao je u Njujork, govoriće treći… Šta će govoriti? On ne zna ni na srpskom da govori kako treba!!! Da li će znati da pročita ono što mu napišu? Tako se prave naše despotije. Na zaboravu! Ispričaću vam nešto: kada sam ja bila član saveta koji je išao na zasedanje Ujedinjenih nacija, bila je još jedna koleginica, profesor engleskog jezika. Tito je trebalo da govori na tom zasedanju. Donesu nam tekst koji mu je preveden. Skandalozno! Dan i noć smo to popravljale. Tito, samouk, video je da tu nešto nije u redu i tražio je još nekoga, stručnog da to popravi. Mi ne preispitujemo sebe. Neko ko kaže na svom, maternjem jeziku “Idem da odmaram…!” Šta može taj da bude?
Stefan Nemanja bi se složio sa vama! U svom “Zaveštanju” kaže: “Carevi se smenjuju, države propadaju, a jezik i narod su ti koji ostaju”…Naravno, i narodi nestaju, jezici… Da se mi vratimo na ono što nas čeka…
Šta da očekujem od nekoga ko ne zna šta je povratni glagol! Ili “osećaj poraženosti”!!! U osnovnoj školi se nauči šta su osećaji, a šta osećanja! Pogledajte vi to, gledate televiziju. Slušate, ne verujete! Osećaji, pa osećaji!!
Čekajte, da niste možda sitničavi???
Ne. Nisam. I o takvim stvarima se može misliti, one su pokazatelj. I o tome se može kritički misliti. O svemu. Ne može se uzeti ništa “zdravo za gotovo”! Toga nema, naročito ne na društvenoj sceni, u politici…Moj otpor koji vi možete nazvati “sitničavost”, posledica je toga, te logike, da o svemu morate misliti kritički… Dan danas, iako koristim kompjuter, ja ištampam neki tekst I čitam ga sa olovkom u ruci. Ako mi nešto nije jasno, na margini obeležim znakom pitanja, ako ne mogu sama da razjasnim, a u kontaktu sa onim ko je recimo autor teksta, ja pitam…Ja pitam. Zato, kada mi neko šalje neku knjigu da pročitam ja zamolim da mi ne šalje u elektronskoj formi, već na u tabacima.
Vaše otvoreno pismo Borisu Tadiću, objavljeno u “Blicu” je bilo vrlo, vrlo upozoravajuće, možda u pogrešnom trenutku… Mislim da je doprinelo konačnom rezultatu izbora…
Nema pogrešnih trenutaka, ne bira se način da kažete istinu kada nekome odgovara, u nekom pogodnom trenutku… Ako je on to tako shvatio, pogrešno je shvatio. Ne znam. On mi je često govorio: “Ti mene uvek kritikuješ!”. Naravno da ga kritikujem, prvo zato što ga volim, znam da je mogao bolje, a nije. Nije to osuda. To pismo i sve okolo su upozorenje da se nad nečim moraš zamisliti! Tome nisu skloni oni koji imaju moć, bilo koju, političku, profesorsku, šaltersku… Ta moć, što se mene tiče, nije merilo!
U knjizi “Moji horizonti” o toj moći govorite i kada je u pitanju Mihailo Marković, vaš, ipak na neki način saborac, kasnije Miloševićev ideolog …
O, pa ja se s njim nisam nikada u mnogo čemu slagala! Voleo je moć, bio je autoritaran. To je ta linija, niti sam volela da budem prema nekome takva, a ni neko prema meni. Bilo je tu čestih rasprava i neslaganja, kao i sa Vranickim, koji je bio član CK (Centralni komitet, najviši organ SKJ). On je bio pošten čovek, zato je prišao “praksisovcima”, iako nije imao nikakve zajedničke tačke sa nama. Napisao je samo onu knjigu “Istorija filozofije”. Ako uzmete “Praxis” pa čitate, videćete koliko i kako je ko kritički pisao. Naravno i sada, kao onda, mislim da je samoupravljanje jedna dobra ideja, ali da je kod nas bilo kvazisamoupravljanje, kvazidemokratija, kod nas sve tako…Paternalističko samoupravljanje koje je stvorila država, država ga je kontrolisala. Eto kada su nas otpuštali sa fakulteta, otpustila nas je država, jer samoupravljači na fakultetu to nisu hteli da urade…
Ne ide lako sa tom državom, demantuje stvarnost, čak i pristalice neoliberalne ekonomije…
Gluposti! Ali ne ide, iako bi pristalice neoliberalne ekonomije rado ukinule državu. Međutim, pokazuje se da je država i te kako uticajna… Tamo. Međutim, u to vreme kada je ovde uvedeno samoupravljanje, u Nemačkoj je postojao WITSESHTIMUNG, samouprava… Sećam se jedne tribine na kojoj sam govorila, dolazili su studenti iz Francuske, Norveške, Švedske, gde su postojale neke forme samoupravljanja. Oni su naše samoupravljanje u nebo dizali i bili su začuđeni kada sam ja rekla da to nije nikakvo, to jest da nije pravo samoupravljanje. Ali bilo je i odličnih primera. Fabrika “Ivo Lola Ribar”, kako su bili odlični, kako su samoupravljali! Zato nisu mogli da je unište, nego tek kada je došao ovaj neoliberalizam, uništili su sve. Prodali.
Pa, i to kada su nas nastojali da izbace, mi smo znali da je naša samoupravna jedinica Nastavno-naučno veće, dakle oni odlučuju ko može, a ko ne biti profesor, ko može predavati… Eh, da je ostvareno samoupravljanje, to bi bila prava stvar! Pojedinac subjekt, poštuje se elementarno mišljenje, ne moraš da klimaš glavom i aplaudiraš nečemu o čemu ne misliš dobro, ne moraš uvek da se slažeš, budeš klimoglavac.
Vidite, u neoliberalnom sistemu je privatno vlasništvo vrhunsko, zato što oni tvrde da će samo privatnik znati da upravlja, naravno u svom interesu. U našem Zakonu o privatizaciji piše da postoje:državno, zadružno i privatno vlasništvo. Naravno kod nas je primenjen ovaj najekstremniji vid neoliberalizma, sve smo prodali. Više nemamo ništa. Sećam se da sam bila u Švedskoj tih godina imala sam utisak da je to ostvareni socijalizam, bila je to zemlja najviše jednakosti i obzira. Možete misliti kako sam se iznenadila, pričajući nešto o programima koji se izučavaju na studijama, oni mene pitaju ko nama piše programe. Kada sam im rekla da za predmet koji ja držim, ja pišem program, oni su bili zatečeni. Zašto? Zato što je njima programe pisalo ministarstvo.
Možda su u ministarstvima bili oni najmudriji, najobrazovaniji po onoj Platonovoj… Možda to znači…
Ne, ne znači, ne može da znači. U nauci je jednoobraznost neprihvatljiva! Naravno da je neko ko predaje antropologiju u Švedskoj morao imati drugačiji pristup od mene koja sam predavala u Beogradu. Čudili su se kada sam im rekla da je program iz antropologije na zagrebačkom sveučilištu drugačiji od onog na beogradskom univerzitetu, iako smo u istoj državi. Bili. Kod njih je to bilo vrlo određeno i primenjivao se isti program, ista literatura, od reči do reči.
Ne sporim, ali molim vas, zar nije bolje i to, nego ono što se kod nas dešava da ministar prosvete onako u zanosu relativizuje elementarnu pismenost, da neko ko završava osnovnu školu baš i ne mora da zna sva slova, o pravopisnim pravilima maternjeg jezika da ne govorim… Zar nije pohvalno što u Norveškoj postoji, pri ministarstvu prosvete poseban savet za književnost za decu?
To je nešto drugo. To je opravdana kontrola da se deci ne podmeće pornografija!
Ne samo to, kod nas to godinama niko nije primetio u udžbeniku, tamo se brine o jeziku, brine se o humanističkim i estetskim, jezičkim odlikama knjiga, vrlo, vrlo suptilna politika izdavaštva namenjena najmlađima… Bilo bi nepravedno da ne spomenem da grupa mlađih istoričara u Srbiji ne pokušava da izmeni taj tvrdokorno herojsko porazni pristup nacionalnoj istoriji…
Kako bi neki ministar, čak platonovskog tipa, mogao da napravi bolji program iz antropologije od mene? Kod nas su ministri za obrazovanje, kulturu nekako uvek najgori. To su sporedne oblasti života za vlast, tu uglavnom sede najgori!
To je tačno, po ovim našim ministrima za prosvetu, za kulturu, to bi bilo teško zamisliti, a ne zajaukati …
Vi znate da ja radim istraživanja, radila sam to uvek i ranije kada se gotovo niko nije bavio tim poslovima, istraživačkim. Sada se to više radi, naročito je vidljivo pred izbore.. Uvek mi je bio i taj istraživački rad bitan, kao i teorijski. Radili smo istraživanje posvećeno kulturi. Hteli smo da vidimo koliko je kultura sastavni deo života građanina Srbije. To nije bila anketa, nego metod intervjua. Pitali smo ih šta je za njih kultura. Dobijali smo vrlo interesantne odgovore. Recimo, “o tome nikada nisam mislio”, pa do vrlo preciznih, gotovo naučnih odgovora “da je kultura način na koji živimo, način na koji radimo, koje vrednosti treba poštovati”. Naravno, kao antropologa to je jedno od pitanja koje me zanima, jer najkraća definicija kulture je da je to način života! Znate, nijedna društvena grupa, ma i najmanja, nijedna institucija, opet najmanja, ništa, ni fabrika, ni obućarska radnja ne može da funkcioniše bez kulture! O društvu da ne govorim. Smatram da je jedna od osnovnih slabosti način na koji je konstituisano ovo društvo posle 2000. godine, to tretiranje kulture, kako je rekao Koštunica kao “desete rupe na svirali”! Naravno da kultura nije samo slikarstvo, književnost, vajarstvo, arhitektura, muzika…Kultura je i očuvanje šume na Zvezdari.
Bili ste vrlo angažovani po tom, naizgled lokalnom pitanju…
Ovo Poljanče, ovaj naš park ne bih menjala ni za jedan stan u centru grada. Menjala sam stan u centru jer sam želela da imam ujutru kada se probudim bar neki znak civilizacije, a to je drvo, zelenilo…Vidik. Ne bih mogla da živim gledajući u sivi betonski zid. I taj stan koji sam zamenila za ovaj imao je pogled na Tašmajdan. Pamtim sve stanove u kojima sam živela., Ni moja majka nikada nije htela da stanuje na nekom bezveznom dvanaestom spratu koji gleda u zid susedne zgrade. Uvek prizemlje, zgodno je bilo i zbog nas šestoro, pa smo lako i brzo napolju mogli da nađemo prostor za igru. Uvek mi je bila važna ta životna sredina, uvek. Ja sam tek sa devetnaest godina, kada sam se udala i već imala dete, prvi put išla na more. U detinjstvu, pričala sam vam već, nema veće radosti od raspusta i onog dana kada se kreće na selo!
Gde je to selo? Spominjete ga u svojoj knjizi?
Nalazi se između Šapca i Valjeva. Orašac. ”Dizdarevača” se zvala šuma mog detinjstva. U tom selu je živeo moj ujak sećam se te velike, velike šume... Znate, prošle godine je bio onaj veliki sneg Poljanče na koje imam pogled me je radovalo. Nisam se mrdala od prozora. Lepota! Priroda. U antropologiji se za kulturu kaže da je druga priroda čoveka.
Davno, nekih osamdesetih, kao radoznala studentkinja bila sam baš u ovoj Vašoj dnevnoj sobi sa grupom istih takvih radoznalaca. Došli smo da čujemo zabranjena, nepoželjna razmišljanja... Naravno da sam zaboravila o čemu se raspravljalo, ali se sećam jedne mačke…
Eto! Da. Imala sam mačku deset godina. Ona je mene pronašla. Kada sam stanovala u ulici Georgija Dimitrova, u prizemlju, jedno veče pred mojim vratima se čuje “Mnjau, mnjau”… Otvorim vrata, a pred njima jedno ovolicno, ma ovolicno mačence, vidi se da je omaceno. Šta ću sada, kako? Unesem ga unutra, a moja kćerka je u to vreme za svoju lutku pravila jastuke, imala je kolica. Uzmem ta kolica, obmotam to smrznuto mače nečim vunenim, nahranim je i spustim na taj jastuk. Ta kolica stavim u jednu malu prostoriju gde je bio samo umivaonik, pored kupatila. Odem da spavam. Mače ćuti, zaspalo. Čim sam ujutru ustala, eto ga! Čim me je čulo. Dakle, to mače koje nije imalo više od nekoliko dana, bilo je moje divno društvo. Inteligentniji su od kučića, samovoljniji, neće da urade sve što ti hoćeš, ali kada nekoga vole, to je ponekad i problem. Jesam, obožavala sam tu mačku. Tada sam baš često putovala i kako vidi da vadim kofer, a ja imam običaj da sve što treba da ponesem ubacujem dva tri dana ranije, pa onda izbacujem, e, čim vidi kofer, on skoči u kofer! Neće da izađe! Neće, tvrdoglavo neće. Mislim, pokušavao da me spreči da idem. Sreća, moja sestra je tada bila živa i stanovala je blizu, ostajala sa njim, znate mačke neće same da ostanu. Čim ona stigne, on mi okrene glavu i ne primećuje me! Neverovatnu priču ću vam ispričati. Ja se vraćam s puta i vidim ga stao na prozoru, video da dolazim, otišao na ulazna vrata i dok sam ulazila, skočio je kao dete, samo što mi nije rekao:”Nećeš mi više pobeći! Nigde više ne ideš, ne puštam te!” Tako sam bila tužna, a i sestra. Neverovatno, mačak je uginuo od kancera na mlečnoj žlezdi. Napravila sam mu jednu kućicu tu na terasi, tu u cveću, voleo tu da leži. Šta je gledao, slušao to ja ne znam. Bila je to mačka koja nije imala ime, koja je sama sebi dala ime. U susedstvu je stanovao jedan dečko koga je majka svakodnevno dozivala: ”Marko, Marko!” Jednog dana ja sam imitirala tu majku i uzviknula mu: “Marko, Marko!” i taj moj mačak koji nije imao ime je dotrčao! Postao je mačak koji je sam sebi dao ime. O, kako sam plakala kada je uginuo. I moja sestra i ja smo plakale, kao za najrođenijim. Bila je ponoć kada je uginuo, i ja sam nazvala svog prijatelja Cvetka, molila ga da ga tu ispod drveta blizu zgrade, na Poljančetu zakopa. Nije dolazilo u obzir da ga bacim u kontejner! To ne! To ne sme da se radi, kaže meni moj prijatelj! ”Ma, niko neće da te vidi!!”. Uzela sam njegov zeleni peškir, koji kada bi ga video u mojim rukama bežao je glavom bez obzira, znao je da se sprema kupanje, umotala ga, stavila u jednu kutiju. Eto, tako je to bilo sa mačkom koji je sam sebi dao ime Marko. Eh, rado bih i sada imala neko takvo biće, ali ja i dalje često putujem, moja kćer živi u Francuskoj, moje sestre više nema…Ne može …
Od 2001 -2009 godine u četiri ciklusa, u okviru istraživačkog projekta “Politika i svakodnevni život” bavili ste se demokratijom u Srbiji…
Da, to je važno istraživanje koje je pokazalo mnoge stvari, stanje stvari. Na pitanje “Šta je demokratija?” recimo, mlađi od trideset godina su lepo umeli da kažu, ne knjišku definiciju “To je vladavina prava”, nego “ da može slobodno da se misli, pravo na zaposlenje od koga može da se živi”… Oni, oni od pedeset šezdeset godina, njihovi odgovori su glasili “to je kada imaš harizmatsku ličnost”, to je jedan od odgovora, ali su gotovo svi odgovori starijih bili suprotni od onoga što jeste demokratija. Autoritativno i autoritarno su različiti pojmovi … Roditelj treba da bude autoritativan, a ne sme da bude autoritaran. Kao što je Boris Tadić trebalo da bude autoritativan, a nije. Nije bio ni autoritaran….
Ako Vas pitam šta su najvažniji, najveći problemi u Srbiji, kojim redom bi ih nabrojali?
Prvi i osnovni problem je užasno siromaštvo, koje Srbija za dugi vremenski period neće moći da reši. Drugi, iz koga proističe to siromaštvo je nezaposlenost, što je naravno povezano sa uništenom privredom posle loših privatizacija. Dakle, spuštanje jednog i inače elementarnog životnog standarda na mnogo, mnogo niži. Mi smo imali mnogo bolji standard za vreme Tita, pa i Miloševića… Naravno, da je Milošević počeo da urušava taj standard. Mi nemamo privredu. U vreme Tita mi nismo bili u rangu Švedske, naravno, ali smo bili u rangu Norveške… Sada idemo ka Africi. Znate, ako je čovek doveden na ivicu egzistencije, onda svi drugi problem iskaču u najgorim vidovima, najpogubnijim. Kada čovek ne može da živi od svoga rada, on mora da krade. Zašto mi imamo toliko lopova, nasilja? Siromaštvo frustrira ljude
“Kako se kalila demokratija…”, još jedna vaša knjiga… Gde smo u tom “kaljenju” u ovom, 21. veku?
Evo gde smo, vidite! Kratko pamćenje. Šta je rekao Dačić prvo, šta je rekao Vučić? “Hapsićemo, sve ćemo hapsiti”! Šta vredi što će oni sada hapsiti one koji su uništili preduzeća, okoristili se i postali milijarderi? Ti milijarderi će naći načina da korumpiraju i one u zatvoru, sudije. Neće biti u zatvoru. Kada je srušen Milošević nije učinjena lustracija, to je osnovni problem. Da je lustracija izvršena Đinđić bi bio živ. Jedina osoba za koju tvrdim da je Platon bio u pravu kada je rekao da filozofi treba da vladaju državom bio je on, Đinđić! Naravno, i njega sam kritikovala… Nikada mi nije prigovorio. Znao je da kaže: “Jeste, tačno, istrčao sam…” Đinđić je bio filozof koji je svoju filozofiju znao da primeni. Nažalost, bio je tako anatemisan, nije bio popularan u narodu. Međutim, njegova sahrana pokazuje tu našu podsvest. Bila sam tamo, neki su mi rekli: ”Šta sada plačeš kada si ga kritikovala?” Ja kritikujem samo onoga za koga znam da vredi.
Bibliografija
Stranputice demokratizacije u postsocijalizmu, Antropologija u personalističkom ključu, Društveni karakter i društvene promene u svetlu nacionalnih sukoba, Kriza identiteta savremenog jugoslovenskog društva, Staljinizam i socijalizam, Čovek i njegov svet, Antropologija kao društvena nauka, Problemi savremene teorije ličnosti, The Crisis of Yugoslav Sistem (koautorstvo sa Svetozarom Stojanovićem) objavljeno na engleskom, francuskom, nemačkom u Minhenu, Staljinizam i socijalizam, Porodica kao ljudska zajednica, Antropologija kao društvena nauka, Problemi savremene teorije ličnosti…
Njeni tekstovi, prilozi objavljivani su u najuglednijim naučnim časopisima, zbornicima, pozivana je kao gostujući predavač na ugledne svetske univerzitete. Spisak njenih knjiga, radova, istupanja na stručnim konferencijama, spisak njenih aktivnosti, da spomenemo samo revnosno šetanje 1996/97, preko “Partnerstva za demokratske promene”, Petog oktobra, bila je član Saveta Vlade Srbije protiv korupcije i napustila ga, jednostavno je nemoguće sastaviti.
Zagorka Golubović je nesumnjivo vodeća naučnica ne samo u Srbiji, već mnogo šire čiji rad je na polju koji se bavila imao veliki značaj “fundamentalnog karaktera” kako to kaže Lino Valjak u svojoj recenziji za njenu knjigu “, ”Moji horizonti” a koja u podnaslovu ima samo tri reči Mislim, delam, postojim, a objavili su je Žene u crnom i Centar za ženske studije i istraživanje roda, ove, 2012. godine.
Tekst objavljujemo iz magazina Status uz dozvolu redakcije
Fotografije : STATUS
BUKA Arhiva
